Dimitrije Boarov: Nulta tolerancija
23.08.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Nulta tolerancija

Dimitrije Boarov: Nulta tolerancija
Prošle sedmice RTS je objavio priču da se u Srbiji oko 250, od ukupno 371 javnih komunalnih preduzeća nalazi pred blokadom računa zbog neplaćenih poreza i doprinosa. Među spomenutih 250 dužnika poreskoj upravi i društvenim fondovima, čak 57 komunalnih preduzeća duguje više od milion dinara, ali se u ovoj priči ne spominju oni koji duguju najviše (jer bi se onda morale spomenuti i opštine sa takvim dugovima, a ko zna koje su koalicije tamo na vlasti).

Problem uvećava činjenica da se mnoge male opštine ne usuđuju da daju finansijske garancije da će one platiti dugove za poreze i doprinose ukoliko to ne učine njihova komunalna preduzeća, što je uslov da se ti dugovi reprogramiraju – zato što su svesne da u tom slučaju i njima samima preti blokada računa. A takvih lokalnih samouprava, kojima su računi već u blokadi, sada ima 13 u Srbiji. Nije to malo, jer kada je lokalna ćelija državne vlasti u blokadi ne samo da opštinski čelnici i činovnici ne mogu dobiti plate, nego ne mogu platiti nijedan račun svojim dobavljačima.

Zašto su se javna komunalna preduzeća gotovo listom našla na spisku onih koji ne plaćaju poreze i doprinose – mada su to preduzeća koja imaju sigurnu klijentelu, nemaju nikakvu tržišnu konkurenciju i vode ih najmoćnije političke snage u svakoj lokalnoj sredini, one koje praktično mogu da im odobre unosne cene komunalnih usluga i druge mikropogodnosti? Među nekoliko najvažnijih razloga za ovu tužnu i opasnu tendenciju da kod nas ubrzano propadaju čak i komunalna preduzeća, treba izdvojiti dva osnovna: prvi je da su ta preduzeća pretovarena zaposlenima (a naročito politički podobnim savetnicima i funkcionerima) i loše vođena u pukom menadžerskom smislu, a drugi je da narod ne plaća komunalne usluge.

Iako na prvi pogled izgleda da bi nekakva volšebna „departizacija” komunalnih preduzeća i profesionalizacija njihovog upravljanja mogla brzo rešiti problem nelikvidnosti lokalnih javnih preduzeća, problem je verovatno mnogo dublji. Naime, većina komunalnih preduzeća ima problem sa naplatom svojih usluga od građana, u mnogim gradovima stepen naplate je manji od 50 odsto iako, navodno, cene komunalnih usluga nisu „ekonomske” (ma šta to značilo), već „socijalne”.

Taj deo politike zavođenja „finansijske discipline”, to jest „nulte tolerancije” prema komunalnim dužnicima, najdelikatniji je u svakoj državi jer upućuje bar na dve kompleksne stvari opasne za opstanak svakog poretka. Prvo je da centralna država zahvata previše i lokalnim samoupravama transferiše premalo, pa one ne mogu da ispunjavaju ni najelementarnije obaveze prema socijalnim, penzionim, zdravstvenim i drugim fondovima čak ni za sopstvene zaposlene.

Drugi je još komplikovaniji za svaku upravu javne potrošnje – da je narod suviše siromašan čak i za relativno nizak standard komunalnih usluga koje obezbeđuju naša komunalna preduzeća, pa su pod znakom pitanja i svi drugi standardi svakodnevice na svim nivoima – od škola i zdravstvenih stanica do policijske zaštite i odbrane zemlje.

Mnogi su već na stranim televizijskim stanicama gledali one katastrofične serije o „zemlji posle ljudi”, u kojima se špekuliše šta bi, na primer, bilo sa gradovima koji se ne održavaju, kada bi počeli da se ruše, sve sa animacijom takvih procesa, itd. Zamislite sada u tom kontekstu jednu državu u kojoj bi se razredilo odnošenje đubreta, u kojoj bi bio prepolovljen broj ljudi priključenih na vodovod i kanalizaciju, gde bi došlo do kontrakcije i ukidanja sistema za daljinsko grejanje, gradove u kojima bi bio smanjen ili čak ukinut javni gradski prevoz, gde bi se lečile samo najprostije bolesti i tako redom. A takva opasnost nije neka puka mrzovoljna projekcija bolesnih pesimista – nego realna pretnja koja stiže iz nelikvidnog komunalnog sektora Srbije.

Srbija, dakako, mora da spreči takvu ružnu perspektivu i to je jedan od najtežih zadataka pred kojim će se naći novi ministar finansija. Dakle, od njega ne treba očekivati previše, biće dobro ako bar zaustavi opasnosti koje se već nadvijaju nad našom svakodnevicom.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska

    U poslednjih desetak godina stvarni proizvod Hrvatske trajno je veći od srpskog i razlika se ne smanjuje, a po stanovniku se nominalno povećava.

  • Momčilo Pantelić: Red nereda Momčilo Pantelić: Red nereda

    “Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i – povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu – poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side