Dimitrije Boarov: Dug put do čipova
20.12.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Dug put do čipova

Dimitrije Boarov: Dug put do čipova
Čini se da se od posete šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, prošle sedmice, previše očekivalo u Beogradu, pa su se već pojavili i kiseli komentari da je tokom zvaničnih razgovora nabacano mnogo „mogućih investicija“, ali da ništa konkretno još nije utanačeno – osim nekih finansijskih kredita.

Posebno je podozrenje izazvala okolnost da je i ovom visokom gostu hvaljen famozni projekat silaska Beograda na Savu i Dunav, to jest onaj projekat „Grad na vodi“, koji je još u vreme potpune dekadencije Miloševićevog režima poslužio kao „politička bajka“ o našoj prestonici kao sutrašnjem centru sveta – kada će placevi na prostoru (i) današnjeg gradskog železničkog čvora biti skuplji od onih na njujorškom Menhetnu.

Iako nema pouzdanijih informacija o nekim čvršćim dogovorima sa šeikom Muhamedom, već i sama glasina da sa strane Ujedinjenih Emirata nije presečena najava da su u narednim godinama spremni da kreditiraju Srbiju sa više milijardi dolara, po povoljnoj kamati, deluje dovoljno dobro, jer to je u ovom trenutku važnije od prodaje posrnulih poljoprivrednih dobara i navodnjavanja u Mačvi i Vojvodini, novih aviona za Er Srbiju i raketnih sistema Alas, pa i od zajedničke proizvodnje čipova u nekoj daljoj budućnosti.

Naime, prilike na svetskom finansijskom tržištu se s našeg gledišta pogoršavaju, kamate u Njujorku rastu iz dana u dan (na radost svih svetskih finansijskih investitora), što sve zajedno nisu dobre vesti za državu koja već iduće godine treba negde da uzajmi najmanje 5-6 milijardi dolara. Pri tome, kao što je za svaku banku opasno da najveći deo kreditnog potencijala baci na jednu ili dve karte, isto tako je opasno za jednu državu da planira da će najveći deo potrebnih pozajmica dobiti na jednom mestu, na osnovu dobre volje jednog od onih koji o tome odlučuju. Zbog neizvesnosti koju takva očekivanja nužno sadrže i postoje finansijske berze, sistemi bankarskih konzorcijuma, instituti regulatornih „kamatnih dodataka“, agencije za procenu rizika, pa i Međunarodni monetarni fond. Da bi se rizik zaduživanja „razblažio“ i da bi postojale makar skuplje, ali predvidive mogućnosti.

Problem je, konkretnije rečeno, u tome što Srbija u ovom slučaju ne sme da se osloni samo na „simpatije“ velikog finansijera iz Zaliva, već mora da mu ponudi i neku ekonomsku „ekspanzionu perspektivu“, pa i pristojnu zaradu, a čini se da je naša ponuda upravo na tom terenu suviše uopštena i slatkorečiva, a malo poduprta čvršćim ekonomskim argumentima. Mi stalno govorimo šta bi Emirati mogli da učine za nas, a ne vidim da smo izneli šta Srbija može učiniti za njih i njihovu zemlju – koja uvozi mnogo toga, a najviše uvozi znanje bez kojeg se ne bi mogla baviti ni avio saobraćajem, ni poljoprivredom, a pogotovo ne čipovima. Ne zaboravite, još pre dvadesetak godina i Emirati su bili samo jedna mala pustinjska zemlja sa nepismenim i malobrojnim stanovništvom. Čak i ako je ovoj sada bogatoj zemlji, zahvaljujući nafti, ponuđen nekakav eksport ili reeksport vojne tehnike, o čemu, naravno, nismo opširnije obavešteni, to ne čini besmislenim pitanje – zašto Srbija takvoj zemlji nije u stanju da ponudi neka znanja, po povoljnijoj ceni od one koju za istu uslugu traže razvijene zemlje?

U tom kontekstu treba posmatrati i najavu Mlađana Dinkića da će unarednim mesecima Srbija sa Emiratima potpisati prvi ugovor u vrednosti od 100 miliona dolara za izgradnju naučnoistraživačkog centra za poluprovodnike, odnosno čipove. To je prva faza u kojoj će srpski fakulteti, u saradnji sa kompanijom GlobalFaunderis, koja je čuvena u svetu i ima fabrike u SAD, Nemačkoj i Singapuru, zajedno osnovati naučnoistraživački centar, koji će biti izgrađen u okviru naučno-tehnološkog parka na Zvezdari, u Beogradu. Taj centar bi, dakle, bio probni poligon za eventualnu izgradnju fabrike čipova u Srbiji, što bi bila investicija od nekoliko milijardi dolara. Dinkić je zbog toga apelovao da se više ulaže u Elektrotehnički fakultet u Beogradu i studente koji bi se u tom pravcu osposobljavali za inženjere sposobne za sofisticiranu proizvodnju kakva je proizvodnja čipova.

To, opet, znači da Srbija trenutno nema dovoljno znanja, to jest nema dovoljno inženjera za nove tehnologije, kako bi privukla najatraktivnije svetske investicije. U tome i jeste poenta našeg ekonomskog zaostajanja i siromaštva, jer duže od dve decenije ovde nije bilo profitabilno studirati tehniku i spremati se za industriju (koja je naglo propadala), a bilo je profitabilno pripremati se za reklamiranje i promocije, za državotvorne ekspertize i geostrateška mudrovanja. Jedan američki industrijalac je primetio da i SAD danas godišnje na tržište rada izbacuju manje inženjera nego masera, pa se upitao: hoćemo li sutra izvoziti masažu?

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 21.12.2013, 09:26h BUKI (2)

    Ako je ovo još jedno mazanje očijuž, to im je beskorisno. Kaakvi čipovi, kakvi avioni, što se ne drže prehrambene industrije, jer samo će ispasti neozbiljni pregovarači.Izgubićemo i one predispozicije koje smo već imali.

Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

  • Vladimir Gligorov: Lična vlast Vladimir Gligorov: Lična vlast

    U Srbiji je zapravo skandal sve što je povezano sa epidemijom. Sa stanovišta vlasti, to što je izmakla kontroli. Vladar nije garantor sigurnosti već sam deluje nesigurno.

  • Vladimir Gligorov: Improvizacije Vladimir Gligorov: Improvizacije

    Kako već i biva sa improvizacijama, i ova oko susreta u Americi neslavno je prošla. Slično će, međutim, biti i sa briselskim zabludama.

  • Jelka Jovanović: Nova pritvorska jedinica Jelka Jovanović: Nova pritvorska jedinica

    Nije Sheveningen iz kojeg su Srbiji dugo stizali izveštaji o pritvorenicima Haškog tribunala, nije ni znameniti “29”, kako se još kolokvijalno naziva zgrada Policijske uprave Beograd iliti SUP, a nije ni CeZe, kako najvećem zatvoru u Beogradu od “milja” tepaju i zatvorenici i ini.

  • Ljiljana Stojanović: Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom Ljiljana Stojanović: Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom

    A što se huligana i navijačkih grupa tiče, zar nije i to tekovina sistema u kome živimo? Mladima nije ostavljeno mnogo izbora; ili da odlaze iz zemlje ili da se pridruže navijačkim grupama i postanu huligani ako neće da budu roblje stranim „investitorima“ za nikakve plate. To su te devedesete koje žive prilagođenim, ali punim intenzitetom i sad.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side