Dimitrije Boarov: Brigu na veselje
30.12.2016 Beograd

Dimitrije Boarov: Brigu na veselje

Dimitrije Boarov: Brigu na veselje
Preživesmo i 2016. godinu. Pošto smatram da je uoči novogodišnjeg 2017. veselja neumesno razmatrati procente i stope rasta, kamate i kredite, budžete i pronevere, već treba “udariti brigu na veselje”, ovde ću se pozabaviti nekim “ideološkim gibanjima” u našoj javnosti, koja su, zbog svoje patetične karikaturalnosti, baš zgodna za praskave dane slobodarskih vatrometa i varljive nade da će sutra biti bolje, “kad pravda pobedi svetski i domaći neoliberalizam”.

Povod za ovu novogodišnju “ideološku igrariju” pruža mi Zlatko Paković, koji je u Danasu (23. decembra), kao “intelektualac u tranziciji”, osuo paljbu po navodno konvertitskom zaokretu istoričarke Latinke Perović od borca za ideju socijalne pravde (to jest pisca dvotomne studije “Srpski socijalisti 19. veka”) do navodnog zagovornika kapitalizma i “privatne svojine kao osnova ljudske slobode” (što je on našao da u suštini piše u nedavno objavljenoj “Dominantnoj i neželjenoj eliti” Latinke Perović). Iako Paković eksplicitno kaže da su velike i nezaobilazne njegove zasluge da se uskoro u Beogradu pojavi i neka knjiga Mire Bogdanović protiv Latinke Perović – on ipak tvrdi da cela ta “hajka sleva” na Perovićevu nije napad ad hominem nego stvar tobože principijelne naravi. Zapravo, on odgovara i na ono što ga niko nije pitao.

Problem sa celim ovim Pakovićevim napisom, od A do Š ili Ž (kako vam drago) je trivijalan: u njemu nema nijedne čvrste činjenice, a ima suviše “pionirskog marksizma” i tragikomične površnosti. Gde je to, na primer, Paković našao da se liberalizam i neoliberalizam temelje na “poistovećivanju dva suprotstavljena pojma lične i privatne svojine” jer, piše dalje Paković zanesen svojom maštom, “lična svojina jeste osnov lične slobode, dok je privatna svojina osnov lične neslobode”. Na kraju, on poentira da je “privatna svojina porobljenost tuđeg vremena, dakle bića drugog čoveka”.

Mešajući, možda, Rusoov stav da je “svojina krađa” sa Marksovim pokušajima da analizira pojam “društveno potrebnog radnog vremena”, to jest pronalazeći tu negde “krađu tuđeg radnog vremena”, Paković se ovde upustio u jednu zavodljivu fantaziju, kojoj su skloni svi neshvaćeni moralisti (a svaki moralista je u suštini autoritarni nihilista). Uzgred budi rečeno, ni Marks nije uspeo da objasni šta bi to bilo “društveno potrebno radno vreme” bez tržišne valorizacije, a ceo njegov diskurs o “apstraktnom radu”, kao osnovnoj čestici tog radnog vremena, anahroni je akademski pokušaj da se izmeri nešto nemerljivo mimo tržišta. O tome više nigde nema diskusije. Naime, krajnje uprošćeno, tim povodom postavlja se pitanje kakav je odnos Pakovićevog “radnog sata” prema “20 radnih sati dnevno premijera Vučića”. Kako tu doći do nekog realnog pariteta i ko tu kome “krade radno vreme”.

Inače, to razglabanje o “krađi tuđeg radnog vremena” nije, istina, bez nekog istorijskog traga. Poznato je da su anarhisti (mislim u Kataloniji, koliko sećanje služi) u vreme Španske republike (negde 1935-36) štampali bonove, kao kvazinovac, koji su glasili na radno vreme. Tako je neki mesar, kome je priznato da kolje svinju za osam sati, mogao za taj svoj bon da vadi zub kod zubara kome je priznato da je u veštinu čupanja iz vilice uložio osam sati. Nažalost, ceo taj pokušaj s novcem koji je glasio na radno vreme propao je veoma brzo, a Frankovi fašisti su u krvi porazili španski (ali i svetski) “Prometejski pokušaj”.

