Aleksandra Bosnić Đurić: Poreklo ravnodušnosti
24.12.2019 Beograd

Aleksandra Bosnić Đurić: Poreklo ravnodušnosti

Aleksandra Bosnić Đurić: Poreklo ravnodušnosti
Perverznom nadom da se zlo uvek dešava nekom drugom počinje svaki fašizam.

Ako bismo Kišovu sintagmu “konceptualni logor” pokušali da primenimo kao definiciju koja objašnjava osećanja svesnijih građana u Srbiji danas, odmah za njom išla bi i slika hijerarhije u kojoj bi se mogli naći: inspiratori, nevidljivi upravljači, vidljivi zapovednici, mučitelji eksperimentatori, revnosni oficiri nižeg reda, upravitelji baraka, otupeli i ravnodušni saradnici regrutovani iz reda logoraša i, najzad, oni koji trpe. U poslednjoj kategoriji se, uprkos svemu, nađu i oni koje zovemo herojima. U literaturi i filmovima to su oni koji najčešće prežive, da bi jednom, kada sve prođe – svedočili.

Zbunjeni, sluđeni, uplašeni ili prosto lukrativni među nama su svakodnevno oni “neutralni” i apatični, utonuli u gustu i neprozirnu magmu ćutanja. Među njima su, da sve bude bolnije, naši dojučerašnji prijatelji, nama nekada bliski ljudi, možda i članovi naših porodica. Odnos između slabosti i snaga, kao u nekoj obimnoj swot analizi, čini se trajno poremećenim. Jer, (a tu je i početak i kraj odgovora na pitanja: Kako neko može? I zašto neko ne može?) fašizmi ne trpe heroje. Čak ni one u nastajanju, one tihe, bez pretenzija i očekivanja pompe i postfestum odlikovanja.

 

PARALIZA DUŠE: U psihologiji se ravnodušnošću naziva odsustvo osećanja u uslovima kada bi ona bila prirodna, potpuna nezainteresovanost za svet oko sebe. Naučno je prepoznata i kao nepoželjan, abnormalni fenomen, koji je potrebno lečiti. Negde između Geteove pronicljive spekulacije da “za život nije nužno da čovek bude baš osobito hrabar i da se svetom može proći pomoću puzanja i lukavosti” i Čehovljeve mirne opaske da je ravnodušnost “paraliza duše, privremena smrt” mogao bi, makar u teorijskom poretku, biti smešten nedvosmisleni zaključak Bertranda Rasela: “Strah je glavni izvor predrasude i jedan od glavnih izvora okrutnosti”, a “pobeda nad strahom je početak mudrosti”...

Uoči godišnjice građanskih protesta u Srbiji protiv režima Aleksandra Vučića, jednom drugom ili prvom Aleksandru dodeljena je nagrada Novog optimizma za 2019. Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz valjevske fabrike Krušik, u kućnom pritvoru je od 14. oktobra, pod sumnjom da je odao poslovnu tajnu. Iako je za njegovo oslobađanje sakupljeno preko 30.000 potpisa, u trenutku dok pišem ovaj tekst (nedelja, 15. decembar), njegova sloboda je neizvesna. Građanima okupljenim ispred svog zatvoreničkog stana, sa čije terase je tog popodneva kliznuo pano “Aleksandar Obradović – naš heroj”, jednostavno se zahvalio: “Zahvaljujem se na ovoj divnoj nagradi. Zahvaljujem se svim prisutnima što ste večeras ovde. Učinili ste me neverovatno ponosnim i srećnim. Drago mi je da sam svojim postupkom dao mali doprinos u vraćanju optimizma i oslobađanju straha kod ljudi. Mi smo kao društvo prvo negde izgubili, a kasnije i zaboravili šta je to optimizam. Većina ljudi u našoj zemlji izgubila je nadu. Postali smo umorni, pasivni i ravnodušni na sva dešavanja oko nas...”

