01.06.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

Dimitrije Boarov: Malinari i oružari
Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

Iako je, meni omiljena, jedna od definicija demokratske države – da je to zajednica u kojoj je slobodno boriti se za svoje interese, imam utisak da je uvek nešto načelno “škripalo” u zahtevima koje su ove dve grupe naših proizvođača upućivale javnosti, tražeći širu podršku. Čini mi se, naime, da su i malinari i oružari uvek od države tražili izvesne privilegije i zaštitu od tržišta i njegovih surovih pravila, a to uvek neko drugi mora da plati, ko je manje bučan i organizovan. Istina, prostor za njihove proteste objektivno daje okolnost da država Srbija nije završila reforme, te i dalje uvek ima onih koji imaju privilegije i raznovrsne olakšice, pa se uvek postavlja pitanje zašto ih neki imaju, a neki nemaju.

Kod malinara su svake godine problem otkupna cena i večito “katastrofalne vremenske prilike” koje su umanjile prinose. Kad je reč o cenama otkupa (navodno se sada nagoveštavaju cene između 70 i 120 dinara po kilogramu), malinari su u sukobu sa vlasnicima hladnjača i izvoznicima, pa najavljuju protestno zatvaranje puta između Nove Varoši i Prijepolja (2. juna). Moguće je da su “hladnjačari” i izvoznici malina u nekom “kartelskom dosluhu” kojim obaraju cene otkupa i sebi naduvavaju profit i to bi trebalo da prati državna Komisija za zaštitu konkurencije – ali je opšti utisak da ta komisija (kao i većina drugih naših “nezavisnih regulatora”) nije proteklih godina stekla neophodan autoritet, to jest nije se afirmisala nepristrasnošću i efikasnim merama protiv raznovrsnih monopola i monopolista. Simptomatično je u tom smislu da malinari i ne traže intervenciju te komisije nego od države načelno traže “prihvatljive cene” (180 dinara po kilogramu), koje će mnoge ljude koji su se vratili na selo i uložili pare u malinjake održati u tom poslu. E, to mi se čini kao “nesistemsko rešenje”, to jest to je računica iz anahrone “troškovne ekonomije”.

Ono što je izvesna novost u ovogodišnjim saopštenjima udruženja malinara jeste da oni ovoga puta kažu da probleme slične njihovim imaju i stočari i proizvođači drugih poljoprivrednih kultura, a to je ranije izostajalo. U stvari, zašto bi, na primer, proizvođači svinja bili izloženi ćudima tržišta, spekulacijama uvoznih mahera, alavosti klaničara i lukavosti proizvođača stočne hrane, a malinari zaštićeni državnom intervencijom – čime i protiv koga? Poljoprivreda se, doista, u svetu u mnogim zemljama dotira (da radi više ili da radi manje), ali reč je o krajnje delikatnom mehanizmu kojim je opasno baratati na parče. U tom pravcu Vlada Srbije ne preduzima poslednjih godina gotovo ništa, pravdajući se skromnim agrarnim budžetima. To na neki način poljoprivredne proizvođače upućuje “na ulicu”, gde se, kako vidimo, obično ništa ne rešava trajno.

Kad je reč o ovogodišnjem štrajku “oružara”, to jest radnika preduzeća Zastava oružje AD, u kojem je država jedini akcionar, on je ovoga puta prilično misteriozan. Osim mnogo neodmerenih zahteva u vezi s platama (da se ovo preduzeće izuzme od delovanja zakona o ograničenju visokih plata u javnom sektoru), tu je glavni zahtev da se spreči “pripuštanje” novih akcionara iz privatnog sektora (do 15 odsto vlasništva po jednom ulagaču, a ukupno do 49 odsto vlasništva), koje će se navodno omogućiti novim propisima koji regulišu status vojnih fabrika u Srbiji. Navodno, radnici se protive “tajkunizaciji” vojne industrije, te traže da fabrika u Kragujevcu ostane u stopostotnom vlasništvu države iako u svetu firme u privatnom vlasništvu proizvode najveći deo naoružanja najvećih vojnih sila. U našem slučaju, sumnju izazivaju glasine da je Vlada Srbije iz budžeta obezbedila značajne pare za modernizaciju proizvodnje naoružanja, a onda se naprasno okrenula prodaji “manjinskih paketa akcija” u svojim planovima. Dok ne saznamo ko je taj koji je spreman da kupi manjinski paket u nekoj našoj fabrici oružja, nećemo znati ni koliko su “oružari” ovoga puta doista imali razloga da traže da ostanu pod državnim kišobranom.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu? Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu?

    Velika tema Evrope danas je – ruska propaganda. Ona, ta propaganda, ne bi trebalo nikoga da iznenađuje – značajna su iskustva i ruskih tajnih službi i raznih “agitpropova”, i o tome se i mnogo zna i mnogo se pisalo.

  • Vladimir Gligorov: Strana ulaganja Vladimir Gligorov: Strana ulaganja

    Ulaganjima stranci zarađuju, što je gore nego ista ta ulaganja, ali od domaćih preduzetnika. To nije tačno. Zašto?

  • Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt

    Vaša mila devojčica je umorna, podočnjaci su joj do pola lica, naprasita je, naglo menja raspoloženje, ne interesuje je ništa više u kući... Eh, tinejdžeri, a do juče je bila med i mleko. Dečkić se vuče kao prebijen, a onda skakuće, ma skače, pa sikće, pun je snage, pa se zatvori u sobu, sam ili s najboljim drugarom, simpatijom...

  • Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska

    Ali za to je potrebno, kao što stoji u naslovu ovog teksta, da Francuska ponovo bude Francuska; zemlja sa vizijom i misijom.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

  • Vladimir Gligorov: Ruski problem Vladimir Gligorov: Ruski problem

    Ima, zapravo, dva dela. Jedan je u neravnoteži između relativno ograničenih privrednih mogućnosti i vojne moći. Drugi je u prisustvu u svim ključnim svetskim kriznim područjima, uz odlučujuću ulogu praktično samo u malom broju onih u bliskom susedstvu, koji su uglavnom posledica upravo ruske politike.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side