12.05.2017 Beograd

Dimitrije Boarov: Kadrovska politika

Dimitrije Boarov: Kadrovska politika
U senci proteklih predsedničkih izbora, u februaru ove godine bio je raspisan i konkurs za direktore u 23 javna preduzeća Srbije koji je, prema novom Zakonu o javnim preduzećima, do 4. marta ove godine trebalo da omogući nadležnoj komisiji Vlade da predloži menadžere u republičkim javnim preduzećima s punim mandatom.

Prema poslednjim informacijama, do 4. maja konstatovano je da se na 19 doista raspisanih konkursa javilo 177 kandidata za direktorska mesta, a do javnosti je stiglo da je zasad doneta samo odluka o postavljanju Zorana Babića, člana Predsedništva naprednjačke stranke, za vršioca dužnosti direktora Javnog preduzeća Koridori Srbije, umesto dosadašnjeg v.d. direktora tog preduzeća Dmitra Đurovića.

Dakle, već i ove informacije jednostavno upućuju na nekoliko zaključaka: da nisu raspisani svi predviđeni konkursi; da odluke o konkursima probijaju zakonske rokove; da se nastavlja praksa u kojoj državnim kapitalom upravljaju uglavnom “vršioci dužnosti” koje je lako maknuti s fotelje, pa su ovi uvek poslušna rukovodeća garnitura u državnoj privredi; da se na konkursima pojavila prava poplava kandidata, ali da o tim kandidatima malo šta znamo; da se, sudeći po Babićevom imenovanju, ne napušta praksa stranačke raspodele funkcija u privrednim preduzećima u državnom vlasništvu; te da je očigledno da se premijer Vučić i nadležna kadrovska komisija za imenovanje direktora, uprkos brojnoj ponudi samozvanih kadrova, prilično muče da izaberu one koji bar neće izazvati podsmešljive i zlurade komentare u javnosti – komentare koji pokušavaju da dokažu da je danas vladajuća koalicija u državi kadrovski “tanka” kada su u pitanju školovani i stručni ljudi.

Prema šturim informacijama koje prenose naši mediji, najviše kandidata, čak 26, konkurisalo je za posao direktora preduzeća Pošte Srbije, navodno ima 12 kandidata za direktora Transnafte, dok se za direktora EPS-a prijavilo 10 kandidata, a za prvog čoveka Elektromreža Srbije devet, itd. Gužva je i na konkursima za direktore nacionalnih parkova, dok će “nesmenjivi” Dušan Bajatović iz Srbijagasa na konkursu imati tri legalna konkurenta. Mada bi se na osnovu ovih golih numeričkih podataka moglo zaključiti da prijavljeni brojni kadrovi veruju da će na konkursima imati fer konkurentsku utakmicu, u kojoj bi teorijski trebalo da uvek pobeđuje kvalitet, s takvim zaključkom bi bilo naivno žuriti. Uostalom, i spomenuti Babićev slučaj upućuje na drugačije zaključivanje.

Jer, Babić, kao mašinski inženjer, belodano tek treba da stekne neko iskustvo u građevinarstvu pošto mu dosadašnja najvažnija politička funkcija (šefovanje poslaničkim klubom SNS-a između 2012. i 2016. godine) sigurno ne daje uverljive reference za Koridore Srbije. No, on je bar inženjer, ako ne građevinski onda bar mašinski. Da li su svi od spomenutih 177 kandidata bar u tom smislu bliski strukama kojima se bave javna preduzeća kod kojih su konkurisali – da budu vodeći menadžeri? I koliko je tih konkurenata “steklo diplomu” tek kada ih je politika lansirala u visinu. Neko će reći da ni prvi Rotšildi nisu bili školovani za bankare i tehnologe već da su imali dovoljno veštine i upravljačke beskrupuloznosti da stvore velike poslovne imperije, pa zašto ne bi nešto slično izveli i ovi naši. Problem je, naravno, u tome što se ovde radi o kapitalu u “kolektivnom vlasništvu”, pa je ceo narod zainteresovan da neka Vladina komisija ne omane u kadrovskom izboru onih koji će tim kapitalom upravljati.

Priča da će Vučić i njegova koalicija, uz “instituciju konkursa”, bolje od prethodnih vladajućih garnitura birati menadžere u javnim preduzećima i da će im na prvom mestu biti stručnost, sposobnost i poštenje, bila je u startu lišena realnosti jer nema te političke stranke koja se ne bori za vlast i zbog toga, ili čak prvenstveno zbog toga, da bi njenim aktivistima bilo bolje, to jest da bi se prvenstveno njeni ljudi zapošljavali u državnim firmama, a stranački šefovi svoju moć zasnivali na upravi državnim kapitalom. Zbog toga je korporativizacija, praćena privatizacijom, zapravo jedini dobar lek za razdvajanje politike i državnog novca u zemljama u tranziciji, koji bi trasirao put ka kompetitivnom preduzetništvu kakvo i u državnim kompanijama postoji u najrazvijenijim tržišnim privredama.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Ivan Ninić: Kad će “srpski Sanader”? Ivan Ninić: Kad će “srpski Sanader”?

    “Prima socijalnu pomoć 7.000 dinara i nema šta da jede, a uplatio stranci 650.000 dinara” – ovako su 2015. godine izveštavali mediji o donatoru SPS.

  • Vladimir Gligorov: Slobodna trgovina Vladimir Gligorov: Slobodna trgovina

    Pre 200 godina objavljena su Načela političke ekonomije Davida Rikarda. Savremeni, u smislu današnji, interes je najviše za njegovo zalaganje za slobodnu trgovinu. I uopšte, za njegovu teoriju spoljne trgovine.

  • Dimitrije Boarov: Štrajk u Kragujevcu Dimitrije Boarov: Štrajk u Kragujevcu

    Iako štrajk u fabrici Fijat Krajsler automobili Srbija u Kragujevcu, zbog doista niskih plata zaposlenih (nižih od srpskog proseka) traje tek desetak dana, već sada je jasno da je otvoren veliki privredni problem Srbije koji neće biti ni brzo ni jeftino rešen i koji će zagorčati život ne samo novoj-staroj vladi, na čelu s premijerkom Anom Brnabić, nego i mnogim poreskim obveznicima države.

  • Aleksandar Simić: Nekad i sad Aleksandar Simić: Nekad i sad

    Mislim da nisam još pošao ni u osnovnu školu, kada sam prvi put osetio duboku nostalgiju za "dobrim starim vremenima".

  • Vladimir Gligorov: Dramatično poboljšanje Vladimir Gligorov: Dramatično poboljšanje

    “Ekonomska situacija u Srbiji se dramatično popravila od usvajanja ekonomskog programa” koji podržava MMF stendbaj sporazumom.

  • Dimitrije Boarov: Kurs i otkupna cena Dimitrije Boarov: Kurs i otkupna cena

    Na pragu žetve pšenice i sa početkom prikupljanja ovogodišnjeg roda malina ponovo je pokrenuto pitanje po kojim cenama će se moći prodati ova dva od tri najvažnija poljoprivredna proizvoda Srbije.

  • Vladimir Gligorov: Kako povećati ulaganja Vladimir Gligorov: Kako povećati ulaganja

    Ukupna proizvodnja jedne zemlje, merena bruto domaćim proizvodom BDP, jednaka je njenoj ukupnoj upotrebi koja se sastoji od potrošnje, ulaganja i neto izvoza (izvoz minus uvoz robe i usluga).

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side