07.12.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Skupa bezbednost

Dimitrije Boarov: Skupa bezbednost
U takozvanim normalnim demokratskim državama, kojih je, istina, na zemljinoj kugli sve manje, parlamentarne rasprave o budžetu za predstojeću godinu obično predstavljaju politički događaj od najvećeg značaja i najčešće privlače pažnju najšire javnosti.

Jer se u državnim budžetima prepoznaju kratkoročni (pa i dugoročni) planovi elite na vlasti i pri tome se uočava kako će teret finansiranja tih planova biti raspodeljen na društvene slojeve. Vlada i vladajuća većina se, u normalnim zemljama, na budžetskim pitanjima najžešće sukobljavaju sa opozicijom, koja baš na tom terenu uvek ima izvesnu prednost jer može da tvrdi da je država preskupa (naspram onoga što daje građanima) i da je troškovni teret države nepravedno, to jest pogrešno raspodeljen.

Kod nas u Srbiji, čak i u parlamentu, a u široj javnosti pogotovo, budžetske rasprave su svedene na pitanje kolike će biti plate državnih uposlenika i koliko će se dodavati (ili oduzimati) penzionerima, dok se o usmerenju ekonomske politike i politike u celini (to usmerenje sadrži svaki državni budžet) praktično i ne raspravlja. Za takvu marginalizaciju parlamenta i njegovog stava prema državnom budžetu koji vlada predlaže za narednu godinu odgovornost prvenstveno snosi vladajuća većina, koja je raznovrsnim poslovničkim trikovima (na primer, sa mnogobrojnim svojim “fiktivnim amandmanima” u okviru famoznih 2.000 amandmana na tekst zakona o budžetu za 2019. godinu) i uglavnom “lapidarnim” ekspozeima ministara finansija o planiranoj ekonomskoj politici, faktički pokazala da u njoj dominira shvatanje da je budžet “poklon Vlade narodu” i da o njemu i nije potrebna neka diskusija već da su potrebni samo aplauzi. Rečju, ove godine ispada da se o budžetu Srbije za 2019. godinu vodi rasprava samo između Vlade i njenog savetodavnog tela – Fiskalnog saveta.

Iako, iz nekog razloga, retko gledam TV prenose skupštinskih debata, imam utisak da je ove godine i “načelna rasprava” o budžetu Srbije za 2019. godinu pala u senku tekućih političkih atrakcija i novog regionalnog zaoštravanja oko Kosova povodom tamošnje odluke da se na robu srpskih i bosanskih izvoznika uvede prohibitorna taksa od 100 odsto, što je, dakako, apsurdno sa gledišta činjenice da je Priština preko Unmika potpisnik Cefta sporazuma. Na opasan način se tako i sa kosovske strane “legalizuje” okolnost da se trgovina između Srbije i severnog Kosova (pa i većeg dela Kosova u celini) uglavnom odvija po “švercerskim pravilima”.

No, najnovije “zaoštravanje” između Beograda i Prištine, sa gledišta predlagača budžeta Srbije za iduću godinu, deluje “korisno” na jedan šašav način jer opravdava budžetsko planiranje povećanih investicija u bezbednosne strukture. Elem, ako Kosovska skupština doista izglasa transformaciju svojih “bezbednosnih snaga” u vojsku Kosova, ispada logično da i Srbija poveća svoj vojni budžet. To jest, tako izgleda misle vodeći srpski političari i tako će to verovatno biti obrazloženo narodu.

Evo i nekoliko brojki koje iz sadržine Predloga budžeta Srbije za iduću godinu izdvaja beogradski Danas (3. decembra). Javne investicije iz republičkog budžeta se ovim predlogom zakona povećavaju za 30 odsto, sa 127 milijardi dinara ove godine na 165 milijardi dinara iduće godine. No, prema Fiskalnom savetu, čak 46 milijardi dinara od ovih investicija biće usmereno u “bezbednosni sektor” (dakle oko trećina ukupnih javnih investicija), i to pretežno za uvozno oružje i opremu.

Neko će reći da ulaganje samo oko 390 miliona evra u prilično osiromašenu i tehnološki prilično zastarelu bezbednosnu infrastrukturu nije ništa naročito (kad, na primer, toliko na svetskom tržištu košta samo jedan raketni sistem). Ipak bi, međutim, bilo finansijski mudro pronaći neku spoljnu politiku sa susednim zemljama koja ne bi podrazumevala i njihovo i naše sve veće naoružavanje. U tom slučaju bilo bi prostora i za ozbiljnije poresko rasterećenje i privrede i građanstva, bez čega i nema boljeg života.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: O malinama i ruži Mijat Lakićević: O malinama i ruži

    Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare

    Nekoliko srpskih novina prenelo je pre neki dan agencijsku vest da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture zatvorilo “nelegalno mesto za pretovar šljunka i peska kod Apatina”.

  • Nadežda Gaće: Autogolovi Nadežda Gaće: Autogolovi

    Ne razumem se u fudbal, ali znam da je glavno dati bar gol više. Naša politička scena mi liči na fudbal u kojem niko ne mrda ispred svoga gola, nikako se ne meša s protivnikom – a rezultat se svodi na prebrojavanje autogolova.

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side