21.12.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

Dimitrije Boarov: Piketijev manifest
Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

Naime, Piketi je postao svetski poznat prošlogodišnjom knjigom “Kapital u XXI veku”, koja je i u Srbiji izazvala značajnu pažnju jer je shvaćena kao temeljna kritika neoliberalizma zbog osnovne teze da globalizacija radi samo u korist najbogatijih. Ovoga puta, aktuelni, spomenuti Manifest za demokratizaciju Evrope dosad je potpuno ignorisan u našoj javnosti, mada se (na našem jeziku) već desetak dana može pročitati na sajtu Peščanika i mada predstavlja jedan benevolentni pokušaj da se evropska ideja približi i najširim slojevima sirotinje svojevrsnom zajedničkom poreskom politikom evropskih država i finansijskom solidarnošću članica EU.

Bez mogućnosti i potrebe da se ovaj Piketijev Manifest ovde naširoko prepričava, čitaoce ipak moramo najgrublje informisati o nekoliko njegovih osnovnih ideja kako bi se one makar ovlaš i generalno mogle komentarisati i ocenjivati. Dakle, u obrazloženju Manifesta pre svega se kaže da “u kritičnom trenutku za Evropu” Manifest donosi “konkretan plan za demokratizaciju evropskih institucija i politika u pravcu veće fiskalne i socijalne pravde i delotvornog rešavanja urgentnih ekoloških i migratornih problema u Evropi”.
Zatim se ocenjuje da se Evropa pokazala nesposobnom da odgovori izazovima s kojima je suočena, a to su rastuće nejednakosti širom kontinenta, ubrzan rast globalnog zagrevanja, priliv izbeglica, strukturni manjak investiranja u javni sektor (pre svega u univerzitete i istraživanja), poreske prevare i izbegavanje poreza. U takvoj situaciji Piketi i Voše predlažu “budžet za dugoročno investiranje u javnu imovinu na evropskom nivou, u cilju savladavanja socijalnih nejednakosti na nivou Unije i obezbeđivanja postojane ekonomske izvodljivosti autentičnog političkog modela za socijalni, pravičan i održiv razvoj Evrope”.

Finansiranje budžeta zasnovalo bi se na “fiskalnoj solidarnosti” kroz uvođenje četiri evropska poreza – na visoka primanja, imovinu, emisije gasova ugljenika, kao i usklađeni porez na korporativni profit. Autori Manifesta zatim procenjuju da su do danas korist od evropskih integracija imali pre svega najmoćniji i najmobilniji ekonomski i finansijski akteri: najveće multinacionalne kompanije, domaćinstva sa visokim primanjima i velikom imovinom. Na kraju se u Manifestu poentira da će “Evropa povratiti veze sa svojim građanima samo ako dokaže da je sposobna da uspostavi iskrenu evropsku solidarnost tako što će glavni uživaoci procesa globalizacije pravično doprineti finansiranju javnih dobara nužnih Evropi”. Sve to bi trebalo da obezbedi “Ugovor za demokratizaciju Evrope”, a brigu o konkretnom izvođenju projekta preuzela bi posebna evropska “skupština zadužena za raspravu i glasanje o budžetu” (80 odsto poslanika dale bi nacionalne skupštine, a 20 odsto evropska).

Na kraju, Piketi i Voše kažu: “Nije ovde reč o stvaranju ‘Evrope za transfer novca’, kako bi se uzimalo od ‘dobrih’ zemalja i davalo lošijim. Projekat Ugovora za demokratizaciju ovim se izričito bavi, ograničavajući jaz između obračunatih troškova i naplaćenih prihoda u pojedinoj zemlji na prag od 0,1 odsto njenog BDP-a. Pre svega, reč je o smanjenju nejednakosti unutar različitih zemalja i investiranju u budućnost svih Evropljana, počev, naravno, od najmlađih među njima, bez privilegovanih zemalja”.

Lako je reći da je ovaj Manifest za demokratizaciju Evrope dobronameran, ali nerealističan. Generalno, i takvi nerealistični manifesti, koji nedovoljno vode računa o “sebičnosti nacija” (pa i evropskih), čega se i građani ex-Jugoslavije dobro sećaju u svojoj “federalnoj i solidarnoj” nekadašnjoj državi, imaju svrhu u smislu “gradnje humanih socijalnih vrednosti” i makar “utopijskih vizija čovečnijeg života”. Međutim, treba ipak primetiti da Piketi i Voše nemaju dovoljno na umu nataloženo svetsko iskustvo da je u većini ratova za smanjivanje socijalnih nejednakosti prvo stradala efikasnost privrede, a zatim je, mada bogato doniran iz “zajedničkih sredstava”, usporen i tehnološki razvoj, kada su njime počeli da upravljaju majstori finansijske redistribucije, a ne profitna stopa.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Vladimir Gligorov: Kosovske carine Vladimir Gligorov: Kosovske carine

    Ako sam dobro razumeo, Kosovo carini uvoz iz Srbije, i Bosne i Hercegovine, po stopi od 100 odsto.

  • Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni

    Pre 22 godine koleginica S. Č. je, izveštavajući sa protesta tadašnje opozicije – slične današnjoj i po idejnoj šarolikosti i po organizacionim ne/sposobnostima – napisala da se na kišoviti i hladni Đurđic okupilo tridesetak hiljada ljudi.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove

    Čini mi se da nam neprijatelji i nisu potrebni jer sami sebi štetimo više. Mnogi naši mediji, političari, intelektualci i “intelektualci” sa malih ekrana utrkuju se u otkrivanju zavera i neprijatelja: “Ameri obučavaju Šiptare za rat protiv Srba”, “Britanski ambasador je najveći zaverenik i direktni eksponent sve-svetske borbe protiv Srbije”, “Impotentna Evropa, koja se raspada, šuruje sa Prištinom protiv nas”, “Između Putina i Tačija postoji tajna veza” , “Susedi se udružuju protiv nas”…

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side