Dimitrije Boarov: Sanacija regionalnih razvalina
31.05.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Sanacija regionalnih razvalina

Dimitrije Boarov: Sanacija regionalnih razvalina
Kako čujem, samit 100 biznis lidera jugoistočne Evrope u Bečićima, koji je održan pod sloganom „Dogovor za novo doba”, nije prošao bez komparacije današnjeg zajedničkog balkanskog interesa - da se ojača privredna pozicija regiona - sa nekadašnjom zajedničkom državom Jugoslavijom. Srpski premijer Ivica Dačić odsečno je tamo ustvrdio da je nekadašnja Jugoslavija bila utopija, te da je otuda ne treba ponovo praviti, ali se založio za ekonomsko povezivanje, pa je u tom pravcu čak predložio formiranje nekog balkanskog saveta po uzoru na skandinavski savet.

To me je podsetilo na jedan razgovor od pre šest godina sa Darkom Hudelistom, poznatim hrvatskim novinarom koji je, između ostalog, napisao zanimljive knjige o Franji Tuđmanu i Dobrici Ćosiću. Hudelist je bio u Beogradu, javio mi se kao gost Miroslava Miškovića, pa je čak natuknuo da je istovremeno blizak sa Ivicom Todorićem, iz čega sam bio zaključio da se možda uključio u tada aktuelne pregovore između dvojice velikih trgovaca iz Srbije i Hrvatske oko zajedničke kupovine slovenačkog Merkatora – i stvaranja jedne velike aglomeracije balkanskih trgovinskih lanaca koja bi mogla da se odupre prodoru kontinentalnih velikana iz iste branše.

Međutim, kada smo se našli u Novom Sadu Hudelist mi je rekao da razmišlja o pisanju knjige o ulozi kapitala u stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine i pitao me šta ja mislim na tu temu. Da dobijem u vremenu, pitao sam ga da li cilja na ulogu engleskog i francuskog kapitala u stvaranju Jugoslavije ili misli na ondašnje „nacionalne kapitale”? Rekao mi je da ga zanima uloga „domaćeg kapitala” u stvaranju južnoslovenske državne zajednice.

U magnovenju, pokušao sam da se setim ko je sve bio član Jugoslovenskog odbora i da u njemu možda ipak nisu dominirali neki slovenački ili hrvatski kapitalisti koji bi sa Pašićem i Karađorđevićima sklapali novu državu kako bi bolje prosperirali oslobođeni finansijskih tutora iz Beča ili Pešte i kako bi zauzeli njihovo mesto na tržištima Srbije, Bosne ili Crne Gore. No, već tada sam se setio da su u Jugoslovenskom odboru sedeli uglavnom advokati (Ante Trumbić), novinari (Frane Supilo), popovi (Anton Korošec) i drugi političari iz „srednje klase” iz koje su ponikli i vojvođanski zagovornici jugoslovenskog ujedinjenja (Vasa Stajić, Blaško Rajić i drugi), izuzev nekoliko advokata-veleposednika na čelu sa Jocom Laloševićem i Dudom Boškovićem. Zatim, palo mi je na pamet da su kapital u bankama i industriji u našim krajevima uglavnom držali Nemci, Jevreji, Englezi, Francuzi i Mađari (90 odsto), te da zapravo „nacionalnog kapitala” i nije bilo.

Zbog toga sam Hudelistu jednostavno rekao da mislim da su prvu Jugoslaviju stvorili „nacionalni radnici” i političari (a neki među njima bili su i masoni), te da je zapravo to bio i glavni problem – što ta država nije nastala na interesima kapitala kao što se, na primer, ujedinila Nemačka.

Kasnije ću kod Borisa Krševa (u knjizi Finansijska politika Jugoslavije 1918-1941, Novi Sad, 2007) pronaći eksplicitan stav: „Obrnuti proces ujedinjenja – od političkog ka ekonomskom – doprinosio je da istorijsko nasleđe i različiti civilizacijski stepeni razvoja pojedinih naroda i regija potpuno blokiraju sve integrativne procese u novostvorenoj državnoj zajednici”. Kršev zatim kaže da se „sve što je Evropu do tada razdvajalo našlo u okviru novostvorene države Jugoslavije pod jednim krovom”.

Zato je u prvih 11 godina postojanja prva Jugoslavija promenila 24 vlade; zato je između dva svetska rata (za 23 godine) u SHS državi prosečna stopa rasta bila samo 2,4 odsto; zato su u prvoj dekadi budžetski rashodi ove države bili upetostručeni, itd. Dakle, iako se prilikom ujedinjenja u Jugoslaviju 1918. očekivalo da se nacionalni dohodak zbira svih njenih delova za nekoliko godina udvostruči, ubrzo se pokazalo da su pokrajine iz Austrougarske toliko pale u novoj državi – da su po stanovniku ostvarivale dvadeset puta manji nacionalni dohodak od onog koji su ostvarivale pre ujedinjenja. Valjda se zato izgradnja zajedničke države u nekim prečanskim krugovima nazivala „fantomsko gradilište”.

Uzgred, Ivica Dačić ni ovoga puta u Bečićima, kada je rekao da u odnosima između ex Yu republika nije bilo i nema ljubavi, što su pokazali i poslednji ratovi, nego samo ima interesa - nije bio precizan. Jer, ratove koje je spomenuo nije izazvao nedostatak ljubavi nego sukob interesa, ne vrhova kapitala već političkih vrhuški i malograđanskih nacionalističkih elita.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje

    Ovo što sada gledamo pokazuje da se Aleksandar Vučić trudi da prikaže da se kod Donalda Trampa zapravo ništa bitno nije dogodilo, što je u suprotnosti s navodno “istorijskim karakterom” dogovora sa SAD, kako je to “pismo o namerama”, koje je sa SAD pompezno potpisano, kvalifikovala sama provladina štampa.

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

  • Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori

    Srpska privredna politika sve se više oslanja na državna ulaganja i potrošnju, što je verovatno suprotno od pravca kojim bi trebalo da ide.

  • Dimitrije Boarov: Mladi lideri Dimitrije Boarov: Mladi lideri

    Među mladim ljudima ima rođenih lidera i vrednica, ali se ovo društvo u promovisanju ličnosti ne vodi fundamentalnim već uglavnom političkim kriterijumima.

  • Nadežda Gaće: 30. avgust Nadežda Gaće: 30. avgust

    Tridesetog avgusta 1963. Hruščov i Kenedi su uspostavili “crveni telefon” u strahu od nuklearnog rata, i time započeli eru, doduše neiskrene, međusobne saradnje dva suštinski suprotna koncepta upravljanja supersilama, koji su se jasno odslikali i na globalna kretanja.

  • Momčilo Pantelić: Porodična politika Momčilo Pantelić: Porodična politika

    Distancirajte se! Ova antipandemijska zapovest mnoge od nas primorala je na svakojaka odricanja, ali retko koga toliko da se odrekne radnog mesta i raskine poslovnu vezu uprkos nepomućenom, čak maksimalizovanom uzajamnom poverenju.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side