Dimitrije Boarov: Brigu na veselje
30.12.2016 Beograd

Dimitrije Boarov: Brigu na veselje

Dimitrije Boarov: Brigu na veselje
Preživesmo i 2016. godinu. Pošto smatram da je uoči novogodišnjeg 2017. veselja neumesno razmatrati procente i stope rasta, kamate i kredite, budžete i pronevere, već treba “udariti brigu na veselje”, ovde ću se pozabaviti nekim “ideološkim gibanjima” u našoj javnosti, koja su, zbog svoje patetične karikaturalnosti, baš zgodna za praskave dane slobodarskih vatrometa i varljive nade da će sutra biti bolje, “kad pravda pobedi svetski i domaći neoliberalizam”.

Povod za ovu novogodišnju “ideološku igrariju” pruža mi Zlatko Paković, koji je u Danasu (23. decembra), kao “intelektualac u tranziciji”, osuo paljbu po navodno konvertitskom zaokretu istoričarke Latinke Perović od borca za ideju socijalne pravde (to jest pisca dvotomne studije “Srpski socijalisti 19. veka”) do navodnog zagovornika kapitalizma i “privatne svojine kao osnova ljudske slobode” (što je on našao da u suštini piše u nedavno objavljenoj “Dominantnoj i neželjenoj eliti” Latinke Perović). Iako Paković eksplicitno kaže da su velike i nezaobilazne njegove zasluge da se uskoro u Beogradu pojavi i neka knjiga Mire Bogdanović protiv Latinke Perović – on ipak tvrdi da cela ta “hajka sleva” na Perovićevu nije napad ad hominem nego stvar tobože principijelne naravi. Zapravo, on odgovara i na ono što ga niko nije pitao.

Problem sa celim ovim Pakovićevim napisom, od A do Š ili Ž (kako vam drago) je trivijalan: u njemu nema nijedne čvrste činjenice, a ima suviše “pionirskog marksizma” i tragikomične površnosti. Gde je to, na primer, Paković našao da se liberalizam i neoliberalizam temelje na “poistovećivanju dva suprotstavljena pojma lične i privatne svojine” jer, piše dalje Paković zanesen svojom maštom, “lična svojina jeste osnov lične slobode, dok je privatna svojina osnov lične neslobode”. Na kraju, on poentira da je “privatna svojina porobljenost tuđeg vremena, dakle bića drugog čoveka”.

Mešajući, možda, Rusoov stav da je “svojina krađa” sa Marksovim pokušajima da analizira pojam “društveno potrebnog radnog vremena”, to jest pronalazeći tu negde “krađu tuđeg radnog vremena”, Paković se ovde upustio u jednu zavodljivu fantaziju, kojoj su skloni svi neshvaćeni moralisti (a svaki moralista je u suštini autoritarni nihilista). Uzgred budi rečeno, ni Marks nije uspeo da objasni šta bi to bilo “društveno potrebno radno vreme” bez tržišne valorizacije, a ceo njegov diskurs o “apstraktnom radu”, kao osnovnoj čestici tog radnog vremena, anahroni je akademski pokušaj da se izmeri nešto nemerljivo mimo tržišta. O tome više nigde nema diskusije. Naime, krajnje uprošćeno, tim povodom postavlja se pitanje kakav je odnos Pakovićevog “radnog sata” prema “20 radnih sati dnevno premijera Vučića”. Kako tu doći do nekog realnog pariteta i ko tu kome “krade radno vreme”.

Inače, to razglabanje o “krađi tuđeg radnog vremena” nije, istina, bez nekog istorijskog traga. Poznato je da su anarhisti (mislim u Kataloniji, koliko sećanje služi) u vreme Španske republike (negde 1935-36) štampali bonove, kao kvazinovac, koji su glasili na radno vreme. Tako je neki mesar, kome je priznato da kolje svinju za osam sati, mogao za taj svoj bon da vadi zub kod zubara kome je priznato da je u veštinu čupanja iz vilice uložio osam sati. Nažalost, ceo taj pokušaj s novcem koji je glasio na radno vreme propao je veoma brzo, a Frankovi fašisti su u krvi porazili španski (ali i svetski) “Prometejski pokušaj”.

Neću dalje, sa svojim skromnim teorijskim znanjima, da diskutujem s Pakovićem jer kad nekog uhvatite u banalnim glupostima i pukom neznanju, onda ga morate smestiti u onu, danas prilično pomodnu, grupu levičarskih teoretičara koji se bave “socijalnom poetikom” oslonjenom na večite socijalne, pa i kapitalističke nepravde (kao da je kapitalizam izmislio socijalne nepravde), to jest provociranom eksploatacijom čoveka nad čovekom. Ovde ću, samo kao kontrapunkt Pakovićevoj tužnoj “socijalnoj poetici”, citirati Ejn Rend: “Osnovno pitanje je samo: da li je čovek slobodan? Jedini sistem u ljudskoj istoriji koji može na ovo da odgovori potvrdno jeste kapitalizam”.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 30.12.2016, 19:31h Zed

    "...dok je privatna svojina osnov lične neslobode" - sta znaci "nesloboda"? Odsustvo slobode? Sloboda od slobode? Mislim da stavovi koje autor kritikuje nisu rezultat ekonomsko-teoretske pogreske/zablude nego jedne puno opasnije bolesti. Nazalost.

Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

  • Dimitrije Boarov: "Ciljane mere" za velika preduzeća Dimitrije Boarov: "Ciljane mere" za velika preduzeća

    Neko će reći da i u svetu države najavljuju da neće dozvoliti da im propadnu velika preduzeća (od kojih zavise i hiljade malih), ali u većini takvih kompanija upravljanje je odavno profesionalizovano, a kontrolne institucije imaju načina da tačno utvrde koje gubitke su doista izazvale vanredne okolnosti izazvane svetskom pandemijom.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side