30.11.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Prisajedinjenje Vojvodine

Dimitrije Boarov: Prisajedinjenje Vojvodine
Stogodišnjica održavanja Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Bačkoj, Banatu i Baranji, koja je održana 25. novembra 1918. u Novom Sadu, a na kojoj je doneta odluka o priključenju Vojvodine Srbiji, kao što je red, proslavljena je nizom prigodnih manifestacija u Srpskoj Atini, a u njima je učestvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Tom prilikom on je rekao da to nije praznik samo za Vojvodinu nego i za celu Srbiju jer “mi Srbi nismo imali veći uspeh u poslednjih 200 godina”. Tako krupnu ocenu u proteklih sto godina, koliko ja znam, nije izneo nijedan političar sa vrha Srbije.

Istina, Vučić je pri tome dodao i jednu poruku sa izvesnim ratobornim akcentom – da “Vojvodina nikom drugom do Srbiji neće pripadati”. Nije baš jasno kome je ova poruka danas upućena, ako je logično da nije upućena građanima Vojvodine. Da li Beču ili Pešti, Berlinu, Bukureštu ili Zagrebu, dakle političkim centrima koji su tokom istorije osvajali, držali, okupirali ili svojatali Vojvodinu? Ili je, možda, ta poruka upućena srpskoj ili vojvođanskoj opoziciji, kako smatraju zli jezici, koji uz to primećuju da autonomija Vojvodine tokom spomenutih svečanosti nijednom nije ni spomenuta. Ni od gostiju ni od domaćina.

Još jednu stvar valja primetiti u Vučićevim istupima protekle nedelje u Novom Sadu. Naime, otkrivajući novi spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću na Trgu Republike u Novom Sadu (u Zrenjaninu već imamo jedan, a u Bačkoj Palanci se planira još jedan), Vučić je istakao da su Srbi imali raznih zaslužnih vladara, ali da “samo uz jednog, ili najviše uz jednog”, to jest kralja Petra Prvog, “ide ona sveta reč sloboda”, te da je to “kamen temeljac moderne Srbije”. Čak i oni koji nisu stručni istoričari verovatno će pomisliti da je takvo veličanje kralja Petra, koji je u velikoj meri tokom vladavine bio marioneta u rukama zaverenika koji su krvavo detronizovali dinastiju Obrenovića i koji su ga doveli na vlast, neprimereno. U vreme najvećih izazova pred kojima se našla Srbija, na početku 20. veka, bio je zabavljen vraćanjem ličnih novčanih dugova, uglavnom banci u Odesi, i praktično penzionisan (neposredno uoči početka Prvog svetskog rata, 24. juna 1914). Njegov mlađi sin, a ipak naslednik, regent Aleksandar, čak nije prisustvovao sahrani oca, februara 1921, što baš i nije u srpskoj tradiciji.

Uzgred budi rečeno, kada sam svojevremeno pisao portret Vukašina J. Petrovića (1847-1925), jednog od poznatih srpskih ministara finansija, u njegovim neobjavljenim memoarima (rukopis čuva biblioteka SANU) našao sam dve njegove bezobrazne ocene Petra Karađorđevića. Naime, V. Petrović je bio upućen u zaveru protiv Aleksandra Obrenovića i kada se u bečkim kuloarima proširilo da je plan da se posle Majskog prevrata na srpski presto dovede Petar Karađorđević, Vukašin je na molbu Venaminijana Kalaja, tada moćnog austrijskog ministra, a prethodno poslanika u Beogradu, išao u Montre u Švajcarsku “da vidi zube” kraljevskom pretendentu. V. Petrović je zapisao da je Petar “učinio utisak ograničenog čoveka, ali poštenog karaktera”. Navodno je i Kalaju rekao da je reč o “glupom, ali poštenom” pretendentu, pa je bečki dvor prećutno odobrio zaveru Crne ruke.

Inače, predsedniku Vučiću delimično je u Novom Sadu, na “danima prisajedinjenja” ukrao šou Milorad Dodik, netom proglašeni predsedavajući Predsedništva susedne države Bosne i Hercegovine. Dodik je sa govornice, onako “od srca”, rekao da mu je žao što 1918. “nismo ni bili u istom poduhvatu” (valjda je mislio na “jugoslovenski poduhvat”), te da je on “Srbin iz Republike Srpske i nije Bosanac”. U novosadskim kafanama, među onima koji i nisu bili pozvani na svečanu akademiju povodom “Dana prisajedinjenja”, iznet je stav da se Dodik odriče “bosanstva” kako bi u budućnosti mogao da se kandiduje za predsednika Srbije, to jest za predsednika svih Srba. Kako drugačije objasniti njegovo stalno špartanje po Srbiji i činjenicu da je toliko puta video Putina.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Vladimir Gligorov: Sledeća kriza Vladimir Gligorov: Sledeća kriza

    Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.

  • Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina

    Nema sličnosti, reklo bi se, između francuskih Žutih prsluka, Bregzita, uspona Donalda Trampa, rasta Kine, širenja Rusije, međunarodnog rejtinga EU i strateškog lelujanja Srbije.

  • Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena

    Novogodišnji i božićni praznici tek što su prošli, a imali smo dve vesti koje su nas rastužile. Paradoksalno, otišle su dve legende srpske kulture iako jedan od njih nije bio ličnost iz kulture: jedna je Marko Nikolić, a druga Dragoslav Šekularac, verovatno prva sportska pop-kulturna ikona i prvi jugoslovenski sportista čija popularnost beše tolika da je dobio i film o sebi, “Šeki snima, pazi se” Marijana Vajde iz 1962.

  • Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju

    Ukrajina je religijski fenomen. Ima tri pravoslavne crkve i najveću grkokatoličku crkvu na svetu. Čini se da se Čerčilove reči da Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari mogu preneti i na Ukrajinu.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side