21.12.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

Dimitrije Boarov: Piketijev manifest
Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

Naime, Piketi je postao svetski poznat prošlogodišnjom knjigom “Kapital u XXI veku”, koja je i u Srbiji izazvala značajnu pažnju jer je shvaćena kao temeljna kritika neoliberalizma zbog osnovne teze da globalizacija radi samo u korist najbogatijih. Ovoga puta, aktuelni, spomenuti Manifest za demokratizaciju Evrope dosad je potpuno ignorisan u našoj javnosti, mada se (na našem jeziku) već desetak dana može pročitati na sajtu Peščanika i mada predstavlja jedan benevolentni pokušaj da se evropska ideja približi i najširim slojevima sirotinje svojevrsnom zajedničkom poreskom politikom evropskih država i finansijskom solidarnošću članica EU.

Bez mogućnosti i potrebe da se ovaj Piketijev Manifest ovde naširoko prepričava, čitaoce ipak moramo najgrublje informisati o nekoliko njegovih osnovnih ideja kako bi se one makar ovlaš i generalno mogle komentarisati i ocenjivati. Dakle, u obrazloženju Manifesta pre svega se kaže da “u kritičnom trenutku za Evropu” Manifest donosi “konkretan plan za demokratizaciju evropskih institucija i politika u pravcu veće fiskalne i socijalne pravde i delotvornog rešavanja urgentnih ekoloških i migratornih problema u Evropi”.
Zatim se ocenjuje da se Evropa pokazala nesposobnom da odgovori izazovima s kojima je suočena, a to su rastuće nejednakosti širom kontinenta, ubrzan rast globalnog zagrevanja, priliv izbeglica, strukturni manjak investiranja u javni sektor (pre svega u univerzitete i istraživanja), poreske prevare i izbegavanje poreza. U takvoj situaciji Piketi i Voše predlažu “budžet za dugoročno investiranje u javnu imovinu na evropskom nivou, u cilju savladavanja socijalnih nejednakosti na nivou Unije i obezbeđivanja postojane ekonomske izvodljivosti autentičnog političkog modela za socijalni, pravičan i održiv razvoj Evrope”.

Finansiranje budžeta zasnovalo bi se na “fiskalnoj solidarnosti” kroz uvođenje četiri evropska poreza – na visoka primanja, imovinu, emisije gasova ugljenika, kao i usklađeni porez na korporativni profit. Autori Manifesta zatim procenjuju da su do danas korist od evropskih integracija imali pre svega najmoćniji i najmobilniji ekonomski i finansijski akteri: najveće multinacionalne kompanije, domaćinstva sa visokim primanjima i velikom imovinom. Na kraju se u Manifestu poentira da će “Evropa povratiti veze sa svojim građanima samo ako dokaže da je sposobna da uspostavi iskrenu evropsku solidarnost tako što će glavni uživaoci procesa globalizacije pravično doprineti finansiranju javnih dobara nužnih Evropi”. Sve to bi trebalo da obezbedi “Ugovor za demokratizaciju Evrope”, a brigu o konkretnom izvođenju projekta preuzela bi posebna evropska “skupština zadužena za raspravu i glasanje o budžetu” (80 odsto poslanika dale bi nacionalne skupštine, a 20 odsto evropska).

Na kraju, Piketi i Voše kažu: “Nije ovde reč o stvaranju ‘Evrope za transfer novca’, kako bi se uzimalo od ‘dobrih’ zemalja i davalo lošijim. Projekat Ugovora za demokratizaciju ovim se izričito bavi, ograničavajući jaz između obračunatih troškova i naplaćenih prihoda u pojedinoj zemlji na prag od 0,1 odsto njenog BDP-a. Pre svega, reč je o smanjenju nejednakosti unutar različitih zemalja i investiranju u budućnost svih Evropljana, počev, naravno, od najmlađih među njima, bez privilegovanih zemalja”.

Lako je reći da je ovaj Manifest za demokratizaciju Evrope dobronameran, ali nerealističan. Generalno, i takvi nerealistični manifesti, koji nedovoljno vode računa o “sebičnosti nacija” (pa i evropskih), čega se i građani ex-Jugoslavije dobro sećaju u svojoj “federalnoj i solidarnoj” nekadašnjoj državi, imaju svrhu u smislu “gradnje humanih socijalnih vrednosti” i makar “utopijskih vizija čovečnijeg života”. Međutim, treba ipak primetiti da Piketi i Voše nemaju dovoljno na umu nataloženo svetsko iskustvo da je u većini ratova za smanjivanje socijalnih nejednakosti prvo stradala efikasnost privrede, a zatim je, mada bogato doniran iz “zajedničkih sredstava”, usporen i tehnološki razvoj, kada su njime počeli da upravljaju majstori finansijske redistribucije, a ne profitna stopa.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

  • Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

    Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

  • Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte

    Otkako se Kina suočila sa epidemijom koju izaziva još nedovoljno proučeni korona virus, zbog čega su “u karantinu” i neki milionski gradovi, a čitav saobraćajni protok kroz ovu ogromnu zemlju samo u desetak dana skoro je prepolovljen, cene sirove nafte na svetskim tržištima konstantno padaju.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side