16.03.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Rekonstrukcija nacionalne politike

Dimitrije Boarov: Rekonstrukcija nacionalne politike
Špekulacija o rekonstrukciji Vlade Srbije nakon pobede naprednjaka na beogradskim izborima nekako je brzo utihnula i pre nego što je izazvala neki širi odjek u javnosti. Šteta.

U stvari, rekonstrukcija Vlade i ne može postati ozbiljnija tema sve dok ona ne postane deo jedne šire rekonstrukcije “nacionalne politike” (šta god to značilo). Ako bi se priča o rekonstrukciji vodećeg organa izvršne vlasti u Srbiji vratila u igru, to bi bio znak da se ipak ne odustaje od “rekonstrukcije nacionalne politike”, što bi istovremeno bio i znak da je predsednik Srbije i šef naprednjaka Aleksandar Vučić odlučio da ga istorija evidentira kao autentičnog “vođu naroda”, a ne samo kao agilnog i okretnog izvršioca politike koju je Milošević uobručio uz pomoć srpskih tradicionalnih nacionalista. Jer, čemu sve te Vučićeve “izborne pobede” ako najmoćniji čovek Srbije nastavi da do besvesti žvaće već odavno ubuđavele ostatke iz tuđeg tanjira. Nijedna evropska nacija ne pamti političare koji su se bavili kontrareformacijom, to jest one koji su se bavili konsolidacijom i sanacijom “postojećeg stanja”, već pamti one koji su to stanje uspeli da menjaju.

Da bi rekonstrukcija Vlade Srbije bila relevantna, nije dovoljno da se Kurta zameni Murtom ili da se nešto drugačije podele administrativni atari pojedinih ministara kako bi se smirila njihova nadgornjavanja i renovirala njihova trenutna pozicija na dvoru. Zbog toga bi rekonstrukcija podrazumevala odlučnije i dalekosežnije poteze. Na primer, otpuštanje Ivice Dačića i njegovih socijalista iz Vlade bio bi zapažen potez u pravcu “razdvajanja gaća” od protagonista one stare politike u čijoj senci vredno radi i sam predsednik Srbije, bez obzira na to što on sam može da se pohvali da je svojim zagrljajem SPS-u uskratio svaku političku budućnost. To, u krajnjoj liniji, ne bi bilo loše ni za socijaliste, koji sada trunu unutar koalicije koja već duže vreme služi samo vrhu te stranke kao nesigurno uhljeblje, što će trajati samo dok u glasačkom telu ne poumiru svi “komunisti iz inercije”.

Neki posmatrači kažu da bi teranje socijalista iz Vlade suviše razljutilo Moskvu. Ima u tome nešto istine, mada je taj strah preuveličan (namerno preuveličan). Rusija je suviše krupan svetski igrač da bi jednim takvim povodom pokazala višak nervoze. Druga je stvar ako bi se zajedno s novom koalicijom u Vladi Srbije pojavilo i obnovljeno geostrateško pozicioniranje države, to jest ako bi bila lansirana i obnovljena “nacionalna politika”, koja bi bila prihvatljiva i za Evropu i za susedne zemlje. No, ako Srbija doista želi da prevashodno ide za svojim interesima, ona mora biti spremna i na nezadovoljstvo “strateških partnera”. Ovako kako stvari sada idu, kada sve državne institucije Srbije budu “ukopčane” u moskovsku centralu, postaćemo nebitni u međunarodnim razmerama i “ostaćemo gde su kola bila”. Rusija je, na primer, hladnokrvno uvela carine Belorusiji na mleko i mlečne prerađevine, pa Lukašenko sada može samo da priča o recipročnim merama, ali to nikoga u svetu ne zanima.

Mada ne znam mnogo o diplomatskom natezanju oko Kosova, meni se čini da ne treba mnogo da očekujemo od najavljene nove Vučićeve platforme za nekakav “istorijski kompromis” s tamošnjim Albancima (valjda u okvirima jednog šireg “balkanskog plana). Prema mom sudu, zagovornici teorije “zamrznutog konflikta” uzdaju se u albanske ekstremiste kako bi na Prištinu pao veći deo odgovornosti što se mrtvi čvor ne raspetljava nego sve više priteže. Oslanjanje na tuđe nacionaliste kao na objektivne saveznike naših, uzgred budi rečeno, obilo se o glavu i Miloševiću (to jest Srbima), u slučaju Hrvatske.

Ukratko, dok se ne dogode neke krupnije promene u srpskoj “nacionalnoj politici”, neće biti ni promena u ekonomskoj razvojnoj politici. Isto onako kako su nekadašnje promene u ekonomskom sistemu, u vreme socijalizma, ostajale bez rezultata jer politička superstruktura nije mogla da ih prihvati i primeni, tako i tamburanje sa starom nacionalnom politikom Srbije nije kompatibilno s politikom ulaska u Evropsku uniju, bez obzira na to što unutar EU sada sede mnoge zemlje koje se sve više busaju u nacionalne grudi. I mi ćemo, kad dobijemo kutak u evropskom društvu.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Vladimir Gligorov: Kosovske carine Vladimir Gligorov: Kosovske carine

    Ako sam dobro razumeo, Kosovo carini uvoz iz Srbije, i Bosne i Hercegovine, po stopi od 100 odsto.

  • Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni

    Pre 22 godine koleginica S. Č. je, izveštavajući sa protesta tadašnje opozicije – slične današnjoj i po idejnoj šarolikosti i po organizacionim ne/sposobnostima – napisala da se na kišoviti i hladni Đurđic okupilo tridesetak hiljada ljudi.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove

    Čini mi se da nam neprijatelji i nisu potrebni jer sami sebi štetimo više. Mnogi naši mediji, političari, intelektualci i “intelektualci” sa malih ekrana utrkuju se u otkrivanju zavera i neprijatelja: “Ameri obučavaju Šiptare za rat protiv Srba”, “Britanski ambasador je najveći zaverenik i direktni eksponent sve-svetske borbe protiv Srbije”, “Impotentna Evropa, koja se raspada, šuruje sa Prištinom protiv nas”, “Između Putina i Tačija postoji tajna veza” , “Susedi se udružuju protiv nas”…

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side