16.03.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Rekonstrukcija nacionalne politike

Dimitrije Boarov: Rekonstrukcija nacionalne politike
Špekulacija o rekonstrukciji Vlade Srbije nakon pobede naprednjaka na beogradskim izborima nekako je brzo utihnula i pre nego što je izazvala neki širi odjek u javnosti. Šteta.

U stvari, rekonstrukcija Vlade i ne može postati ozbiljnija tema sve dok ona ne postane deo jedne šire rekonstrukcije “nacionalne politike” (šta god to značilo). Ako bi se priča o rekonstrukciji vodećeg organa izvršne vlasti u Srbiji vratila u igru, to bi bio znak da se ipak ne odustaje od “rekonstrukcije nacionalne politike”, što bi istovremeno bio i znak da je predsednik Srbije i šef naprednjaka Aleksandar Vučić odlučio da ga istorija evidentira kao autentičnog “vođu naroda”, a ne samo kao agilnog i okretnog izvršioca politike koju je Milošević uobručio uz pomoć srpskih tradicionalnih nacionalista. Jer, čemu sve te Vučićeve “izborne pobede” ako najmoćniji čovek Srbije nastavi da do besvesti žvaće već odavno ubuđavele ostatke iz tuđeg tanjira. Nijedna evropska nacija ne pamti političare koji su se bavili kontrareformacijom, to jest one koji su se bavili konsolidacijom i sanacijom “postojećeg stanja”, već pamti one koji su to stanje uspeli da menjaju.

Da bi rekonstrukcija Vlade Srbije bila relevantna, nije dovoljno da se Kurta zameni Murtom ili da se nešto drugačije podele administrativni atari pojedinih ministara kako bi se smirila njihova nadgornjavanja i renovirala njihova trenutna pozicija na dvoru. Zbog toga bi rekonstrukcija podrazumevala odlučnije i dalekosežnije poteze. Na primer, otpuštanje Ivice Dačića i njegovih socijalista iz Vlade bio bi zapažen potez u pravcu “razdvajanja gaća” od protagonista one stare politike u čijoj senci vredno radi i sam predsednik Srbije, bez obzira na to što on sam može da se pohvali da je svojim zagrljajem SPS-u uskratio svaku političku budućnost. To, u krajnjoj liniji, ne bi bilo loše ni za socijaliste, koji sada trunu unutar koalicije koja već duže vreme služi samo vrhu te stranke kao nesigurno uhljeblje, što će trajati samo dok u glasačkom telu ne poumiru svi “komunisti iz inercije”.

Neki posmatrači kažu da bi teranje socijalista iz Vlade suviše razljutilo Moskvu. Ima u tome nešto istine, mada je taj strah preuveličan (namerno preuveličan). Rusija je suviše krupan svetski igrač da bi jednim takvim povodom pokazala višak nervoze. Druga je stvar ako bi se zajedno s novom koalicijom u Vladi Srbije pojavilo i obnovljeno geostrateško pozicioniranje države, to jest ako bi bila lansirana i obnovljena “nacionalna politika”, koja bi bila prihvatljiva i za Evropu i za susedne zemlje. No, ako Srbija doista želi da prevashodno ide za svojim interesima, ona mora biti spremna i na nezadovoljstvo “strateških partnera”. Ovako kako stvari sada idu, kada sve državne institucije Srbije budu “ukopčane” u moskovsku centralu, postaćemo nebitni u međunarodnim razmerama i “ostaćemo gde su kola bila”. Rusija je, na primer, hladnokrvno uvela carine Belorusiji na mleko i mlečne prerađevine, pa Lukašenko sada može samo da priča o recipročnim merama, ali to nikoga u svetu ne zanima.

Mada ne znam mnogo o diplomatskom natezanju oko Kosova, meni se čini da ne treba mnogo da očekujemo od najavljene nove Vučićeve platforme za nekakav “istorijski kompromis” s tamošnjim Albancima (valjda u okvirima jednog šireg “balkanskog plana). Prema mom sudu, zagovornici teorije “zamrznutog konflikta” uzdaju se u albanske ekstremiste kako bi na Prištinu pao veći deo odgovornosti što se mrtvi čvor ne raspetljava nego sve više priteže. Oslanjanje na tuđe nacionaliste kao na objektivne saveznike naših, uzgred budi rečeno, obilo se o glavu i Miloševiću (to jest Srbima), u slučaju Hrvatske.

Ukratko, dok se ne dogode neke krupnije promene u srpskoj “nacionalnoj politici”, neće biti ni promena u ekonomskoj razvojnoj politici. Isto onako kako su nekadašnje promene u ekonomskom sistemu, u vreme socijalizma, ostajale bez rezultata jer politička superstruktura nije mogla da ih prihvati i primeni, tako i tamburanje sa starom nacionalnom politikom Srbije nije kompatibilno s politikom ulaska u Evropsku uniju, bez obzira na to što unutar EU sada sede mnoge zemlje koje se sve više busaju u nacionalne grudi. I mi ćemo, kad dobijemo kutak u evropskom društvu.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama

    Nakon što je fudbalski klub “Crvena zvezda”, uz pomoć Fudbalskog saveza Srbije i još ko zna koga drugog, dobio priliku da u proteklu subotu, a ne u četvrtak, kada su svi drugi ligaši igrali poslednje takmičarsko kolo, pompezno u Beogradu proslavi zvanično 28. titulu prvaka (nezvanično 29. titulu), došlo je do očekivane “demonstracije navijačke sile”, sa bakljadom i paljenjem autobusa u kojem su likovali fudbaleri našeg šampiona.

  • Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji

    Tramp je Kimu pustio futuristički film o Koreji, Severnoj, ako prihvati mir, odrekne se nuklearnog naoružanja i posveti se, uz pomoć SAD, privrednom razvoju.

  • Dimitrije Boarov: Malinari i oružari Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

    Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Momčilo Pantelić: Par, raspar Momčilo Pantelić: Par, raspar

    Najzad smo doživeli da svetska vest dana bude događaj koji nas ne zabrinjava i podseća na vremena kad smo rasli uz bajke.

  • Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje

    Parlamentarni izbori u Italiji održani su 4. marta, kada i izbori u Beogradu za gradsku vlast. Izbori u Italiji, za razliku od beogradskih, nisu imali jasnog pobednika. Najveći broj glasova i poslanika dobile su populističke stranke koje nemaju mnogo zajedničkog, pa je s rascepkanim parlamentom bilo teško doći do saglasja kako bi vlada mogla izgledati i ko bi je mogao voditi.

  • Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu? Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu?

    Velika tema Evrope danas je – ruska propaganda. Ona, ta propaganda, ne bi trebalo nikoga da iznenađuje – značajna su iskustva i ruskih tajnih službi i raznih “agitpropova”, i o tome se i mnogo zna i mnogo se pisalo.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side