12.03.2017 Beograd

Biljana Vankovska: Čekajući Đinđića

Biljana Vankovska: Čekajući Đinđića Foto: prtscr ytb
Kada sam pomenula da sam pozvana da napišem tekst povodom desetogodišnjice smrti Zorana Đinđića, prijatelji su me zapanjeno pogledali. Usred svega što se trenutno događa u Makedoniji, što se nas tiče ovaj događaj? Kakav je, i da li je uopšte postojao nekakav uticaj ovog harizmatičnog političara na region, i posebno na Makedoniju?

Čujem da se čak i u Srbiji ime Zorana Đinđića, kako prolaze godine, spominje sve više namenski, uz godišnjicu, pa da se i tamo kao i ovde najčešće stane na sigurno tlo: o pokojnicima sve najbolje! I brzo ih se zaboravi. Osim kada se ljudi lupe u glavu teatarskom predstavom kao što je Frljićeva, kada se izazovu emocije, stid, gnušanje ili gnev, a najviše strah od suočavanja s prošlošću i odgovornošću.

U regionu gde krize i afere smenjuju jedna drugu, sećanje traje kratko čak i o ličnostima i dešavanjima koja se i te kako tiču vlastitih života. Ali, nasuprot većinskom mišljenju i dominantnom osećaju indiferentnosti, Zoran Đinđić je ipak na makedonskoj političkoj sceni prisutniji nego što bi mnogi verovali.

Isto kao i u Srbiji, i ovde se na njega gleda kao na kontroverznu ličnost: uz mnogo hvale idu i brojne kritike. Mali broj je zasnovan na činjenicama i/ili poznavanju lika i dela Zorana Đinđića. To je razumljivo ako se ima u vidu činjenica da je tokom tih kritičnih godina, kada je Đinđić od mladog briljantnog filozofa prerastao u disidenta i vođu otpora Miloševićevom režimu, pa i u vreme njegovog kratkog premijerskog mandata, Makedonija bila zaokupljena sama sobom, a ne regionom. S jedne strane, miran izlazak

iz Jugoslavije značio je distanciranje od ratova i Miloševićeve politike, ali s druge - to je bio radikalan prekid sa intelektualnim i drugim progresivnim tokovima u regionu.

Dok je Srbija ratovala, a onda dekonstruisala Miloševićevo nasleđe, Makedonija je (p)ostala autistično društvo. Zvuči apsurdno, ali ne mali broj intelektualaca još i danas pomalo žali što se u „oazi mira“ (kako se Makedonija nazivala od 1991. do 2001. godine) nije ustoličio brutalan diktatorski režim, što bi pomoglo da se stvori kritična masa, građanski pokret i opozicija koja bi se kalila u borbi s njim. Drugim rečima, u

Makedoniji nije bilo, a i danas nema, disidenata, a oaza mira je deo (lažne) prošlosti.

Ipak, poslednjih godina u vreme svake političke krize koja po pravilu ima manihejski oblik u javnosti se pojave imena Miloševića i Đinđića, kao emanacija Zla i Dobra. Mada konstelacije u zemlji ni izdaleka ne nalikuju srpskim prilikama s kraja 20. veka, ipak je opozicija ta koja, da bi se demokratski lakše legitimisala, ima očajnu potrebu da nađe svog Miloševića, traži svoj „peti oktobar“, nakon čega bi na vlast stupio makedonski Đinđić. Tako se politički likovi i simboli pozajmljuju od suseda, što je lakši deo zadatka, ali kada dođe do oživljavanja te politike mehur sapunice se začas rasprši.

Makedonija već nešto više od dvadeset godina čeka svog Đinđića, mada scena više nalikuje na čekanje Godoa. Najviše što su filozofi postigli jeste mesto savetnika predsednika, profesori su postajali ministri policije da bi kasnije pokušavali da zagovaraju građansku neposlušnost, a dobar deo intelektualaca nikada nije imao kuraž ili Đinđićevu veru da ulaskom u politiku, na taj prljavi ring, čovek ipak može da “make a difference”.

Srpska javnost i istoriografija će biti glavni suci u vezi sa Đinđićevim nasleđem i odgovoriće na pitanje da li je on bio samo meteor koji je za trenutak osvetlio tamni vilajet i doneo nadu u bolju budućnost, modernizaciju i evropeizaciju uprkos svemu.

Ali, sa pozicije društva koje nije iskusilo čak ni takav kratak bljesak inteligentnog, harizmatičnog, pragmatičnog i energičnog lidera, nameće se pitanje da li je bolje iskusiti nadu u politički, socijalni i ekonomski preokret i ubrzo je izgubiti na tragičan način ili ne doživeti ni politički entuzijazam, ali biti i pošteđen razočaranja?

Ličnost Zorana Đinđića zauvek je obavijena velom tragičnog junaka koji će ostati upamćen kao etički superioran u odnosu na sve svoje prethodnike i sledbenike, kao što to dobro kaže režiser Frljić. Makedonija je imala sreću da u dramatičnim godinama novije istorije ima Kiru Gligorova na čelu države, ali je njegova tragedija bila drugačije vrste: on ne samo da je preživeo atentat, nego je doživeo i duboku starost i dovoljno vremena da vidi kako propada zemlja na čije je čelo stao u trenu njenog osamostaljenja i ljude koju su jedva dočekali da skinu maske. Video je poltrone i neprijatelje kako likuju nad njegovom staračkom nemoći.

