Dimitrije Boarov: Aleksa Đilas u ruševinama
05.07.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Aleksa Đilas u ruševinama

Dimitrije Boarov: Aleksa Đilas u ruševinama
Vidim da je pojava nove knjige sociologa Alekse Đilasa 'Ruševine i zidovi' pala u trenutku kada se u srpskoj intelektualnoj čaršiji upravo traži novi pristup evrointegracijama Srbije, a da se istovremeno za budućnost' spase nešto od klasičnog srpskog nacionalizma.

Aleksa Đilas je otkriven, čini mi se, u okviru potrebe da se temeljno ne osporava pridruživanje Srbije Evropskoj uniji, makar da nju sada vode „pragmatični političari“, a ne „vizionari“ (kako Večernjim novostima od 30. juna kaže sam A. Đilas), ali da se sačuva neki, navodno preko potreban, otpor Zapadu (koji nas je bombardovao), to jest da se taj otpor preusmeri ka Americi i njenoj „neprincipijelnoj politici“ koja je kosovske Albance, valjda iz antievropskih razloga, častila državom.

Odmah sam se upitao šta bi to u politici jedne velike svetske sile moglo biti „principijelno“, osim upotrebe „dugačkog štapa“ prema svakome ko se nađe na putu nekog njenog jačeg interesa, trenutnog ili dugoročnog, svejedno. Bar tako je, kad su u pitanju „svetske sile“, bilo proteklih dve hiljade godina (i nešto jače), otkako se u istoriji i pojavio pojam „sveta“.

No, Đilasovo promišljanje sveta i svetske politike danas suviše je složeno i rafinirano da bi se moglo redukovati na nekoliko nesrećno formulisanih sintetičkih sintagmi i potom odbaciti kao sentimentalni dranguljarijum starih ovdašnjih geopolitičkih zabluda, kod nas omiljenih u svim slojevima naroda, „od pašnjaka do naučenjaka“.

Dakle, odustajem u ovom kratkom napisu da bilo šta drugo kažem o tome kako mi se čini da Aleksa Đilas dobro razume aroganciju i bezdušnost Zapada, a nedovoljno dobro ispraznost i potrošenost ideja naših ovdašnjih večitih antiglobalista, folklornih slavenofila i pravoslavnih komunista.

No, ono što ipak hoću da primetim i što mi smeta kod A. Đilasa to je njegov potpuno otvoreni, kristalno jasni stav da Srbija treba da „jača“ državu i vojsku?

On je taj stav u spomenutom intervjuu Večernjim novostima nedvosmisleno izneo: „Istakao bih značaj jačanja države. Više inicijative, veća moć i uticaj. U vremenu neprincipijelne i na pretnjama zasnovane politike SAD, a i drugih zapadnih sila, globalizacije i moćnog kapitala, upravo država mora da štiti suverenost parlamenta, nezavisnost sudstva, slobodne medije, prava i slobode građanina. A tu je i potreba za jačanjem vojske“.

Nekoliko puta sam se vraćao na ovaj stav A. Đilasa izrečen novinama, ne verujući svojim očima. Jer, ono što se tu kaže ne može se shvatiti nikako drugačije nego kao procena da se moramo ponovo spremati za rat protiv SAD, protiv Zapada, protiv globalizacije, protiv svetskog kapitala – uz pomoć ojačane vojske.

Neverovatno, ali Aleksa Đilas kao da ne zna da u Srbiji „država“ nikad nije marila za suverenost parlamenta, za nezavisnost sudstva, a nikad nije branila ni slobodne medije, pa ni prava i slobode građana.

Treba li jednom londonskom diplomcu i „harvardskom saradniku“ objašnjavati da se sve to što je on nabrojao ne može braniti vojskom, ni od zanesenih vođa, ni od zanesenog naroda, pa čak ni od spoljnih velikih sila, te da bi bez „jačanja“ društva i društvenih institucija ta „mistična država“ („meta-duh države“, to jest nacija) ne branila, nego „pojela“ i parlament, i sudove, i novine, i građanske slobode. Što je u Srbiji i činila proteklih dvesta i kusur godina.

Pokušavajući da i dalje verujem da je Aleksa Đilas u citiranom intervjuu imao „muku s rečima“ (ili je možda čak reč o „izmišljenom intervjuu“), spominjem ovde i njegovu problematičnu tezu da samo „jaka država“ može reindustrijalizovati Srbiju i ojačati njenu ekonomiju.

Napokon, šta je to uopšte „jaka srpska država“ koja teži da uđe u Evropsku uniju, a koja, navodno, jedina može „reindustrijalizovati“ Srbiju? Da li visokom carinskom zaštitom domaćeg tržišta unutar (sutra) jedne carinske unije; da li redistribucijom privatne akumulacije u zemlji bez privredne akumulacije; da li centralizovanim, planiranim sistemom investicija, koji nije moguć bez „komandne države“ i drastične političke opresije, itd.?

Pa valjda smo u EU i krenuli zbog toga što srpska država, koja i danas direktno kontroliše polovinu ukupnog kapitala u Srbiji - nije zemlju reindustrijalizovala nego pauperizovala uz pomoć doskora prejake vojske. Da se ovde ne vraćam dublje u istoriju, do „Crne ruke“, na primer.

Aleksi Đilasu, zbog ovakvih ideja, u trenutku navodnog „srpskog istorijskog preloma ka Evropi, za Vidovdan 2013. godine“, prete mnogi novi hvalospevi iz desničarskih krugova Srbije, a najgore što bi moglo da mu se desi je da ga proglase za pripravnika za novog oca nacije, pošto je navodno „liberalizovao“ urušeni espap onog starog.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 29.12.2016, 22:57h Danijel Đurek (1)

    Poštovani Mogu li dobiti e-mail g. Alekse Đilasa? Hvala mnogo i pozdrav iz Hrvatskog zagorja, rodnog kraja njegove majke.

Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

  • Dimitrije Boarov: "Ciljane mere" za velika preduzeća Dimitrije Boarov: "Ciljane mere" za velika preduzeća

    Neko će reći da i u svetu države najavljuju da neće dozvoliti da im propadnu velika preduzeća (od kojih zavise i hiljade malih), ali u većini takvih kompanija upravljanje je odavno profesionalizovano, a kontrolne institucije imaju načina da tačno utvrde koje gubitke su doista izazvale vanredne okolnosti izazvane svetskom pandemijom.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side