Dimitrije Boarov: Evropski kolosek
28.12.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Evropski kolosek

Dimitrije Boarov: Evropski kolosek
Drago mi je što upravo premijer Vlade Srbije Ivica Dačić sada ističe da je „ova vlada ostvarila najveći rezultat u istoriji Srbije“ tako što je izdejstvovala početak pristupnih pregovora Srbije i Evropske unije.

Mada je ta izjava „prejako“ formulisana, ona bi mogla postati tačna ako se od evropske politike Srbije ne odustane u dolazećoj deceniji, zbog „teških zahteva“ i „sve novijih uslova“ ili sa nekim drugim „istorijskim izgovorom“.

Ta Dačićeva izjava, pri tome, upućuje na zaključak da je aktuelni vođa srpskih socijalista procenio da upravo on i njegova stranka treba prvi da „zauzmu“ poziciju najzaslužnijih za konačno otvaranje pristupnih pregovora sa Evropom.

To nadalje znači da kad jedan prevejani balkanski političar Evropu označi kao glavnu „istorijsku šifru“ za dolazeću izbornu kampanju u Srbiji, to jest da on u toj šifri oseća još uvek nedovoljno iskorišćeni politički resurs – tu nečega perspektivnog doista ima. Možda, s druge strane, Dačić mora da igra hazardno jer ne može nazad?

Ipak, pre će biti da on svoju ciljnu grupu mora da pomeri ka onom delu biračkog tela koji još nije spreman da danas najjačima, „nekadašnjim radikalima“, oprosti najcrnje nacionalističke i antikomunističke grehe za koje su bili zaduženi u Miloševićevom vremenu, a spreman je da takvu istu, retorički nešto službenije formulisanu, nekadašnju antievropsku politiku - zaboravi upravo socijalistima.

Kad je već reč o „težini pregovora“ i famoznim „novim uslovima“ za Srbiju, koje stručnjaci već pronalaze u „pregovaračkom okviru“ koji su 17. decembra u Briselu usvojili ministri spoljnih uslova članica EU, ja nemam mnogo brige, jer iz nekog razloga smatram da se diplomate uvek temeljno bave sporednim pitanjima, a da ključne odluke uvek donose glavni političari (stari jugoslovenski diplomata Ivo Vejvoda decidirano je napisao da u svakoj zemlji odluku donosi jedan čovek ili samo nekoliko vodećih ljudi). Neka se i naše diplomate i specijalisti za međunarodno pravo muče uklapanjem „ključne odluke“ Srbije oko Kosova u šumu evropskih i domaćih pravnih regula, to je samo tehnički posao.

Naime, možda je neodgovorno da kažem da je posle Briselskog sporazuma sporedno da li ćemo pre ili kasnije „normalizovati“ odnose sa Kosovom i smatram da je među običnim ljudima u Srbiji malo koga briga kada će Priština dobiti stolicu u Ujedinjenim nacijama i igrati fudbal pod okriljem FIFE, a još manje je tog čoveka briga kako da ispunimo „kopenhaške“ ili neke druge kriterijume. Sve su to trice i kučine s kojima treba da se bakću eksperti za kompromise i za rešavanje u suštini manifestacionih i nebitnih pitanja.

Pokušaj fanatika „srpskog suvereniteta i integriteta“ da kod naroda pobude interes za „diplomatske klackalice“ i raznovrsne druge simboličke „državotvorne zamke“, koje će se tokom pregovora sa EU pojavljivati u hordama, čini mi se da je osuđen na neuspeh, jer narod razume da se „kosovska rana“ Srbije seli u istorijsko sećanje i književnost – a da život traži da se snađemo u novim okolnostima.

Tačno je da to neće biti ni lako ni jednostavno, kao kod svake temeljne promene, ali je sada već veoma rašireno mišljenje da sve ono od čega će nas terati da odustanemo ne vodi nigde drugde nego u produbljavanje siromaštva, ako to „nešto“ spasemo. A siromaštva je preko glave svima u Srbiji.

Dačić je, čini mi se, već negde rekao da bi Srbija izgledala mnogo bolje na ekonomskom planu, to jest da bismo imali „državu blagostanja“ – da se nije predugo borila za očuvanje onoga što se nije moglo očuvati. On, dakako, nije ulazio u analizu sudbinske povezanosti onog modela političke vladavine koji je zagovarao Milošević, a do juče nastavljali da čuvaju svi njegovi „naslednici“, sa potrebom da se stalno „promovišu“ gigantski nacionalni i državni problemi (i u tom smislu stalno identifikuju „neprijatelji naroda“) – a Kosovo je večito bilo široko polje za takve političke manevre i manipulacije.

Problem je što u ekonomski globalizovanoj ekonomiji „proizvodnja“ neprijatelja direktno suzbija proizvodnju automobila, tekstila i hleba.

Mislim da proevropska politika već počinje da prodire u našu svakodnevicu. Na primer, svake večeri u šetnji Novim Sadom ne mogu a da se ne nasmejem kada ugledam jedan bilbord koji propagira neku otmenu pseću hranu pod sloganom: „Da lajemo kao sav normalan svet“. Dok je Srbija van Evrope, ne vredi nam ni da lajemo, a ako uđemo u klub Evropske unije naš lavež će se i bolje i dalje čuti.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje

    Ovo što sada gledamo pokazuje da se Aleksandar Vučić trudi da prikaže da se kod Donalda Trampa zapravo ništa bitno nije dogodilo, što je u suprotnosti s navodno “istorijskim karakterom” dogovora sa SAD, kako je to “pismo o namerama”, koje je sa SAD pompezno potpisano, kvalifikovala sama provladina štampa.

  • Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori

    Srpska privredna politika sve se više oslanja na državna ulaganja i potrošnju, što je verovatno suprotno od pravca kojim bi trebalo da ide.

  • Nadežda Gaće: 30. avgust Nadežda Gaće: 30. avgust

    Tridesetog avgusta 1963. Hruščov i Kenedi su uspostavili “crveni telefon” u strahu od nuklearnog rata, i time započeli eru, doduše neiskrene, međusobne saradnje dva suštinski suprotna koncepta upravljanja supersilama, koji su se jasno odslikali i na globalna kretanja.

  • Dimitrije Boarov: Mladi lideri Dimitrije Boarov: Mladi lideri

    Među mladim ljudima ima rođenih lidera i vrednica, ali se ovo društvo u promovisanju ličnosti ne vodi fundamentalnim već uglavnom političkim kriterijumima.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto

    Srbija je, boreći se da reši pitanje krupnih državnih firmi, preko “strateškog političkog partnerstva” uspela da privuče strane investitore, ali se tako uplela u složenu matricu geopolitičkih odnosa, zbog čega je sada u poziciji da bilo kakve promene srpske spoljne politike mogu imati veoma visoku ekonomsku cenu.

  • Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu

    Kad bi se sa stihom Branka Miljkovića “ubi me prejaka reč” bar donekle poistovetili i političari, mnogi među njima već ne bi bili među nama. U ovdašnjoj verbalnoj tiraniji, uglavnom odozgo nadole, ispraćaja na onaj svet bilo bi napretek, a ovih dana, začudo, i u savremenoj, a sve više “balkanizovanoj” Americi.

  • Jelka Jovanović: Čemu prava? Jelka Jovanović: Čemu prava?

    Ustavni sud Srbije je prošle sedmice, prvi put posle mnogo vremena, oborio jednu od mera koje je Vlada Srbije donela, i to tokom vanrednog stanja.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side