01.09.2017 Beograd

Dimitrije Boarov: "Naša zemlja" i stranci

Dimitrije Boarov: "Naša zemlja" i stranci
Nakon isprazne rasprave o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu u Skupštini Srbije, postavlja se krupno pitanje – zašto ova prilika nije iskorišćena da se doista utvrdi čemu služi prohibicija prometa obradivog zemljišta kojoj će biti izloženi državljani zemalja članica Evropske unije i zašto se baš njima, faktički, u narednih deset godina zabranjuje da učestvuju u neminovnom procesu ukrupnjavanja poseda u zemlji u kojoj prosečan vlasnik ima njivu od samo četiri hektara?

Uprošćenije rečeno, u Skupštini se stalno raspravljalo kako “zaštititi naše oranice” od građana Evropske unije jer, navodno, to je nacionalno bogatstvo i jedan od temelja državnog suvereniteta i integriteta, a niko nije pokušao da u takvoj “zaštiti” identifikuje ekonomski racio i stvarne grupne interese koji se kriju iza vela onog nacionalnog interesa.

Ako bi neko umesto naših poslanika pokušao da pronađe ekonomski racio koji, posle Mađarske, Slovačke, Poljske i Hrvatske, i Srbiju vodi u “odbranu” obradive zemlje od kupaca iz EU, mogao bi reći da je neophodno da se i kod nas uspori proces pročišćavanja prevelike agrarne prenaseljenosti, pošto domaća industrija i druge privredne grane nisu u stanju da prihvate “viškove” radne snage u srpskoj poljoprivredi. Jer, polazi se od pretpostavke da bi strani vlasnici mehanizovali i unapredili srpsku poljoprivrednu tehnologiju, pa bi stotine hiljada seljaka “ostalo bez posla” i krenulo prema gradovima u kojima za njih zasad nema dovoljno radnih mesta.

Međutim, taj proces ukrupnjavanja poseda i modernizacije proizvodnje ni ovaj zakon o poljoprivrednom zemljištu ne može bitno usporiti jer i domaći tajkuni i bogati seljaci dobro znaju da napretka nigde u privredi nema bez povećanja produktivnosti – pa ga otuda nema ni u poljoprivredi. Naša poljoprivredna politika, međutim, više se proteklih decenija bavila zamajavanjem seljačkog biračkog tela nego unapređenjem proizvodnje, ostavljajući da taj posao krene kada se i Srbija dohvati evropskih poljoprivrednih fondova i njihovih podsticaja. O tome jednostavno govori podatak da je od 2000. godine do danas postignuta prosečna godišnja stopa rasta poljoprivredne proizvodnje od 0,6 odsto.

Ako ispraznost diskusije o promenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu posmatramo prozaičnijim očima, mogli bismo postaviti hipotezu da je skriveni cilj ovog zakona zapravo u tome da se obori cena obradivog zemljišta u Srbiji i da se sačuva posrednička uloga države i njenih lokalnih organa u raznovrsnim spekulacijama i uzurpacijama povezanim sa beskrajnim nizom administrativnih začkoljica u prometu i upotrebi zemljišnog fonda. Jer, promet između fizičkih lica (pa i domaćih sa stranim) najteže je birokratski kontrolisati, a u prometu oranica u kojem učestvuju “pravna lica” (koja ovde mogu osnovati i stranci) država ima širi krug poteza na raspolaganju, pa faktički i nezaobilaznu posredničku ulogu, pošto raznovrsnim dozvolama i saglasnostima, akcijama organa koji prostorno planiraju, državnog pravobranilaštva, sudova i katastara, te pozivom na šumu drugih zakona koji involviraju raspolaganje zemljom, može svaku kupovinu zemlje učiniti mogućom ili nemogućom misijom.

Kad je reč o obaranju cene obradivog zemljišta u Srbiji putem zabrane velikom delu potencijalnih kupaca iz Evropske unije da učestvuju na “licitaciji”, to je samo jedna teorijska pretpostavka, pošto se može proceniti da neke navale kupaca zemlje u Srbiji iz EU zapravo i nema jer i poljoprivredni investitori znaju da ovde nije lako poslovati i da srpska poljoprivreda na grbači ima strožu regulativu nego većina drugih privrednih grana.

Ovde neću da ulazim u pravna pitanja, poput onog da li je Srbija nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju mogla “indirektno” menjati njegov sadržaj, kao ni u tugaljivo pitanje zašto su rezidenti iz EU stavljeni u Srbiji na stroži režim zabrana od državljana drugih zemalja, itd. I zašto ta pitanja u Skupštini Srbije nije postavio niko iz opozicije. Uostalom, srpski seljaci, makar koliko su u istoriji Srbiji bili stalno retorički prisutni, zapravo nikada u parlamentu nisu uspevali da nametnu svoje stvarne interese.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić

    Ko drži ključeve Beograda, drži ključeve Srbije. Zato nije čudo što se oštre sablje i koplja za beogradski boj. Beograd ima ogroman ne samo simboličko-politički nego i praktično ekonomski značaj. U stvari, da nije drugog ne bi bilo ni prvog.

  • Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost

    Poznat vam je, svakako, lider koji medije kritikuje kao svoje neprijatelje iako njegovi nastupi dominiraju javnim prostorom, kome se, uprkos zapadnom kursu, istražuju sporne veze sa Rusijom i Kinom i koji za iskušenja domovine najviše krivi njen “bivši režim”. Ali, takvom opisu odgovara, premijerno, i predsednik – Amerike.

  • Vladimir Gligorov: Lokalni izbori Vladimir Gligorov: Lokalni izbori

    Kada stranka na vlasti, pogotovo ako je sklona autoritarizmu, dobije lokalne izbore sa dvotrećinskom većinom (o tročetvrtinskoj da i ne govorimo), to je veoma rđav znak za demokratiju, ali nije dobro ni za tu stranku.

  • Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu

    Ono što je George Harrison bio u Beatlesima, Predrag Lucić bio je u Feral Tribuneu. Samozatajan i marljiv po vlastitom izboru uvijek malo u drugom planu, ne zbog toga što bi ga tamo netko gurao (jer ondje nije ni pripadao), već što se sâm tako postavljao.

  • Vladimir Gligorov: Berza Vladimir Gligorov: Berza

    Zašto bankarske krize imaju veći negativan efekat od berzanskih kriza? Ovo je zanimljivo upravo sada kada je došlo do značajne korekcije u berzanskim vrednostima. Poređenja radi, panika iz 1987, pošto je došlo do velikog gubitka vrednosti akcija, bila je kratkotrajna i nije imala gotovo nikakav uticaj na privredna kretanja.

  • Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski

    Da je Davos bio dve nedelje ranije, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću bi čestitali na makroekonomskoj stabilizaciji i pitali ga za investicione mogućnosti; ovako će ga prepoznavati kao čoveka iz zemlje u kojoj je nedavno ubijen opozicioni lider.

  • Vladimir Gligorov: Crkva i politika Vladimir Gligorov: Crkva i politika

    Nije zapravo jasno zašto se računa da je zamrznuti konflikt bolje rešenje od normalizacije odnosa sa kosovskim vlastima? Bolje sa stanovišta srpskih interesa. Ostaviću za trenutak po strani koji su to tačno interesi.

Preporuke prijatelja
FEST 2018
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw