16.03.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Rekonstrukcija nacionalne politike

Dimitrije Boarov: Rekonstrukcija nacionalne politike
Špekulacija o rekonstrukciji Vlade Srbije nakon pobede naprednjaka na beogradskim izborima nekako je brzo utihnula i pre nego što je izazvala neki širi odjek u javnosti. Šteta.

U stvari, rekonstrukcija Vlade i ne može postati ozbiljnija tema sve dok ona ne postane deo jedne šire rekonstrukcije “nacionalne politike” (šta god to značilo). Ako bi se priča o rekonstrukciji vodećeg organa izvršne vlasti u Srbiji vratila u igru, to bi bio znak da se ipak ne odustaje od “rekonstrukcije nacionalne politike”, što bi istovremeno bio i znak da je predsednik Srbije i šef naprednjaka Aleksandar Vučić odlučio da ga istorija evidentira kao autentičnog “vođu naroda”, a ne samo kao agilnog i okretnog izvršioca politike koju je Milošević uobručio uz pomoć srpskih tradicionalnih nacionalista. Jer, čemu sve te Vučićeve “izborne pobede” ako najmoćniji čovek Srbije nastavi da do besvesti žvaće već odavno ubuđavele ostatke iz tuđeg tanjira. Nijedna evropska nacija ne pamti političare koji su se bavili kontrareformacijom, to jest one koji su se bavili konsolidacijom i sanacijom “postojećeg stanja”, već pamti one koji su to stanje uspeli da menjaju.

Da bi rekonstrukcija Vlade Srbije bila relevantna, nije dovoljno da se Kurta zameni Murtom ili da se nešto drugačije podele administrativni atari pojedinih ministara kako bi se smirila njihova nadgornjavanja i renovirala njihova trenutna pozicija na dvoru. Zbog toga bi rekonstrukcija podrazumevala odlučnije i dalekosežnije poteze. Na primer, otpuštanje Ivice Dačića i njegovih socijalista iz Vlade bio bi zapažen potez u pravcu “razdvajanja gaća” od protagonista one stare politike u čijoj senci vredno radi i sam predsednik Srbije, bez obzira na to što on sam može da se pohvali da je svojim zagrljajem SPS-u uskratio svaku političku budućnost. To, u krajnjoj liniji, ne bi bilo loše ni za socijaliste, koji sada trunu unutar koalicije koja već duže vreme služi samo vrhu te stranke kao nesigurno uhljeblje, što će trajati samo dok u glasačkom telu ne poumiru svi “komunisti iz inercije”.

Neki posmatrači kažu da bi teranje socijalista iz Vlade suviše razljutilo Moskvu. Ima u tome nešto istine, mada je taj strah preuveličan (namerno preuveličan). Rusija je suviše krupan svetski igrač da bi jednim takvim povodom pokazala višak nervoze. Druga je stvar ako bi se zajedno s novom koalicijom u Vladi Srbije pojavilo i obnovljeno geostrateško pozicioniranje države, to jest ako bi bila lansirana i obnovljena “nacionalna politika”, koja bi bila prihvatljiva i za Evropu i za susedne zemlje. No, ako Srbija doista želi da prevashodno ide za svojim interesima, ona mora biti spremna i na nezadovoljstvo “strateških partnera”. Ovako kako stvari sada idu, kada sve državne institucije Srbije budu “ukopčane” u moskovsku centralu, postaćemo nebitni u međunarodnim razmerama i “ostaćemo gde su kola bila”. Rusija je, na primer, hladnokrvno uvela carine Belorusiji na mleko i mlečne prerađevine, pa Lukašenko sada može samo da priča o recipročnim merama, ali to nikoga u svetu ne zanima.

Mada ne znam mnogo o diplomatskom natezanju oko Kosova, meni se čini da ne treba mnogo da očekujemo od najavljene nove Vučićeve platforme za nekakav “istorijski kompromis” s tamošnjim Albancima (valjda u okvirima jednog šireg “balkanskog plana). Prema mom sudu, zagovornici teorije “zamrznutog konflikta” uzdaju se u albanske ekstremiste kako bi na Prištinu pao veći deo odgovornosti što se mrtvi čvor ne raspetljava nego sve više priteže. Oslanjanje na tuđe nacionaliste kao na objektivne saveznike naših, uzgred budi rečeno, obilo se o glavu i Miloševiću (to jest Srbima), u slučaju Hrvatske.

Ukratko, dok se ne dogode neke krupnije promene u srpskoj “nacionalnoj politici”, neće biti ni promena u ekonomskoj razvojnoj politici. Isto onako kako su nekadašnje promene u ekonomskom sistemu, u vreme socijalizma, ostajale bez rezultata jer politička superstruktura nije mogla da ih prihvati i primeni, tako i tamburanje sa starom nacionalnom politikom Srbije nije kompatibilno s politikom ulaska u Evropsku uniju, bez obzira na to što unutar EU sada sede mnoge zemlje koje se sve više busaju u nacionalne grudi. I mi ćemo, kad dobijemo kutak u evropskom društvu.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve

    Tri izgubljena ljudska života tragičan su epilog katastrofalnog požara u Novom Pazaru. Pred očima nemoćnih komšija, brojnih građana i samih vatrogasaca, na terasi na trećem spratu nesrećnim ženama je očajnički trebala pomoć. Iako su svi isto tako očajnički želeli da pomognu – nisu mogli. Nisu mogli jer nisu imali čime.

  • Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit

    Kao što se vidi iz Slike 1, izvor svih podataka je Eurostat, BDP po glavi stanovnika po kupovnoj snazi, po EU standardu (PPS), u Srbiji stagnira u odnos na EU28 od 2008, kao uostalom i prosečni BDP za taj period.

  • Mijat Lakićević: Na granici Mijat Lakićević: Na granici

    Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem.

  • Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra

    Samo naizgled deluje paradoksalno da u zemlji kakva je Srbija ima toliko zagovornika širenja javne svojine, mada nas stalno sustižu vesti kako se bezočno ne samo zloupotrebljavaju nego i bukvalno kradu, pa i uništavaju mnoga javna dobra “pod zaštitom države”.

  • Vladimir Gligorov: Kineske investicije Vladimir Gligorov: Kineske investicije

    O tome sam pisao više puta. Ali kako raste interes da se razumeju kineske namere na Balkanu i u Evropi, možda da sažmem kako ih ja vidim

  • Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo

    Kriza u pulskom brodogradilištu Uljanik, koje nije u stanju da isplati julske plate za oko 4.500 zaposlenih u svom “škveru” i u riječkom brodogradilištu “3. maj” (koje je pre koju godinu “kupilo” hrvatskim državnim parama, to jest preko kojeg je dokapitalizovano državnim parama u jednoj zamaskiranoj dotacionoj operaciji), ima niz klasičnih karakteristika finansijskog sloma jednog velikog preduzeća, ali i nekoliko specifičnosti koje zaslužuju pažnju i srpske javnosti.

  • Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija

    Ne mogu da kažem da razumem gospodu Vučića i Dačića, već ovaj drugi sada najavljuje međunarodnu konferenciju o Kosovu, drugi Dejton takoreći. Na njoj će, ako sam to dobro razumeo, da se dogovori razgraničenje Srbije od Kosova.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side