18.08.2017 Beograd

Dimitrije Boarov: Drveni filozofi

Dimitrije Boarov: Drveni filozofi
Konačno stupanje famozne švedske industrije nameštaja Ikea na srpsko tržište, putem otvaranja velike robne kuće u Beogradu protekle sedmice, ponovo je u javnosti pokrenulo pitanje nije li u naše dvorište Vlada Srbije pripustila konkurenta koji će potpuno uništiti domaću drvnu industriju, a posebno onaj njen deo koji proizvodi nameštaj.

Na primer, kako javlja štampa, ovim povodom je u Zrenjaninskom socijalnom forumu saopšteno da nas “neoliberalni model ekonomske politike vodi u katastrofu” jer se, navodno, zaboravlja da Ikea nije nastala samo zahvaljujući inovativnosti, radinosti i viziji njenih osnivača nego je ona postala svetski brend i zahvaljujući podršci švedske države, politici socijalnih demokrata te države, modelu “države blagostanja”, monopolskim isporukama nameštaja za državni program izgradnje “socijalnih stanova”, itd.

Ovim “ideološkim kritikama” pridružili su se i neki “drveni ekonomisti”, pa beogradski dnevnik Danas (12-13. avgust) u vrlo dokumentovanom članku navodi da je Srbija 2015. godine izvozom 145.000 kubnih metara drva ostvarila prihod od 45,3 miliona evra. Međutim, da je ovo drvo prodato fabrikama nameštaja, a ne pilanama, kažu tvorci ove računice, od njega se moglo napraviti pet miliona stolica, čija bi vrednost bila 265 miliona evra.

U spomenutom članku u Danasu primećuje se dalje da je glavni problem naše drvne industrije što ona izvozi uglavnom polufabrikate – trupce, palete, furnire (41 odsto izvoza je rezana građa), dok čak i susedne zemlje (poput Hrvatske, na primer) imaju daleko veći stupanj prerade drveta i zbog toga preko dva puta veće finansijske efekte po izvezenom kubiku drveta.

Kada sam ja i profesionalno počeo da se bavim novinarstvom, pre skoro 50 godina, u tadašnjoj beogradskoj Ekonomskoj politici, prvih pola godine su mi dali da pratim drvnu industriju. Sećam se da je i tada glavno pitanje jugoslovenske drvne industrije bilo – zašto izvozimo uglavnom trupce, a ne nameštaj, kada to donosi daleko bolji izvozni profit. Još tada je rečeno da država nedovoljno podržava ovu granu, da nema dobre i međurepublički usaglašene razvojne politike, da treba zabraniti izvoz dugih trupaca, da drvnoj industriji treba povećati kredite za proizvodnju i dati bolje uslove za dobijanje izvoznih kredita iz primarne novčane emisije, te da, pored razvoja pločastog nameštaja, treba posebno privilegovati proizvođače “masiva” (to jest nameštaja od punog drveta).

Zašto spominjem ovu epizodu iz lične profesionalne priče? Da bih danas i ovde postavio pitanje: zašto su se iz Jugoslavije ranije, a iz Srbije danas, malo izvozile stolice i nameštaj, a pretežno se izvozili trupci, kad je ovo drugo daleko isplativije? Neće biti da je to nesrećna zasluga navodnog “neoliberalnog modela”, koji je u vreme socijalizma proganjan kao ideološka jeres, a kasnije je bio stalno sumnjiv kao globalistička zamka uperena protiv malih nacija i Rusije i Kine radi svetske dominacije onih koji su nas bombardovali. Zašto baš Srbija otvara svoje tržište kada bi iza carinske zavese mogla razviti svoju sopstvenu industriju i preplaviti svetsko tržište isplativim izvozom.

Isto ovo pitanje, zašto Srbija nije izmislila svoju Ikeu u proteklih dvesta i kusur godina državnosti, mogao bih postaviti i na 1.001 drugi način. Na primer, mogao bih se pitati zašto je propao vranjanski Simpo kad je decenijama imao jasnu i nedvosmislenu državnu podršku; kad je poslednje tri decenije na domaćem tržištu praktično imao monopol; kad je po celoj Srbiji imao široku mrežu prodavnica; kad je u izvozu mogao računati na raznovrsne podsticaje; kad je imao jeftinu radnu snagu; kad je od državnih šuma dobijao sirovinu po povoljnoj ceni, itd.?

