25.05.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama

Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama
Nakon što je fudbalski klub “Crvena zvezda”, uz pomoć Fudbalskog saveza Srbije i još ko zna koga drugog, dobio priliku da u proteklu subotu, a ne u četvrtak, kada su svi drugi ligaši igrali poslednje takmičarsko kolo, pompezno u Beogradu proslavi zvanično 28. titulu prvaka (nezvanično 29. titulu), došlo je do očekivane “demonstracije navijačke sile”, sa bakljadom i paljenjem autobusa u kojem su likovali fudbaleri našeg šampiona.

Kako čitam u novinama, navijačke kolone sa bakljama prošpartale su svim glavnim ulicama Beograda i do posle ponoći slavile pobede svog kluba na Kalemegdanu, pokraj Spomenika pobedniku.

Neko će reći – pa dobro, neka se i mladi malo raduju, jednom godišnje se stiče šampionska titula. Mene brine što se bakljade uvode u takve proslave jer u subotu je izgoreo autobus, a sutra ko zna šta sve može biti zapaljeno. Neću da spekulišem da li je to zapravo “poruka” svima nama onih koji su snabdeli mlade navijače bakljama ili je jednostavno reč o scenskoj atraktivnosti “vatrene bujice” koju su, kako nas uči istorija, koristili mnogi ekstremni ili rušilački pokreti, još od evropskih verskih ratova iz 15-16. veka, do nemačkih “jurišnih odreda” i američkog Kju-klaks klana.

S viškom “navijačkog ushićenja” koje je kulminiralo u proteklu subotu ima više problema. Poznato je i mnogo je puta pisano o tome da je naš fudbal u velikoj meri kompromitovan sa gledišta sportske, etičke, pa i ekonomske tačke posmatranja – te da su najjače organizovane navijačke grupe često pod kontrolom kriminalnih klanova. U tom pravcu ima ocena da se preko sportske titule ne ostvaruje samo jača pozicija za proširenje na tržištu švercovane robe i narkotika nego se preko navijačkih organizacija koje slave te titule stiče svojevrsna mreža za distribuciju “crne robe”.

Verovatno ima i toga, kao što ima i borbe za hvatanje bolje pozicije u sakupljanju što više pešadije za predstojeću bitku za privatizaciju fudbalskih klubova i državne imovine koja im je decenijama ranije štedro stavljana na raspolaganje. Poznato je u tom smislu da su uprave naših fudbalskih klubova “potopljene” u takve manevre s navijačima, a neke i pod njihovim neizdrživim pritiskom. Što se toga tiče, nema drugog leka nego da se privatizacija ubrza, pa da vidimo ko će čime ovladati i da li će taj neko znati da upravlja onim što je stekao svojim “društvenim radom” (ili samo ima nameru da preprodaje ono čega se jeftino može domoći). Sa druge strane, državni organi ne žure s privatizacijom jer vlast kao da nije rada da uđe u proces za koji nije sigurna da će se odvijati baš onako kako njoj odgovara. To upućuje na zaključak da se s navijačima i politički kalkuliše – samo nije potpuno jasno s kojim ciljem i uz kakve rizike.

Političke kalkulacije s “navijačkom masom” bile bi najopasnije jer nije se taj rodio ko može da kaže da može precizno da upravlja gomilom “sportskih patriota” koji su spremni da “ginu” za ove ili one “boje” njihovog voljenog kluba njihove voljene nacije. Dakle, nije tu, u suštini, bitno da li su, na primer, “zvezdaši” tipično “srpske patriote”, nastavljači Krcunovog i Lekinog “srpskog kursa” (odnosno “srpskog stanovišta”), a partizanovci nekakvi stari “levi vojno-državni patrioti” jer u oba ova slučaja radi se o o velikim grupama mladih ljudi kojima je moguće manipulisati i s kojima se može izvesti veliko nasilje. Dakako, te navijačke grupe ne mogu se usmeriti na izvođenje nekih komplikovanih “strukturnih reformi” jer nasilje je odlučujuće u vanrednim situacijama, kada se odlučuje “ko će koga”.

I na kraju, a možda je s takvom ocenom trebalo i početi ovu priču, glad za pobedama kod mlade generacije razumljiva je u Srbiji, gde je pobeda u poslednjim decenijama toliko malo. No, kada se naduvava pobeda u jednom takmičenju bednog kvaliteta, a takvo je naše fudbalsko takmičenje, onda je logično što se pitamo zašto su kod nas navijači iznad građanskog sistema i zašto im je praktično sve dozvoljeno.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu? Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu?

    Velika tema Evrope danas je – ruska propaganda. Ona, ta propaganda, ne bi trebalo nikoga da iznenađuje – značajna su iskustva i ruskih tajnih službi i raznih “agitpropova”, i o tome se i mnogo zna i mnogo se pisalo.

  • Vladimir Gligorov: Strana ulaganja Vladimir Gligorov: Strana ulaganja

    Ulaganjima stranci zarađuju, što je gore nego ista ta ulaganja, ali od domaćih preduzetnika. To nije tačno. Zašto?

  • Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt

    Vaša mila devojčica je umorna, podočnjaci su joj do pola lica, naprasita je, naglo menja raspoloženje, ne interesuje je ništa više u kući... Eh, tinejdžeri, a do juče je bila med i mleko. Dečkić se vuče kao prebijen, a onda skakuće, ma skače, pa sikće, pun je snage, pa se zatvori u sobu, sam ili s najboljim drugarom, simpatijom...

  • Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska

    Ali za to je potrebno, kao što stoji u naslovu ovog teksta, da Francuska ponovo bude Francuska; zemlja sa vizijom i misijom.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

  • Vladimir Gligorov: Ruski problem Vladimir Gligorov: Ruski problem

    Ima, zapravo, dva dela. Jedan je u neravnoteži između relativno ograničenih privrednih mogućnosti i vojne moći. Drugi je u prisustvu u svim ključnim svetskim kriznim područjima, uz odlučujuću ulogu praktično samo u malom broju onih u bliskom susedstvu, koji su uglavnom posledica upravo ruske politike.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side