Aleksandra Bosnić Đurić: Utiskivanje u mozak
19.11.2019 Beograd

Aleksandra Bosnić Đurić: Utiskivanje u mozak

Aleksandra Bosnić Đurić: Utiskivanje u mozak
Iskustveno ili teorijski, ili i jednim i drugim putem, naučili smo da se autoritarni režimi uspostavljaju, rastu i razvijaju zahvaljujući propagandi.

Totalitarizmima i diktaturama neophodna je sistematska proizvodnja laži koliko i masa dezinformisanih, moralno malaksalih i odanih sledbenika. U trenutku kada više nemamo slobodnu štampu, govorila je svojevremeno Hana Arent, sve se može desiti. Totalitarizam ili bilo koju vrstu diktature, prema Arent, čine mogućim upravo zaustavljanje informacija i beskrajna hiperprodukcija, po svojoj suštini i značenju svakovrsnih neistina, dobro funkcionalizovanih, manje ili više vešto upakovanih tako da liče na istinu. Krajnji cilj propagandnih zahvata jeste jednako “uskraćivanje kapaciteta” za misao i stav, koliko i za “bilo kakvu akciju”.

U fantazmagoričnom mozaiku medijske slike u Srbiji u poslednjih sedam godina, negde na kraju niza koji čine uzurpirani, neslobodni i uporno ponižavani svi mediji koji nisu režimski (a ostalo ih je malo), cenzura i autocenzura, ideologizovani i politički utilitarizovani javni servisi koji dezinformišu građane, tabloidi kao moćni pojačivači ukusa laži, početkom novembra dogodio se jedan ciničan paradoks. Sasvim izvesno, on će značiti korak dalje u manipulisanju i obmanjivanju svih onih kojima je lakše da veruju sredstvima javnog “informisanja”, onih nesklonih da se pitaju ili onih koji su, klonuli i zbunjeni, već uveliko lak i podesan plen režimskog oblikovanja stvarnosti i svesti. Naime, na inicijativu predsednika Aleksandra Vučića Srpska napredna stranka osnovala je Fondaciju “Za srpski narod i državu”, čiji je jedan od ciljeva medijska obuka. U statutu Fondacije, kako to već obično biva, definisana je misija: “Unapređenje političke kulture u Srbiji, medijska obuka i promocija putem tradicionalnih medija i društvenih mreža političara i društvenih delatnika koji se zalažu za modernu i naprednu Srbiju”, ali i “sprovođenje obrazovnih programa i obnova i zaštita porodičnih vrednosti, srpske tradicije, kulture, pisma, jezika...”.

Nemoguće je nemati asocijaciju na medijski inženjering devedesetih jer su mehanizmi uspostavljanja režima Slobodana Miloševića, jednako kao i njegove fatalne posledice, godinama unazad predmet ozbiljnih politikoloških, socioloških i kulturoloških analiza i studija. I nemoguće je, u okvirima zatečenog paradoksa, ne postaviti pitanja kako, zašto i kome su namenjene prosvetiteljske aktivnosti i ambicije Fondacije. Tu je negde, čak i kada smo skloni da ga potisnemo, onaj mučni utisak večnog vraćanja istog, istih zlih demijurga, istih, mada usavršenih manipulativnih tehnika i one iste masovne hipnoze, straha i šaputanja: kako nam se sve ovo dogodilo, šta ispaštamo i gde je granica trpljenja ili iskupljenja? Gde je kraj? Logično je očekivati da će Fondacija raditi usaglašeno i lako, poznatim metodama i sa proverenim kadrovima, utvrđujući praksu sticanu devedesetih, a unapređenu i brušenu poslednjih sedam godina.

Filip Breton, i to je možda jedna od najboljih definicija ove tehnike, manipulaciju vidi kao težnju za stvaranjem slike stvarnosti koja izgleda kao da jeste stvarnost, a koja je istovremeno delovanje silom i prinudom kojima se lišavaju slobode oni koji su njima podvrgnuti. Ograničavanje čovekove slobode da problematizuje ili odbaci ono što mu se manipulativnim nalogom nudi jeste, prema Bretonu, najbitnija, možda i jedina strategija u manipulaciji. Ona je svojevrsna organizovana laž, a tokom čina manipulacije poruka se u svojoj saznajnoj ili afektivnoj ravni konstruiše tako da zavara, uvede u zabludu, ubedi u nešto što nije tačno. Međutim, da bi poruka manipulacije bila prihvaćena i delotvorna, nužno je dokinuti svako suprotstavljanje, neophodno je da svaki otpor bude prevladan, a primalac manipulativnog naloga ostane nesvestan mentalnog i misaonog nasilja koje se nad njim vrši.

