30.12.2016 Beograd

Dimitrije Boarov: Brigu na veselje

Dimitrije Boarov: Brigu na veselje
Preživesmo i 2016. godinu. Pošto smatram da je uoči novogodišnjeg 2017. veselja neumesno razmatrati procente i stope rasta, kamate i kredite, budžete i pronevere, već treba “udariti brigu na veselje”, ovde ću se pozabaviti nekim “ideološkim gibanjima” u našoj javnosti, koja su, zbog svoje patetične karikaturalnosti, baš zgodna za praskave dane slobodarskih vatrometa i varljive nade da će sutra biti bolje, “kad pravda pobedi svetski i domaći neoliberalizam”.

Povod za ovu novogodišnju “ideološku igrariju” pruža mi Zlatko Paković, koji je u Danasu (23. decembra), kao “intelektualac u tranziciji”, osuo paljbu po navodno konvertitskom zaokretu istoričarke Latinke Perović od borca za ideju socijalne pravde (to jest pisca dvotomne studije “Srpski socijalisti 19. veka”) do navodnog zagovornika kapitalizma i “privatne svojine kao osnova ljudske slobode” (što je on našao da u suštini piše u nedavno objavljenoj “Dominantnoj i neželjenoj eliti” Latinke Perović). Iako Paković eksplicitno kaže da su velike i nezaobilazne njegove zasluge da se uskoro u Beogradu pojavi i neka knjiga Mire Bogdanović protiv Latinke Perović – on ipak tvrdi da cela ta “hajka sleva” na Perovićevu nije napad ad hominem nego stvar tobože principijelne naravi. Zapravo, on odgovara i na ono što ga niko nije pitao.

Problem sa celim ovim Pakovićevim napisom, od A do Š ili Ž (kako vam drago) je trivijalan: u njemu nema nijedne čvrste činjenice, a ima suviše “pionirskog marksizma” i tragikomične površnosti. Gde je to, na primer, Paković našao da se liberalizam i neoliberalizam temelje na “poistovećivanju dva suprotstavljena pojma lične i privatne svojine” jer, piše dalje Paković zanesen svojom maštom, “lična svojina jeste osnov lične slobode, dok je privatna svojina osnov lične neslobode”. Na kraju, on poentira da je “privatna svojina porobljenost tuđeg vremena, dakle bića drugog čoveka”.

Mešajući, možda, Rusoov stav da je “svojina krađa” sa Marksovim pokušajima da analizira pojam “društveno potrebnog radnog vremena”, to jest pronalazeći tu negde “krađu tuđeg radnog vremena”, Paković se ovde upustio u jednu zavodljivu fantaziju, kojoj su skloni svi neshvaćeni moralisti (a svaki moralista je u suštini autoritarni nihilista). Uzgred budi rečeno, ni Marks nije uspeo da objasni šta bi to bilo “društveno potrebno radno vreme” bez tržišne valorizacije, a ceo njegov diskurs o “apstraktnom radu”, kao osnovnoj čestici tog radnog vremena, anahroni je akademski pokušaj da se izmeri nešto nemerljivo mimo tržišta. O tome više nigde nema diskusije. Naime, krajnje uprošćeno, tim povodom postavlja se pitanje kakav je odnos Pakovićevog “radnog sata” prema “20 radnih sati dnevno premijera Vučića”. Kako tu doći do nekog realnog pariteta i ko tu kome “krade radno vreme”.

Inače, to razglabanje o “krađi tuđeg radnog vremena” nije, istina, bez nekog istorijskog traga. Poznato je da su anarhisti (mislim u Kataloniji, koliko sećanje služi) u vreme Španske republike (negde 1935-36) štampali bonove, kao kvazinovac, koji su glasili na radno vreme. Tako je neki mesar, kome je priznato da kolje svinju za osam sati, mogao za taj svoj bon da vadi zub kod zubara kome je priznato da je u veštinu čupanja iz vilice uložio osam sati. Nažalost, ceo taj pokušaj s novcem koji je glasio na radno vreme propao je veoma brzo, a Frankovi fašisti su u krvi porazili španski (ali i svetski) “Prometejski pokušaj”.