Neću dalje, sa svojim skromnim teorijskim znanjima, da diskutujem s Pakovićem jer kad nekog uhvatite u banalnim glupostima i pukom neznanju, onda ga morate smestiti u onu, danas prilično pomodnu, grupu levičarskih teoretičara koji se bave “socijalnom poetikom” oslonjenom na večite socijalne, pa i kapitalističke nepravde (kao da je kapitalizam izmislio socijalne nepravde), to jest provociranom eksploatacijom čoveka nad čovekom. Ovde ću, samo kao kontrapunkt Pakovićevoj tužnoj “socijalnoj poetici”, citirati Ejn Rend: “Osnovno pitanje je samo: da li je čovek slobodan? Jedini sistem u ljudskoj istoriji koji može na ovo da odgovori potvrdno jeste kapitalizam”.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 30.12.2016, 19:31h Zed

    "...dok je privatna svojina osnov lične neslobode" - sta znaci "nesloboda"? Odsustvo slobode? Sloboda od slobode? Mislim da stavovi koje autor kritikuje nisu rezultat ekonomsko-teoretske pogreske/zablude nego jedne puno opasnije bolesti. Nazalost.

Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje

    Ovo što sada gledamo pokazuje da se Aleksandar Vučić trudi da prikaže da se kod Donalda Trampa zapravo ništa bitno nije dogodilo, što je u suprotnosti s navodno “istorijskim karakterom” dogovora sa SAD, kako je to “pismo o namerama”, koje je sa SAD pompezno potpisano, kvalifikovala sama provladina štampa.

  • Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori

    Srpska privredna politika sve se više oslanja na državna ulaganja i potrošnju, što je verovatno suprotno od pravca kojim bi trebalo da ide.

  • Dimitrije Boarov: Mladi lideri Dimitrije Boarov: Mladi lideri

    Među mladim ljudima ima rođenih lidera i vrednica, ali se ovo društvo u promovisanju ličnosti ne vodi fundamentalnim već uglavnom političkim kriterijumima.

  • Nadežda Gaće: 30. avgust Nadežda Gaće: 30. avgust

    Tridesetog avgusta 1963. Hruščov i Kenedi su uspostavili “crveni telefon” u strahu od nuklearnog rata, i time započeli eru, doduše neiskrene, međusobne saradnje dva suštinski suprotna koncepta upravljanja supersilama, koji su se jasno odslikali i na globalna kretanja.

  • Momčilo Pantelić: Porodična politika Momčilo Pantelić: Porodična politika

    Distancirajte se! Ova antipandemijska zapovest mnoge od nas primorala je na svakojaka odricanja, ali retko koga toliko da se odrekne radnog mesta i raskine poslovnu vezu uprkos nepomućenom, čak maksimalizovanom uzajamnom poverenju.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto

    Srbija je, boreći se da reši pitanje krupnih državnih firmi, preko “strateškog političkog partnerstva” uspela da privuče strane investitore, ali se tako uplela u složenu matricu geopolitičkih odnosa, zbog čega je sada u poziciji da bilo kakve promene srpske spoljne politike mogu imati veoma visoku ekonomsku cenu.

  • Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu

    Kad bi se sa stihom Branka Miljkovića “ubi me prejaka reč” bar donekle poistovetili i političari, mnogi među njima već ne bi bili među nama. U ovdašnjoj verbalnoj tiraniji, uglavnom odozgo nadole, ispraćaja na onaj svet bilo bi napretek, a ovih dana, začudo, i u savremenoj, a sve više “balkanizovanoj” Americi.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side