Kako će se zaista Fondacija boriti za unapređenje medijske i političke kulture u Srbiji? Kako, ako ne metodama potvrđenim i proverenim u dosadašnjoj praksi? Medijski odbor novoosnovane Fondacije bi se, dakle, analitički morao baviti sopstvenim porodom: ugušenim nezavisnim medijima, milionskim iznosima stimulisanim, poput pasa tragača odanih režimu, lokalnim medijima, progonjenim, osiromašenim i stigmatizovanim novinarima, paramedijskim fenomenima, rijaliti programima i tabloidnim pornografskim simulacijama života... Ili će se baviti isključivo budućnošću? U kojoj, prema poželjnoj projekciji njenih tvoraca, više neće biti neprilagođenih i neposlušnih, nedozvoljenih pitanja, istraživanja koruptivnih radnji, pa tako neće biti ni spaljenih novinarskih kuća ni novinara koji zbog egzistencijalnog straha glasno govore laži. I sve će biti obojeno valerima pinka, u bestijalnom snu koji nema kraja.

Tako bi fondacija “Za srpski narod i državu” zapravo mogla biti svojevrsni vrhunac cinizma i paradoksa, onakav kakav se dešava u zreloj fazi dekadencije sistema, u njegovoj agoniji pred kraj. Što čitav poduhvat ne čini manje opasnim ni manje bolnim po zdrav razum onih koji se u njega još uvek uzdaju. Da li će se angažovani “eksperti” pridržavati stare, a neprevaziđene Gebelsove tehnike izbora nekoliko ključnih tačaka i njihovog ponavljanja do u beskraj... Hoće li neumorno biti varirane šovinističke i ksenofobične matrice koje je, prema proceni jednog dela režimskih delatnika, jednom zauvek neophodno utisnuti u mozak građana. Da li će se abolirati ratni zločinci i brutalna falsifikovanja istorije, dželati proglašavati žrtvama i obrnuto, imenovati domaći i strani neprijatelji, autošovinisti, izdajnici... Hoće li stvarnost, terminološki i suštinski, biti inverzirana do samog kraja, do onog trenutka kada prosečnom građaninu postane sasvim nesaznatljiva. Medijski odbor Fondacije će izvesno biti suočen sa izborom – hoće li se baviti usavršavanjem i edukacijom postojećih, režimu odanih kadrova, onih u čije ime svakodnevno osećamo stid propraćen svakodnevno izgovorenim ili neizgovorenim pitanjem – može li niže? Ili, usavršavanjem propagandnih tehnika, među kojima je najekspresivnija i najrazornija svakako tehnika javnog linča.

Izvesno je i to da će se jednom, upravo pinkovsko-hepijevsko-tabloidno majstorstvo proizvodnje hajke naći u nekim budućim udžbenicima medijske pismenosti. Tada će se nekim budućim studentima i mladim ljudima na primeru studije slučaja medija u Srbiji pod režimom Aleksandra Vučića objašnjavati da je linč posredovan medijima, vrsta javnog progona, kažnjavanje i zlostavljanje markiranih nepodobnih s ciljem njegovog ili njenog socijalnog ubistva, što uglavnom uključuje bavljenje ličnim životima, porodicom i najslabijim tačkama žrtve. Jer, vratimo se opet Gebelsu, majstori proizvodnje nove društvene realnosti znaju isto što je i on znao, da naime, zadatak propagande nije da bude inteligentna, njen zadatak je uspeh, a uspeh je onda kada se od države napravi jedan veliki ograđeni prostor u kojem nema disonanci. 

Krajnji rezultat kolektivnog utiskivanja u mozak jednako je pogibeljan, mučan i tužan, a prepoznaje se po strahu koji parališe svest i volju, strahu da će onaj ko se izdvoji i manifestuje makar i svoj lični, građanski bunt biti sledeća meta... I da će se onda suočiti sa jednom novom, opustošenom egzistencijom u kojoj će, ako bude sreće, uz njega ili nju ostati samo nekolicina najbližih. Prijatelji će, najčešće, postati tihi i udaljeni, do potpune distance, porodice će najverovatnije biti uništene, a poslovi i preživljavanje upitni.

Poslednjih sedam godina gotovo svakodnevno pomislim na Zinaidu Hipijus i njen Peterburški dnevnik. Na rečenice okovane beznađem koje kažu da ni najveće siromaštvo, glad ili hladnoća nisu toliko nepodnošljivi koliko slučajni susreti na ulici tokom kojih oni koji vam idu u susret ne mogu, ne smeju ili neće da vas pogledaju u oči...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Mijat Lakićević: Avioni, milioni Mijat Lakićević: Avioni, milioni

    Para ima, ima li pameti? Tako je glasio naslov teksta od pre nekoliko brojeva (NM 481) nakon što je Aleksandar Vučić izjavio kako država nema “ćup s parama” i “ne može da obezbedi još novca za pomoć privredi”.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side