Dimitrije Boarov: Reforme umesto sloma
31.01.2014 Beograd

Dimitrije Boarov: Reforme umesto sloma

Dimitrije Boarov: Reforme umesto sloma
Povodom ostavke ministra-reformatora Saše Radulovića i izjave vođe naprednjaka Aleksandra Vučića da ide na vanredne izbore da bi reforme sprovodio „brže, jače i bolje“, setio sam se čuvene Engelsove rečenice nakon sloma Pariske komune, da su „grobari revolucije postali izvršioci njene poslednje želje“.

Ta ocena čuvenog socijalističkog klasika, ako je se neko seća, data je nakon što su vođi kontrarevolucije u Francuskoj posle 1871. godine „reformisali“ zemlju, pošto su prethodno povešali na desetine hiljada komunjara koji su tražili „radikalne promene“ i tek kada su ponovo stegli vlast u sopstvene ruke.

U stvari, kontrarevolucionarni „pobednici“ u Parizu su bili prinuđeni da izvrše nužne reforme kako bi izbegli slom francuske države i potpuni rasap društva. To je, uostalom, i funkcija reformi, da se susretno i planski učini ono što se mora učiniti, da do neizbežnih promena ne bi došlo na nekontrolisani način, to jest da se one ne bi obavile kao nezaustavljiva stihija.

U tom smislu izražavam nadu da su naši današnji sindikalci svesni okolnosti da Srbija ne može još dugo izdržati tekuće ekonomske prilike u kojima imamo paralelni život starog „socijalističkog sistema“ u javnom sektoru koji kontroliše preko 50 odsto kapitala (kako je to primetio i ministar finansija Lazar Krstić) i „divljeg kapitalizma“ koji vlada u privatizovanom delu srpske privrede.

Ta situacija u kojoj je Srbija rascepljena na „dva sistema“ je neodrživa, tim pre što je gotovo celokupna društvena elita veoma aktivna u kritici „neoliberalne privatne anarhije u ekonomiji“, dok u ekonomske reforme kreću vodeći političari koji su sve svoje dosadašnje plate u radnom veku primili iz državnog budžeta (tu se Dačić i Vučić ne razlikuju).

No, uspešni od neuspešnih političara se i razlikuju po tome što oni uspešni znaju da ono što moraju učiniti prikažu kao svoju volju i ličnu hrabrost. Tu je paradigmatičan primer Vučićevog poziva misiji MMF-a da u februaru (dakle baš uoči izbora) dođe u Srbiju zarad pregovora o „sporazumu iz predostrožnosti“, bez koga neizbežno zaduživanje države i ove, i narednih godina, može postati još skuplje, posle nedavnog obaranja njenog kreditnog rejtinga od agencije Fič.

Osnovni problem je u tome što neefikasnost javnog sektora u Srbiji, na koncu konca, ipak mora da plati privatni sektor, to jest radnici zaposleni u tom sektoru. Jer, bez obzira što ima mnogo istine u tome da su najveći privatni preduzimači u Srbiji do svog kapitala došli u sprezi sa „privatizovanom državom“, oni sada iz svoje radne snage i sa malog tržišta Srbije ne mogu da iscede dovoljno profita i poreza da bi nastavili da izdržavaju hipertrofirani javni sektor i njegova neeefikasna „javna preduzeća“, to jest da „socijalizuju“ državne deficite i gubitke državnih privrednih sistema.

Niti mogu da plate servisiranje rastućih spoljnih dugova države, s kojima se ti deficiti i gubici zasad pokrivaju. Niti su u stanju da nose teret državne socijalne politike – koja mora biti izmeštena i iz državnih preduzeća, da ona ne bi bila potpuno upropašćena.

Zbog svega toga, to što je Vlada Srbije, zasad na čelu sa Dačićem i Vučićem (a posle izbora, videćemo), „pustila niz vodu“ Sašu Radulovića i njegov paket promena zakona o radu, privatizaciji i stečaju, može ispasti „Pirova pobeda“ naših sindikalnih organizacija, koje se, uglavnom, oslanjaju na zaposlene u javnom sektoru, a koji je jesenas nastavio da raste po broju zaposlenih (do preko 780.000 zaposlenih).

I to ne zato što zakon o zabrani zapošljavanja u tom javnom sektoru još nije bio stupio na snagu, već zbog toga što on, s jedne strane, nije motivisan da racionalno upravlja kapitalom u državnoj svojini, a sa druge strane, što je zapošljavanje u tom sektoru u domenu suverenog odlučivanja političkih stranaka koje su na vlasti (na različitim nivoima).

Naime, ta takozvana „Pirova pobeda nad reformama“ može biti opasna i za navodne trenutne „pobednike“ iz sindikalnih vrhova, jer se približava trenutak kada će pretrpani državni autobus sa raznovrsnim nominalnim privilegijama onih koji su već u njemu, ostati bez finansijskog goriva i zaglibiti se u bespuću državnog gazdovanja i planiranja.

U takvom raspletu događaja, nikakva zakonska prava neće vredeti ništa, jer neće biti nikog ko će moći da ih finansijski namiri, pa će se nacionalni bes morati preusmeravati u nekom ideološkom pravcu. Taj film smo već gledali.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (2) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 1.02.2014, 17:49h darkoz-ns (4)

    Kao i uvek, veoma ozbiljan tekst koji prikazuje aktuelnu situaciju. Samo bih napomenuo, da u Srbiji nisu zapocete nikakve reforme u ekonomsko-socijalnoj sveri, niti ce ih biti, dokle god se istrajava na stecenim privilegijama onih koji su na budjetu. To vidimo svakodnevno i tu nema nikakvog pomaka. A i ovi izbori samo pokazuju da g.Vucic shvata da ne bi izgurao ceo mandat sa ovakvim populizmom, pa pokusava da ga produzi.Tim gore po sve nas.

  • 31.01.2014, 11:05h BMV (1)

    Naravno da podrzavam vas vidjenje,nazovimo ga[mada je problem,sigurno,siri]"slucajem Radulovic". Medjutim,voleo bih ako bi nasli vremena da se upustite u komentare o pojedinostima iz Ostavke,mislim,da je srece,zbog tezine kompetentnih optuzbi,o ovoj temi bi morao,za pocetak,da raspravlja Parlament.

Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

  • Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori

    Srpska privredna politika sve se više oslanja na državna ulaganja i potrošnju, što je verovatno suprotno od pravca kojim bi trebalo da ide.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side