18.08.2017 Beograd

Dimitrije Boarov: Drveni filozofi

Dimitrije Boarov: Drveni filozofi
Konačno stupanje famozne švedske industrije nameštaja Ikea na srpsko tržište, putem otvaranja velike robne kuće u Beogradu protekle sedmice, ponovo je u javnosti pokrenulo pitanje nije li u naše dvorište Vlada Srbije pripustila konkurenta koji će potpuno uništiti domaću drvnu industriju, a posebno onaj njen deo koji proizvodi nameštaj.

Na primer, kako javlja štampa, ovim povodom je u Zrenjaninskom socijalnom forumu saopšteno da nas “neoliberalni model ekonomske politike vodi u katastrofu” jer se, navodno, zaboravlja da Ikea nije nastala samo zahvaljujući inovativnosti, radinosti i viziji njenih osnivača nego je ona postala svetski brend i zahvaljujući podršci švedske države, politici socijalnih demokrata te države, modelu “države blagostanja”, monopolskim isporukama nameštaja za državni program izgradnje “socijalnih stanova”, itd.

Ovim “ideološkim kritikama” pridružili su se i neki “drveni ekonomisti”, pa beogradski dnevnik Danas (12-13. avgust) u vrlo dokumentovanom članku navodi da je Srbija 2015. godine izvozom 145.000 kubnih metara drva ostvarila prihod od 45,3 miliona evra. Međutim, da je ovo drvo prodato fabrikama nameštaja, a ne pilanama, kažu tvorci ove računice, od njega se moglo napraviti pet miliona stolica, čija bi vrednost bila 265 miliona evra.

U spomenutom članku u Danasu primećuje se dalje da je glavni problem naše drvne industrije što ona izvozi uglavnom polufabrikate – trupce, palete, furnire (41 odsto izvoza je rezana građa), dok čak i susedne zemlje (poput Hrvatske, na primer) imaju daleko veći stupanj prerade drveta i zbog toga preko dva puta veće finansijske efekte po izvezenom kubiku drveta.

Kada sam ja i profesionalno počeo da se bavim novinarstvom, pre skoro 50 godina, u tadašnjoj beogradskoj Ekonomskoj politici, prvih pola godine su mi dali da pratim drvnu industriju. Sećam se da je i tada glavno pitanje jugoslovenske drvne industrije bilo – zašto izvozimo uglavnom trupce, a ne nameštaj, kada to donosi daleko bolji izvozni profit. Još tada je rečeno da država nedovoljno podržava ovu granu, da nema dobre i međurepublički usaglašene razvojne politike, da treba zabraniti izvoz dugih trupaca, da drvnoj industriji treba povećati kredite za proizvodnju i dati bolje uslove za dobijanje izvoznih kredita iz primarne novčane emisije, te da, pored razvoja pločastog nameštaja, treba posebno privilegovati proizvođače “masiva” (to jest nameštaja od punog drveta).

Zašto spominjem ovu epizodu iz lične profesionalne priče? Da bih danas i ovde postavio pitanje: zašto su se iz Jugoslavije ranije, a iz Srbije danas, malo izvozile stolice i nameštaj, a pretežno se izvozili trupci, kad je ovo drugo daleko isplativije? Neće biti da je to nesrećna zasluga navodnog “neoliberalnog modela”, koji je u vreme socijalizma proganjan kao ideološka jeres, a kasnije je bio stalno sumnjiv kao globalistička zamka uperena protiv malih nacija i Rusije i Kine radi svetske dominacije onih koji su nas bombardovali. Zašto baš Srbija otvara svoje tržište kada bi iza carinske zavese mogla razviti svoju sopstvenu industriju i preplaviti svetsko tržište isplativim izvozom.

Isto ovo pitanje, zašto Srbija nije izmislila svoju Ikeu u proteklih dvesta i kusur godina državnosti, mogao bih postaviti i na 1.001 drugi način. Na primer, mogao bih se pitati zašto je propao vranjanski Simpo kad je decenijama imao jasnu i nedvosmislenu državnu podršku; kad je poslednje tri decenije na domaćem tržištu praktično imao monopol; kad je po celoj Srbiji imao široku mrežu prodavnica; kad je u izvozu mogao računati na raznovrsne podsticaje; kad je imao jeftinu radnu snagu; kad je od državnih šuma dobijao sirovinu po povoljnoj ceni, itd.?