Otišao je sa ovoga sveta ispraćen kao privatni građanin, samo u prisustvu članova svoje porodice.

Sledeće godine (2014) obeležiće se desetogodišnjica i od tragične pogibije drugog predsednika, Borisa Trajkovskog. I oko njegove smrti ima još uvek nagađanja, sumnji i elemenata teorije zavere, ali mada popularniji nakon smrti nego za vreme života, on nije ni približno tome da postane ikona

demokratskog reformatora kao što je to postao Đinđić.

Zoran Đinđić je rekao da su loši političari posledica lošeg društva. On je bio daleko od savršenog “role modela” demokratskog političara, jer to nije ni mogao da bude u datim okolnostima. Daleko je lošije po političare koji nasuprot sebi nisu imali čvrstu i metastaziranu strukturu Miloševića,

a opet su bili i ostali gori od njega.

Makedonija nije imala “peti oktobar”, takav dramatičan dan prekretnice u demokratskoj tranziciji; ona je čak izgubila i evolutivni put demokratizacije jer je negde izgubila kompas i krenula u devoluciju.

Ono što, nažalost, danas spaja dva društva, makedonsko i srpsko, jeste možda onaj osećaj beznađa i mučnine iznad zastave. Makedoniji čak jedna zastava i nije dovoljna, jer su potrebne dve, kao što i podeljeno društvo danas čeka dva Godoa, ako već nema niti jednog Đinđića.

 

Jorgos Papandreu

Zoran i ja smo delili uverenje da regionalni konflikti mogu biti prevaziđeni uspostavljanjem mira kroz ekonomsku međuzavisnost – put koji je inspirisan osnivanjem Evropske unije. Ekonomska saradnja bi pomogla otvaranju radnih mesta, poboljšanju infrastrukture i životnog standarda u regionu. Naš strateški cilj u ostvarenju ove vizije bio je pristupanje zemalja Zapadnog Balkana evropskoj zajednici vrednosti.

Na Zoranovoj sahrani sam se zakleo da ću nastaviti našu borbu. Kao tadašnji ministar šefovi država i vlada zemalja članica EU, jer je to bio prvi obavezujući dokument koji se odnosi na proces evropske integracije Zapadnog Balkana.

Složili smo se da će ovaj proces približavanja EU ići ruku pod ruku sa razvojem regionalne saradnje. Konkretni ciljevi i inicijative – da se pogura slobodna trgovina i olakša vizna liberalizacija, da se uspostavi regionalno tržište struje i gasa, razviju mreže transporta, energetike i telekomunikacija, učestvuje u tehnološkim istraživanjima, ojača vladavina prava i borba protiv organizovanog kriminala – ohrabrili su blisku prekograničnu saradnju parlamenata, ali i ljudi.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam

    Svekolika borba protiv svakojakih ekstremizama trpi istrajne i dalekosežne poraze protiv samo jednog od njih – sistemskog ekstremizma. Gotovo sva ustrojstva su omogućila da minimalna manjina maksimalizuje svoju premoć, ekonomsku, a sve više i političku, nad većinom savremenika – uveravaju internacionalni i nacionalni istraživači.

  • Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić

    Ko drži ključeve Beograda, drži ključeve Srbije. Zato nije čudo što se oštre sablje i koplja za beogradski boj. Beograd ima ogroman ne samo simboličko-politički nego i praktično ekonomski značaj. U stvari, da nije drugog ne bi bilo ni prvog.

  • Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost

    Poznat vam je, svakako, lider koji medije kritikuje kao svoje neprijatelje iako njegovi nastupi dominiraju javnim prostorom, kome se, uprkos zapadnom kursu, istražuju sporne veze sa Rusijom i Kinom i koji za iskušenja domovine najviše krivi njen “bivši režim”. Ali, takvom opisu odgovara, premijerno, i predsednik – Amerike.

  • Vladimir Gligorov: Lokalni izbori Vladimir Gligorov: Lokalni izbori

    Kada stranka na vlasti, pogotovo ako je sklona autoritarizmu, dobije lokalne izbore sa dvotrećinskom većinom (o tročetvrtinskoj da i ne govorimo), to je veoma rđav znak za demokratiju, ali nije dobro ni za tu stranku.

  • Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu

    Ono što je George Harrison bio u Beatlesima, Predrag Lucić bio je u Feral Tribuneu. Samozatajan i marljiv po vlastitom izboru uvijek malo u drugom planu, ne zbog toga što bi ga tamo netko gurao (jer ondje nije ni pripadao), već što se sâm tako postavljao.

  • Vladimir Gligorov: Dva populizma Vladimir Gligorov: Dva populizma

    Najviše je ekonomskih istraživanja populizma u Latinskoj Americi. Ovo i zato što je na tom iskustvu nastao i takozvani Vašingtonski konsenzus (Williamson 1990), koji je posebno predmet kritike ekonomista i komentatora na levici, mada ne samo njih.

  • Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski

    Da je Davos bio dve nedelje ranije, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću bi čestitali na makroekonomskoj stabilizaciji i pitali ga za investicione mogućnosti; ovako će ga prepoznavati kao čoveka iz zemlje u kojoj je nedavno ubijen opozicioni lider.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw