Dimitrije Boarov: Krst na vrh brda
07.08.2015 Beograd

Dimitrije Boarov: Krst na vrh brda

Dimitrije Boarov: Krst na vrh brda
Pre više od desetak godina, nakon nekog skupa u tadašnjem hotelu Interkontinental, do centra Beograda prebacio me je svojim automobilom stari prijatelj, ekonomista Miodrag Zec. U tom kratkom prevozu, uvek duhoviti Zec me je upitao šta ja mislim da će biti znak da je Srbija izašla na zelenu granu – ali da to kažem jednom tezom i ne mudrujem mnogo?

 Kao iz topa, odgovori sam da će prvi znak da Srbiji kreće na bolje biti pad cena nekretnina, jer će to značiti da naši ljudi napuštaju prastaru svest da je sigurna imovina samo ono što se može opipati, ono što komšije mogu videti, ono po čemu se možemo razbaškariti, ono što se kod banke i kreditora može založiti. Dodao sam još da će pad cena nekretnina značiti da država Srbija napokon kreće u oporezivanje nekretnina, što će na drugoj strani usmeriti novac ka investicijama u proizvodnju i usluge. Zec je stigao samo kratko da mi odgovori, pre nego što sam iskočio iz njegovog auta: e moj Mito, cene nekretnina mogu pasti, kao što već padaju širom Srbije, i kad razvoja ne bude ni na vidiku. Ispostaviće se kasnije da je moja teza bila potpuno pogrešna.

Naime, setio sam se ovog neobaveznog ćaskanja još 2008. godine, kada sam primetio da cene nekretnina padaju u Americi i kada se ruši gotovo ceo svetski kreditni sistem, a privatne investicije, dakako, generalno opadaju. Taj talas pada cena nekretnina, sa izvesnom zadrškom stigao je i u Srbiju, negde polovinom 2009. godine, ali je tendencija pada, istina spora, nastavila da se održava sve do današnjeg dana. Znači, cene nekretnina su padale, a verovatno će i dalje padati, ako opštine nastave sa povećavanjem poreza na kuće i stanove po gradovima – dok je privredni razvoj gotovo stao, posle nekoliko godina zabrinjavajućeg pada. Domaće investicije su nedovoljne, a strane investicije u Srbiju su sasvim male. Pri svemu tome, ulaganja preko Beogradske berze su minimalna, a na konkurse za prodaju kapitala preostalih društvenih preduzeća gotovo se niko ne javlja od domaćih preduzetnika.

Istina, ima investitora koji su i dalje u ekspanziji, na primer Srpska pravoslavna crkva. Evo, novine javljaju da će ovih dana početi radovi na planini Stolovi kod Kraljeva, na vrhu Usovica, na visini od 1.375 metara – gde će se graditi “pravoslavni krst” visok 33,5 metara (pošto je Hrist imao 33,5 godina kada je razapet), a koji će biti osvetljen noću iz solarnih ćelija ili mini vetrenjače (o tome se, izgleda, još raspravlja) – pa će se taj krst videti i danju i noću iz pola Srbije. Navodno će ova investicija biti izvedena sa samo 100.000 evra, što je krajnje sumnjivo, jer u objekat treba ugraditi 40 tona, što cementa, što željeza (a da ne dodajemo opremu za električno napajanje). Ni navod da je pristupni put vrhu planine koštao samo 7.000 evra ne deluje ekonomski logično, ali to za našu priču nije ni bitno.

Ova bizarna informacija o pretencioznim crkvenim investicijama, za tekuće vreme “štednje i siromaštva” u Srbiji, nije usamljena. Pre nekoliko godina bio sam začuđen kada sam iz izveštaja Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine saznao da je ova institucija, stvorena za “infrastrukturna ulaganja” u Pokrajini, finansirala izgradnju 56 verskih objekata ukupne površine oko 30.000 kvadratnih metara. Ako je toliko u crkve ulagano u “građanskoj Vojvodini” koliko li je država Srbija ulagala u crkve u drugim pobožnijim krajevima? Uostalom, i golim okom se vidi da nam nove crkve niču na sve strane, mada ni stare nisu prepune – istina, posle dugih pola veka kada nije podignuta nijedna.

Dakle, nadoknađuje se izgubljeno vreme i ide se tragom Habzburških vladara koji su pre 300 godina bili tačno odredili na koliko stanovnika treba izgraditi katoličku bogomolju. No, pri tome treba imati u vidu da su neki austrijski carevi-reformatori (naročito Josif II) kasnije “nacionalizovali” mnogobrojne samostane i zbog toga ukidali određene katoličke redove – da bi smestili državnu administraciju i došli do prostora za pošte i bolnice, na primer.

Neko od obrazovanih ekonomista bi povodom ovih vesti mogao podsetiti na ekonomsku funkciju izgradnje piramida u starom Egiptu, koje same po sebi, istina, nisu ekonomski služile ničem racionalnom, ali su podsticale privrednu konjunkturu, zapošljavale radnike i, uopšte uzev, imale funkciju “velikih javnih radova”. Na žalost, danas takve investicije ne mogu obaviti istu funkciju, jer današnji “carevi” nemaju takvu moć redistribucije nacionalnog dohotka, kakvu su imali faraoni, to jest i kada imaju moć, nemaju dovoljno nacionalnog dohotka za redistribuciju.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge

    Da je u Kini brza pruga između Pekinga i Šangaja građena brzinom koja se ostvaruje između Pazove i Tošinog bunara, tih oko 1.300 kilometara gradilo bi se 150 godina, a izgrađena je za oko 4-5 godina.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska

    U poslednjih desetak godina stvarni proizvod Hrvatske trajno je veći od srpskog i razlika se ne smanjuje, a po stanovniku se nominalno povećava.

  • Momčilo Pantelić: Red nereda Momčilo Pantelić: Red nereda

    “Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i – povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu – poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side