12.05.2017 Beograd

Dimitrije Boarov: Kadrovska politika

Dimitrije Boarov: Kadrovska politika
U senci proteklih predsedničkih izbora, u februaru ove godine bio je raspisan i konkurs za direktore u 23 javna preduzeća Srbije koji je, prema novom Zakonu o javnim preduzećima, do 4. marta ove godine trebalo da omogući nadležnoj komisiji Vlade da predloži menadžere u republičkim javnim preduzećima s punim mandatom.

Prema poslednjim informacijama, do 4. maja konstatovano je da se na 19 doista raspisanih konkursa javilo 177 kandidata za direktorska mesta, a do javnosti je stiglo da je zasad doneta samo odluka o postavljanju Zorana Babića, člana Predsedništva naprednjačke stranke, za vršioca dužnosti direktora Javnog preduzeća Koridori Srbije, umesto dosadašnjeg v.d. direktora tog preduzeća Dmitra Đurovića.

Dakle, već i ove informacije jednostavno upućuju na nekoliko zaključaka: da nisu raspisani svi predviđeni konkursi; da odluke o konkursima probijaju zakonske rokove; da se nastavlja praksa u kojoj državnim kapitalom upravljaju uglavnom “vršioci dužnosti” koje je lako maknuti s fotelje, pa su ovi uvek poslušna rukovodeća garnitura u državnoj privredi; da se na konkursima pojavila prava poplava kandidata, ali da o tim kandidatima malo šta znamo; da se, sudeći po Babićevom imenovanju, ne napušta praksa stranačke raspodele funkcija u privrednim preduzećima u državnom vlasništvu; te da je očigledno da se premijer Vučić i nadležna kadrovska komisija za imenovanje direktora, uprkos brojnoj ponudi samozvanih kadrova, prilično muče da izaberu one koji bar neće izazvati podsmešljive i zlurade komentare u javnosti – komentare koji pokušavaju da dokažu da je danas vladajuća koalicija u državi kadrovski “tanka” kada su u pitanju školovani i stručni ljudi.

Prema šturim informacijama koje prenose naši mediji, najviše kandidata, čak 26, konkurisalo je za posao direktora preduzeća Pošte Srbije, navodno ima 12 kandidata za direktora Transnafte, dok se za direktora EPS-a prijavilo 10 kandidata, a za prvog čoveka Elektromreža Srbije devet, itd. Gužva je i na konkursima za direktore nacionalnih parkova, dok će “nesmenjivi” Dušan Bajatović iz Srbijagasa na konkursu imati tri legalna konkurenta. Mada bi se na osnovu ovih golih numeričkih podataka moglo zaključiti da prijavljeni brojni kadrovi veruju da će na konkursima imati fer konkurentsku utakmicu, u kojoj bi teorijski trebalo da uvek pobeđuje kvalitet, s takvim zaključkom bi bilo naivno žuriti. Uostalom, i spomenuti Babićev slučaj upućuje na drugačije zaključivanje.

Jer, Babić, kao mašinski inženjer, belodano tek treba da stekne neko iskustvo u građevinarstvu pošto mu dosadašnja najvažnija politička funkcija (šefovanje poslaničkim klubom SNS-a između 2012. i 2016. godine) sigurno ne daje uverljive reference za Koridore Srbije. No, on je bar inženjer, ako ne građevinski onda bar mašinski. Da li su svi od spomenutih 177 kandidata bar u tom smislu bliski strukama kojima se bave javna preduzeća kod kojih su konkurisali – da budu vodeći menadžeri? I koliko je tih konkurenata “steklo diplomu” tek kada ih je politika lansirala u visinu. Neko će reći da ni prvi Rotšildi nisu bili školovani za bankare i tehnologe već da su imali dovoljno veštine i upravljačke beskrupuloznosti da stvore velike poslovne imperije, pa zašto ne bi nešto slično izveli i ovi naši. Problem je, naravno, u tome što se ovde radi o kapitalu u “kolektivnom vlasništvu”, pa je ceo narod zainteresovan da neka Vladina komisija ne omane u kadrovskom izboru onih koji će tim kapitalom upravljati.

Priča da će Vučić i njegova koalicija, uz “instituciju konkursa”, bolje od prethodnih vladajućih garnitura birati menadžere u javnim preduzećima i da će im na prvom mestu biti stručnost, sposobnost i poštenje, bila je u startu lišena realnosti jer nema te političke stranke koja se ne bori za vlast i zbog toga, ili čak prvenstveno zbog toga, da bi njenim aktivistima bilo bolje, to jest da bi se prvenstveno njeni ljudi zapošljavali u državnim firmama, a stranački šefovi svoju moć zasnivali na upravi državnim kapitalom. Zbog toga je korporativizacija, praćena privatizacijom, zapravo jedini dobar lek za razdvajanje politike i državnog novca u zemljama u tranziciji, koji bi trasirao put ka kompetitivnom preduzetništvu kakvo i u državnim kompanijama postoji u najrazvijenijim tržišnim privredama.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Benevolentni diktator Vladimir Gligorov: Benevolentni diktator

    U ekonomskoj teoriji koristi se fiktivni lik benevolentnog diktatora. On može da bude od mnogostruke koristi. Uzmimo da on ima neposredan uvid u sklonosti i sposobnosti svake pojedine osobe neke zajednice, društva ili države.

  • Vladimir Gligorov: Francuska i Evropa Vladimir Gligorov: Francuska i Evropa

    Kada bi Francuzi glasali za napuštanje Evropske unije, to bi promenilo sve. Kako izgleda, neće. Zašto?

  • Dimitrije Boarov: Taktika protiv strategije Dimitrije Boarov: Taktika protiv strategije

    Ima nečeg neobičnog u tome što je jedan gorljivi zagovornik evropskih integracija Srbije, kakav je prof. dr Miroljub Labus, nekadašnji potpredsednik u vladi Vojislava Koštunice, a pre toga i potpredsednik DS u Đinđićevo vreme, izgovorio ono što je možda “u mislima” današnje vladajuće koalicije, a na dobošima desnog dela srpske opozicije.

  • Dimitrije Boarov: Beskonačni stečaj Dimitrije Boarov: Beskonačni stečaj

    Unutrašnja dinamika privrednih procesa u nekoj zemlji, kažu ekonomisti, najbolje se vidi po brzini kojom se odvijaju stečajni postupci, to jest po brzini po kojoj se sa tržišta izbacuju neuspešna privredna društva, a preostali kapital angažovan u njima – ponovo vraća u obrt. Srbija je u tom pogledu beznadežno zaostala zemlja.

  • Vladimir Gligorov: Pohvale Vladimir Gligorov: Pohvale

    Na čemu se zasnivaju pohvale iz inostranstva srpskim reformama? U opozicionoj javnosti, građanskoj kao i patriotskoj, obično se kaže da je to zato što je Vlada kooperativna u ispunjavanju stranih interesa.

  • Nebojša Pešić: Pravila vučjeg čopora Nebojša Pešić: Pravila vučjeg čopora

    Kada se vuk povredi tokom lova ili zanemoća usled bolesti, njegov život zavisi isključivo od toga da li će ostatak čopora pokazati samilost i ostaviti mu poneku neoglodanu kost. Samilost inače traje dok čopor ne ogladni i ne ostavi ranjenog člana u bespuću.

  • Jelka Jovanović: Ramuš i Talat, dve priče Jelka Jovanović: Ramuš i Talat, dve priče

    Ramuš Haradinaj, kao stara zvezda, i Talat Džaferi, kao nadolazeća, najčešće su pominjana imena sa Zapadnog Balkana ovih dana.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side