Neću dalje, sa svojim skromnim teorijskim znanjima, da diskutujem s Pakovićem jer kad nekog uhvatite u banalnim glupostima i pukom neznanju, onda ga morate smestiti u onu, danas prilično pomodnu, grupu levičarskih teoretičara koji se bave “socijalnom poetikom” oslonjenom na večite socijalne, pa i kapitalističke nepravde (kao da je kapitalizam izmislio socijalne nepravde), to jest provociranom eksploatacijom čoveka nad čovekom. Ovde ću, samo kao kontrapunkt Pakovićevoj tužnoj “socijalnoj poetici”, citirati Ejn Rend: “Osnovno pitanje je samo: da li je čovek slobodan? Jedini sistem u ljudskoj istoriji koji može na ovo da odgovori potvrdno jeste kapitalizam”.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 30.12.2016, 20:31h Zed

    "...dok je privatna svojina osnov lične neslobode" - sta znaci "nesloboda"? Odsustvo slobode? Sloboda od slobode? Mislim da stavovi koje autor kritikuje nisu rezultat ekonomsko-teoretske pogreske/zablude nego jedne puno opasnije bolesti. Nazalost.

Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Benevolentni diktator Vladimir Gligorov: Benevolentni diktator

    U ekonomskoj teoriji koristi se fiktivni lik benevolentnog diktatora. On može da bude od mnogostruke koristi. Uzmimo da on ima neposredan uvid u sklonosti i sposobnosti svake pojedine osobe neke zajednice, društva ili države.

  • Vladimir Gligorov: Francuska i Evropa Vladimir Gligorov: Francuska i Evropa

    Kada bi Francuzi glasali za napuštanje Evropske unije, to bi promenilo sve. Kako izgleda, neće. Zašto?

  • Dimitrije Boarov: Taktika protiv strategije Dimitrije Boarov: Taktika protiv strategije

    Ima nečeg neobičnog u tome što je jedan gorljivi zagovornik evropskih integracija Srbije, kakav je prof. dr Miroljub Labus, nekadašnji potpredsednik u vladi Vojislava Koštunice, a pre toga i potpredsednik DS u Đinđićevo vreme, izgovorio ono što je možda “u mislima” današnje vladajuće koalicije, a na dobošima desnog dela srpske opozicije.

  • Dimitrije Boarov: Beskonačni stečaj Dimitrije Boarov: Beskonačni stečaj

    Unutrašnja dinamika privrednih procesa u nekoj zemlji, kažu ekonomisti, najbolje se vidi po brzini kojom se odvijaju stečajni postupci, to jest po brzini po kojoj se sa tržišta izbacuju neuspešna privredna društva, a preostali kapital angažovan u njima – ponovo vraća u obrt. Srbija je u tom pogledu beznadežno zaostala zemlja.

  • Vladimir Gligorov: Pohvale Vladimir Gligorov: Pohvale

    Na čemu se zasnivaju pohvale iz inostranstva srpskim reformama? U opozicionoj javnosti, građanskoj kao i patriotskoj, obično se kaže da je to zato što je Vlada kooperativna u ispunjavanju stranih interesa.

  • Nebojša Pešić: Pravila vučjeg čopora Nebojša Pešić: Pravila vučjeg čopora

    Kada se vuk povredi tokom lova ili zanemoća usled bolesti, njegov život zavisi isključivo od toga da li će ostatak čopora pokazati samilost i ostaviti mu poneku neoglodanu kost. Samilost inače traje dok čopor ne ogladni i ne ostavi ranjenog člana u bespuću.

  • Jelka Jovanović: Ramuš i Talat, dve priče Jelka Jovanović: Ramuš i Talat, dve priče

    Ramuš Haradinaj, kao stara zvezda, i Talat Džaferi, kao nadolazeća, najčešće su pominjana imena sa Zapadnog Balkana ovih dana.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side