Odgovori na većinu ovih pitanja verovatno bi nas doveli do jednog krupnog zaključka – da ovde dugo unazad nije valjao privredni sistem, koji je antiliberalnom regulativom uporno davio male i srednje proizvođače nameštaja, da bi “nosiocu razvoja” omogućio ubrzani razvoj. Zbog toga smo došli dovde da će nam Ikea nametnuti standarde kvaliteta i cena, što možda i nije tako loše ni za domaće proizvođače, koji se i ne mogu ustaliti na evropskom tržištu ako te standarde i cene ne postignu.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 18.08.2017, 12:30h anonymus

    O gore navedenom clanku treba reci!U njemu je pokrenuto mnogo intrigantnih pitanja koja ce ostati bez odgovora!Ja cu izneti sledece zakljucke:1/Dakle i u privredi koja je imala za osnovu -drustvenu svojinu, bilo je trzista, kao razmenskog sredstva novac!2/Dakle drustvena svojina nije bila ni u kakvoj direkto uzrocnoj vezi propadanjem tada pojedinih drustvenih preduzeca, osim mozda loseg menadzmenta!3/Onda nije jasan cilj "novih desnih snaga " pocetkom devedesetih koji su punili kolumne u stampi o "krivici" drustvene svojine izrazene poznatom parolom-drustvena svojina nije nicija i svacija!

Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Daleko je inovativna privreda Dimitrije Boarov: Daleko je inovativna privreda

    Premijerka Srbije Ana Brnabić dala je poslednjih dana nekoliko rutinskih izjava i intervjua, ali je, za one koji i dalje tragaju za njenom osnovnom koncepcijom razvojne politike, najzanimljiviji insert iz njenog razgovora sa urednikom Blica Rankom Pivljaninom (12. decembra).

  • Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam

    Svekolika borba protiv svakojakih ekstremizama trpi istrajne i dalekosežne poraze protiv samo jednog od njih – sistemskog ekstremizma. Gotovo sva ustrojstva su omogućila da minimalna manjina maksimalizuje svoju premoć, ekonomsku, a sve više i političku, nad većinom savremenika – uveravaju internacionalni i nacionalni istraživači.

  • Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić

    Ko drži ključeve Beograda, drži ključeve Srbije. Zato nije čudo što se oštre sablje i koplja za beogradski boj. Beograd ima ogroman ne samo simboličko-politički nego i praktično ekonomski značaj. U stvari, da nije drugog ne bi bilo ni prvog.

  • Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost

    Poznat vam je, svakako, lider koji medije kritikuje kao svoje neprijatelje iako njegovi nastupi dominiraju javnim prostorom, kome se, uprkos zapadnom kursu, istražuju sporne veze sa Rusijom i Kinom i koji za iskušenja domovine najviše krivi njen “bivši režim”. Ali, takvom opisu odgovara, premijerno, i predsednik – Amerike.

  • Vladimir Gligorov: Lokalni izbori Vladimir Gligorov: Lokalni izbori

    Kada stranka na vlasti, pogotovo ako je sklona autoritarizmu, dobije lokalne izbore sa dvotrećinskom većinom (o tročetvrtinskoj da i ne govorimo), to je veoma rđav znak za demokratiju, ali nije dobro ni za tu stranku.

  • Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu

    Ono što je George Harrison bio u Beatlesima, Predrag Lucić bio je u Feral Tribuneu. Samozatajan i marljiv po vlastitom izboru uvijek malo u drugom planu, ne zbog toga što bi ga tamo netko gurao (jer ondje nije ni pripadao), već što se sâm tako postavljao.

  • Vladimir Gligorov: Dva populizma Vladimir Gligorov: Dva populizma

    Najviše je ekonomskih istraživanja populizma u Latinskoj Americi. Ovo i zato što je na tom iskustvu nastao i takozvani Vašingtonski konsenzus (Williamson 1990), koji je posebno predmet kritike ekonomista i komentatora na levici, mada ne samo njih.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw