Aleksandra Bosnić Đurić: Utiskivanje u mozak
19.11.2019 Beograd

Aleksandra Bosnić Đurić: Utiskivanje u mozak

Aleksandra Bosnić Đurić: Utiskivanje u mozak
Iskustveno ili teorijski, ili i jednim i drugim putem, naučili smo da se autoritarni režimi uspostavljaju, rastu i razvijaju zahvaljujući propagandi.

Totalitarizmima i diktaturama neophodna je sistematska proizvodnja laži koliko i masa dezinformisanih, moralno malaksalih i odanih sledbenika. U trenutku kada više nemamo slobodnu štampu, govorila je svojevremeno Hana Arent, sve se može desiti. Totalitarizam ili bilo koju vrstu diktature, prema Arent, čine mogućim upravo zaustavljanje informacija i beskrajna hiperprodukcija, po svojoj suštini i značenju svakovrsnih neistina, dobro funkcionalizovanih, manje ili više vešto upakovanih tako da liče na istinu. Krajnji cilj propagandnih zahvata jeste jednako “uskraćivanje kapaciteta” za misao i stav, koliko i za “bilo kakvu akciju”.

U fantazmagoričnom mozaiku medijske slike u Srbiji u poslednjih sedam godina, negde na kraju niza koji čine uzurpirani, neslobodni i uporno ponižavani svi mediji koji nisu režimski (a ostalo ih je malo), cenzura i autocenzura, ideologizovani i politički utilitarizovani javni servisi koji dezinformišu građane, tabloidi kao moćni pojačivači ukusa laži, početkom novembra dogodio se jedan ciničan paradoks. Sasvim izvesno, on će značiti korak dalje u manipulisanju i obmanjivanju svih onih kojima je lakše da veruju sredstvima javnog “informisanja”, onih nesklonih da se pitaju ili onih koji su, klonuli i zbunjeni, već uveliko lak i podesan plen režimskog oblikovanja stvarnosti i svesti. Naime, na inicijativu predsednika Aleksandra Vučića Srpska napredna stranka osnovala je Fondaciju “Za srpski narod i državu”, čiji je jedan od ciljeva medijska obuka. U statutu Fondacije, kako to već obično biva, definisana je misija: “Unapređenje političke kulture u Srbiji, medijska obuka i promocija putem tradicionalnih medija i društvenih mreža političara i društvenih delatnika koji se zalažu za modernu i naprednu Srbiju”, ali i “sprovođenje obrazovnih programa i obnova i zaštita porodičnih vrednosti, srpske tradicije, kulture, pisma, jezika...”.

Nemoguće je nemati asocijaciju na medijski inženjering devedesetih jer su mehanizmi uspostavljanja režima Slobodana Miloševića, jednako kao i njegove fatalne posledice, godinama unazad predmet ozbiljnih politikoloških, socioloških i kulturoloških analiza i studija. I nemoguće je, u okvirima zatečenog paradoksa, ne postaviti pitanja kako, zašto i kome su namenjene prosvetiteljske aktivnosti i ambicije Fondacije. Tu je negde, čak i kada smo skloni da ga potisnemo, onaj mučni utisak večnog vraćanja istog, istih zlih demijurga, istih, mada usavršenih manipulativnih tehnika i one iste masovne hipnoze, straha i šaputanja: kako nam se sve ovo dogodilo, šta ispaštamo i gde je granica trpljenja ili iskupljenja? Gde je kraj? Logično je očekivati da će Fondacija raditi usaglašeno i lako, poznatim metodama i sa proverenim kadrovima, utvrđujući praksu sticanu devedesetih, a unapređenu i brušenu poslednjih sedam godina.

Filip Breton, i to je možda jedna od najboljih definicija ove tehnike, manipulaciju vidi kao težnju za stvaranjem slike stvarnosti koja izgleda kao da jeste stvarnost, a koja je istovremeno delovanje silom i prinudom kojima se lišavaju slobode oni koji su njima podvrgnuti. Ograničavanje čovekove slobode da problematizuje ili odbaci ono što mu se manipulativnim nalogom nudi jeste, prema Bretonu, najbitnija, možda i jedina strategija u manipulaciji. Ona je svojevrsna organizovana laž, a tokom čina manipulacije poruka se u svojoj saznajnoj ili afektivnoj ravni konstruiše tako da zavara, uvede u zabludu, ubedi u nešto što nije tačno. Međutim, da bi poruka manipulacije bila prihvaćena i delotvorna, nužno je dokinuti svako suprotstavljanje, neophodno je da svaki otpor bude prevladan, a primalac manipulativnog naloga ostane nesvestan mentalnog i misaonog nasilja koje se nad njim vrši.

Kako će se zaista Fondacija boriti za unapređenje medijske i političke kulture u Srbiji? Kako, ako ne metodama potvrđenim i proverenim u dosadašnjoj praksi? Medijski odbor novoosnovane Fondacije bi se, dakle, analitički morao baviti sopstvenim porodom: ugušenim nezavisnim medijima, milionskim iznosima stimulisanim, poput pasa tragača odanih režimu, lokalnim medijima, progonjenim, osiromašenim i stigmatizovanim novinarima, paramedijskim fenomenima, rijaliti programima i tabloidnim pornografskim simulacijama života... Ili će se baviti isključivo budućnošću? U kojoj, prema poželjnoj projekciji njenih tvoraca, više neće biti neprilagođenih i neposlušnih, nedozvoljenih pitanja, istraživanja koruptivnih radnji, pa tako neće biti ni spaljenih novinarskih kuća ni novinara koji zbog egzistencijalnog straha glasno govore laži. I sve će biti obojeno valerima pinka, u bestijalnom snu koji nema kraja.

Tako bi fondacija “Za srpski narod i državu” zapravo mogla biti svojevrsni vrhunac cinizma i paradoksa, onakav kakav se dešava u zreloj fazi dekadencije sistema, u njegovoj agoniji pred kraj. Što čitav poduhvat ne čini manje opasnim ni manje bolnim po zdrav razum onih koji se u njega još uvek uzdaju. Da li će se angažovani “eksperti” pridržavati stare, a neprevaziđene Gebelsove tehnike izbora nekoliko ključnih tačaka i njihovog ponavljanja do u beskraj... Hoće li neumorno biti varirane šovinističke i ksenofobične matrice koje je, prema proceni jednog dela režimskih delatnika, jednom zauvek neophodno utisnuti u mozak građana. Da li će se abolirati ratni zločinci i brutalna falsifikovanja istorije, dželati proglašavati žrtvama i obrnuto, imenovati domaći i strani neprijatelji, autošovinisti, izdajnici... Hoće li stvarnost, terminološki i suštinski, biti inverzirana do samog kraja, do onog trenutka kada prosečnom građaninu postane sasvim nesaznatljiva. Medijski odbor Fondacije će izvesno biti suočen sa izborom – hoće li se baviti usavršavanjem i edukacijom postojećih, režimu odanih kadrova, onih u čije ime svakodnevno osećamo stid propraćen svakodnevno izgovorenim ili neizgovorenim pitanjem – može li niže? Ili, usavršavanjem propagandnih tehnika, među kojima je najekspresivnija i najrazornija svakako tehnika javnog linča.

Izvesno je i to da će se jednom, upravo pinkovsko-hepijevsko-tabloidno majstorstvo proizvodnje hajke naći u nekim budućim udžbenicima medijske pismenosti. Tada će se nekim budućim studentima i mladim ljudima na primeru studije slučaja medija u Srbiji pod režimom Aleksandra Vučića objašnjavati da je linč posredovan medijima, vrsta javnog progona, kažnjavanje i zlostavljanje markiranih nepodobnih s ciljem njegovog ili njenog socijalnog ubistva, što uglavnom uključuje bavljenje ličnim životima, porodicom i najslabijim tačkama žrtve. Jer, vratimo se opet Gebelsu, majstori proizvodnje nove društvene realnosti znaju isto što je i on znao, da naime, zadatak propagande nije da bude inteligentna, njen zadatak je uspeh, a uspeh je onda kada se od države napravi jedan veliki ograđeni prostor u kojem nema disonanci. 

Krajnji rezultat kolektivnog utiskivanja u mozak jednako je pogibeljan, mučan i tužan, a prepoznaje se po strahu koji parališe svest i volju, strahu da će onaj ko se izdvoji i manifestuje makar i svoj lični, građanski bunt biti sledeća meta... I da će se onda suočiti sa jednom novom, opustošenom egzistencijom u kojoj će, ako bude sreće, uz njega ili nju ostati samo nekolicina najbližih. Prijatelji će, najčešće, postati tihi i udaljeni, do potpune distance, porodice će najverovatnije biti uništene, a poslovi i preživljavanje upitni.

Poslednjih sedam godina gotovo svakodnevno pomislim na Zinaidu Hipijus i njen Peterburški dnevnik. Na rečenice okovane beznađem koje kažu da ni najveće siromaštvo, glad ili hladnoća nisu toliko nepodnošljivi koliko slučajni susreti na ulici tokom kojih oni koji vam idu u susret ne mogu, ne smeju ili neće da vas pogledaju u oči...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture

    Malo je reći da svetsko tržište, od kojeg Srbija sve više zavisi, posle korone neće biti onakvo kakvo je bilo pre pandemije. Neće biti isto ni u samoj Srbiji. Zbog svega toga suočićemo se s hitnom potrebom restrukturiranja cele privrede, što obično prilično košta i donosi nove rizike.

  • Dimitrije Boarov: Kako pomoći turizmu Dimitrije Boarov: Kako pomoći turizmu

    Znam mnoge ljude koji su se tokom godine mnogo čega odricali da bi putovali i letovali širom sveta i o tome potom sve vreme govorili u svojim prijateljskim krugovima, pokazivali slike, itd. Ako im se to oduzme, njihov život će u suštinskom smislu postati siromašniji.

  • Momčilo Pantelić: Korona-triler Momčilo Pantelić: Korona-triler

    Kad se neko zlo izrodi na Istoku, a najveće žrtve odnese na Zapadu, je li to dovoljno za novi Hladni rat? Ovako uprošćena strateška nedoumica razmahala se po svetu povodom pandemije koja se začela u Kini, a dosad najviše ojadila Evropu i Ameriku.

  • Mijat Lakićević: Dijalog u paklu... Mijat Lakićević: Dijalog u paklu...

    Sportski ideolog Nebojša Čović izjavio je pre neki dan da je “Crvena zvezda narodski klub”, te da je kao takva “prethodnih godina odlično predstavljala državu Srbiju, glavni grad Beograd i region”.

  • Dimitrije Boarov: Varljive prognoze Dimitrije Boarov: Varljive prognoze

    Valjda iz predizbornih razloga, predsednik Aleksandar Vučić poslednjih dana uporno ponavlja da će Srbija u ekonomskom pogledu sjajno izaći iz korona-krize s “najboljim rezultatom u Evropi” kad je reč o stopi rasta BDP-a.

  • Momčilo Pantelić: Obični, a vrlo važni Momčilo Pantelić: Obični, a vrlo važni

    Pandemijska kriza uzdrmala je hijerarhiju autoriteta. Odjednom smo uvideli da nam životi neposredno više zavise od dotad nepoznatih nam raznovrsnih “majstora svog zanata” nego od svakojakih političkih usmerivača naših sudbina.

  • Vladimir Gligorov: Virus u regiji Vladimir Gligorov: Virus u regiji

    Srbija ima značajno veći broj obolelih nego zemlje u susedstvu, ali ne i veći broj umrlih. Zapravo, tek nešto više od dva odsto obolelih je umrlo, dok je u svim drugim zemljama u susedstvu taj procenat veći.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side