Odgovori na većinu ovih pitanja verovatno bi nas doveli do jednog krupnog zaključka – da ovde dugo unazad nije valjao privredni sistem, koji je antiliberalnom regulativom uporno davio male i srednje proizvođače nameštaja, da bi “nosiocu razvoja” omogućio ubrzani razvoj. Zbog toga smo došli dovde da će nam Ikea nametnuti standarde kvaliteta i cena, što možda i nije tako loše ni za domaće proizvođače, koji se i ne mogu ustaliti na evropskom tržištu ako te standarde i cene ne postignu.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 18.08.2017, 12:30h anonymus (1)

    O gore navedenom clanku treba reci!U njemu je pokrenuto mnogo intrigantnih pitanja koja ce ostati bez odgovora!Ja cu izneti sledece zakljucke:1/Dakle i u privredi koja je imala za osnovu -drustvenu svojinu, bilo je trzista, kao razmenskog sredstva novac!2/Dakle drustvena svojina nije bila ni u kakvoj direkto uzrocnoj vezi propadanjem tada pojedinih drustvenih preduzeca, osim mozda loseg menadzmenta!3/Onda nije jasan cilj "novih desnih snaga " pocetkom devedesetih koji su punili kolumne u stampi o "krivici" drustvene svojine izrazene poznatom parolom-drustvena svojina nije nicija i svacija!

Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Minimalne plate Vladimir Gligorov: Minimalne plate

    Mislio sam da možda ima smisla videti kako stoje stvari s minimalnim platama u grupi balkanskih zemalja uz Austriju (AT) i Mađarsku (HU). Podaci za Srbiju (RS), Makedoniju (MK), Bugarsku (BG), Rumuniju (RO), Hrvatsku (HR), kao i za Albaniju (AL) i Crnu Goru (ME), uglavnom su dostupni, a u manjoj meri i za Bosnu i Hercegovinu (BA) i Kosovo (XK). Valja imati u vidu da su minimalne plate u većini zemalja, osim u Austriji u kojoj ih nema, uglavnom oko 40 odsto prosečne plate.

  • Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama

    Nakon što je fudbalski klub “Crvena zvezda”, uz pomoć Fudbalskog saveza Srbije i još ko zna koga drugog, dobio priliku da u proteklu subotu, a ne u četvrtak, kada su svi drugi ligaši igrali poslednje takmičarsko kolo, pompezno u Beogradu proslavi zvanično 28. titulu prvaka (nezvanično 29. titulu), došlo je do očekivane “demonstracije navijačke sile”, sa bakljadom i paljenjem autobusa u kojem su likovali fudbaleri našeg šampiona.

  • Dimitrije Boarov: Malinari i oružari Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

    Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

  • Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije

    Vulin ima pravo na svoje mišljenje, ali državna politika je nešto drugo. To je rekla Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, povodom jedne izjave “ministra vojnog”. U ovom kontekstu nevažno je šta je “Aleksandar drugi” rekao – važna je premijerkina “percepcija” – ali, u najkraćem, iz (polu)rečenice Sema Fabricija, šefa evropskog predstavništva u Beogradu, da je “Kosovo ključno za EU”, Vulin je izvukao zaključak da u tom slučaju “Srbija treba da nastavi svojim putem”.

  • Momčilo Pantelić: Par, raspar Momčilo Pantelić: Par, raspar

    Najzad smo doživeli da svetska vest dana bude događaj koji nas ne zabrinjava i podseća na vremena kad smo rasli uz bajke.

  • Dragan Varagić: Zašto živimo u vremenu tabloidnih medija? Dragan Varagić: Zašto živimo u vremenu tabloidnih medija?

    Da bi danas medij opstao kao “najveći” i time zaradio najviše sredstava – najbrži, najjednostavniji i najjeftiniji način da se to postigne jeste kreiranjem tabloidnog medija.

  • Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje

    Parlamentarni izbori u Italiji održani su 4. marta, kada i izbori u Beogradu za gradsku vlast. Izbori u Italiji, za razliku od beogradskih, nisu imali jasnog pobednika. Najveći broj glasova i poslanika dobile su populističke stranke koje nemaju mnogo zajedničkog, pa je s rascepkanim parlamentom bilo teško doći do saglasja kako bi vlada mogla izgledati i ko bi je mogao voditi.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side