18.05.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Klasna borba i penzije

Dimitrije Boarov: Klasna borba i penzije
U seriji napisa u našoj štampi, kojom je obeležena 200. godišnjica rođenja Karla Marksa, većina autora je isticala, s neskrivenim divljenjem za ideju ekonomske “ravnopravnosti” među ljudima, da je on genijalno uočio da je društvo podeljeno na klase, to jest da večita klasna borba između onih koji imaju kapital i velike većine koja ga nema (već “samo ima okove”) određuje celokupan društveni razvoj.

Moglo bi se, dakako, diskutovati oko toga da li iz ogromnog Marksovog intelektualnog nasleđa danas, posle dva protekla veka, treba izdvajati i isticati baš njegovu tezu o klasnoj borbi ili bi bilo pametnije reći upravo suprotno – da je ta Marksova teza istorijski upropastila ideju socijalizma i “socijalističke demokratije”, za koju se upravo on sam toliko zalagao.

Naime, iza “klasne borbe”, Marks to nije doživeo, ostali su milioni leševa ne samo bogatih ljudi u Rusiji, Kini i u drugim “revolucionarnim državama” nego i milioni školovanih ili slobodi i slobodnom mišljenju naklonjenih ljudi. To uopšte nije potrebno dokazivati, kao što nije potrebno dokazivati da su se sve “diktature proletarijata” u istoriji brzo stabilizovale u diktature političke elite s “vrhovnim vođom” na čelu jer je klasna borba direktno suprotna pluralnoj demokratiji i bilo kakvoj konkurenciji. A istovremeno, ekonomska jednakost između te vladajuće “proleterske elite” i radnih slojeva nije postignuta jer se preraspodelom “od bogatih ka siromašnima” obično brzo stiže u siromaštvo i u društvenu stagnaciju. Hajde da ovde kažem i nešto krajnje vulgarno: da li neko danas misli da bi velikim parama kojima raspolaže jedan Bil Gejts “humanije” upravljali, na primer, Srećko Horvat i Slavoj Žižek (uz sasluženje Dačića i Vulina, kao levičara vičnih državnim mehanizmima)?

Ideja stalne klasne borbe u suštini daje energiju i raznovrsnim današnjim populističkim režimima, u kojima se obično teror većine koristi za uspostavljanje suverene vladavine jednoga, što je samo na prvi pogled paradoksalno. Zatim dolaze teoretičari koji većinu brane od manjine, pa se manjina brzo kvalifikuje kao grupa izdajnika ili čak fašista, i tako dalje i tako redom.

Natruhe shvatanja klasne borbe kao ključnog društvenog agensa lako je pronaći i u naizgled benignijim pojavama. Evo, na primer, slučaja sa famoznom sugestijom (omraženog) MMF-a da Srbija treba da ukine privremeni zakon o smanjenju penzija iz oktobra 2014. godine jer je učešće javnih izdataka za penzije smanjeno sa 13,8 na 11 odsto BDP-a, a u republičkom budžetu se, kako se hvale svi zvaničnici, pojavljuje suficit. Na to su odmah negativno reagovali predsednik Vučić i premijerka Brnabić. Vučić je tako rekao da MMF traži da se onima koji imaju penzije veće od 50.000 dinara one “drastično povećaju”, “a da se ni dinar ne povećaju penzije ljudima koji imaju ispod 25.000 dinara, a to je 61 odsto penzionera, te da se minimalno uveća onima koji imaju penziju 30.000 dinara”. On je izračunao da 75-76 odsto penzionera ne bi dobilo ništa od narednog povećanja, te da je uvek na strani zaštite najsiromašnijih. Premijerka Ana Brnabić je čak izračunala da bi ukidanje “zakona o smanjenju” smanjilo penzije za čak 81 odsto penzionera

Ispalo je, prema stereotipu, da MMF opet brani bogate i hoće da naškodi siromašnima, to jest da se i na tom polju vodi “klasna borba”. Pri svemu tome zapravo se ruši čitav sistem penzionog osiguranja i uspostavlja praksa voluntarnog “humanog odnosa” prema razlikama u penzijama. Stvar je u tome što su male penzije toliko male, da se s njima ne može živeti, mada se već tri godine uzima od onih koji navodno imaju velike penzije, ali ih nema dovoljno.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 21.05.2018, 18:07h budjoni

    Sto pre vrati penzije,manje ce imsti posla strazburg,vece penzije veci PDV.

Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu? Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu?

    Velika tema Evrope danas je – ruska propaganda. Ona, ta propaganda, ne bi trebalo nikoga da iznenađuje – značajna su iskustva i ruskih tajnih službi i raznih “agitpropova”, i o tome se i mnogo zna i mnogo se pisalo.

  • Vladimir Gligorov: Strana ulaganja Vladimir Gligorov: Strana ulaganja

    Ulaganjima stranci zarađuju, što je gore nego ista ta ulaganja, ali od domaćih preduzetnika. To nije tačno. Zašto?

  • Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt

    Vaša mila devojčica je umorna, podočnjaci su joj do pola lica, naprasita je, naglo menja raspoloženje, ne interesuje je ništa više u kući... Eh, tinejdžeri, a do juče je bila med i mleko. Dečkić se vuče kao prebijen, a onda skakuće, ma skače, pa sikće, pun je snage, pa se zatvori u sobu, sam ili s najboljim drugarom, simpatijom...

  • Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska

    Ali za to je potrebno, kao što stoji u naslovu ovog teksta, da Francuska ponovo bude Francuska; zemlja sa vizijom i misijom.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

  • Vladimir Gligorov: Ruski problem Vladimir Gligorov: Ruski problem

    Ima, zapravo, dva dela. Jedan je u neravnoteži između relativno ograničenih privrednih mogućnosti i vojne moći. Drugi je u prisustvu u svim ključnim svetskim kriznim područjima, uz odlučujuću ulogu praktično samo u malom broju onih u bliskom susedstvu, koji su uglavnom posledica upravo ruske politike.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side