Priču koju je započeo Aleksandar Obradović nastavila je Marinika Tepić, naizgled krhka mlada žena, političarka i poslanica u Narodnoj skupštini. Svakog utorka, na konferenciji za medije u holu Skupštine. Dovoljno je, kaže Marinika, “biti čovek ili dva, kada je u pitanju Aleksandar Obradović”. Paralelno u vremenu, na granici teorije i prakse dešavaju se putovanja na manje ili više egzotične destinacije, međunarodne i domaće konferencije, demonstracije uspešno izvedenih projekata o ljudskim pravima, književno-muzičke večeri i spektakli koji imaju gotovo horacijevsku pretenziju – da, naime, budu lepi i korisni. Jer, život ne može da stane, kažu. A i “biće kako mora biti”... I, uostalom, “ne želimo svi da se bavimo politikom”...

Ukrašavaju se gradovi, svetlucaju ukrasi i šire se arome novogodišnjim lokalnim bazarima. Te male slike bezazlenih i “zasluženih” građanskih zadovoljstava. Ili sasvim u znaku najličnijih eskapizama, kraj decembra sa sobom nosi hedonističke projekcije prazničnih stolova, ušuškanih porodičnih ambijenata, ponekog blaženog kućnog ljubimca, gdekojeg svetla kamina, infantilnih pidžama i papuča kao insignija ultimativne dokolice u kojoj svet i svest staju. U osnovi, nedužno i ljudski, i nije za zameriti... Pa ipak, paralelno i u istom vremenu uzbunjivač Aleksandar Obradović je u kućnom pritvoru gotovo puna tri meseca, bez ijednog dokaza u spisima Višeg tužilaštva. Za državni vrh on je špijun i lažni uzbunjivač.

Decembarska slika u Srbiji više je nego upečatljiva: u nekim gradovima građani koji su pristalice režima i vladajuće stranke počeli su da protestuju protiv opozicije, uz poruku da opozicioni lideri “ubijaju Srbiju”; u Vladu je stigao predlog da Beogradu treba Trijumfalna kapija; Vlada Srbije preusmerila je 60 miliona dinara namenjenih Republičkom fondu zdravstvenog osiguranja za međunarodnu promociju Srbije i kampanju “Srbija stvara”; ministar prosvete Mladen Šarčević je na konferenciji za novinare povodom objavljivanja rezultata PISA testiranja javno ponizio novinarku; iz organizacije Ne davimo Beograd, povodom napada na aktivistu Srđana Markovića, upozoravaju javnost da pored zvanične, na ulicama gradova ordinira i opskurna parapolicija, “koja ima potpuno drugačija naređenja, pravila i mogućnosti”; predsednik Skupštinskog odbora za obrazovanje Muamer Zukorlić na redovnoj sednici Skupštine pozvao je parlamentarnu većinu na obračun sa Univerzitetom, uz bojni poklič: “Ili će oni vas, ili ćete vi njih”. Mesecima unazad traju prisilna iseljenja i pokušaji odbrane istih. Množe se novi beskućnici. U Beogradu je na gradilištu, sada već u nekom zlokobnom ritmu, ovog meseca poginuo još jedan radnik. Tokom 53. protesta #1od5miliona došlo je do incidenta između demonstranata i skupštinskog obezbeđenja, koji je Maja Gojković, predsednica Skupštine, osudila kao “nasilni pokušaj upada Dom Narodne Skupštine” i “kao vandalski čin” kojem je cilj izazivanje nereda i dolaženje na vlast “mimo volje građana”. Danima je trajao štrajk poštara, podeljeno je više stotina suspenzija nakon čega je protest ugušen. Široka građanska podrška je – izostala…

 

KULTURA STRAHA: Gde se, dakle, krije ili nalazi poreklo ravnodušnosti? I zbog čega je nekim građanima sve ovo nevažno, nekima osrednje važno, a nekima veoma važno...? Ishodišne tačke ravnodušnosti mogle bi jednako biti i sebičnost i strah. Sebičnost, kada verujemo da “nas se ne tiče”, da “neće baš nas” i “neće baš sada”, strah kao logičan i očekivani odgovor na ciljano i dobro konstruisano širenje masovne psihoze i panike. U kulturi straha i kulturom straha. Teorijski gledano, kreiranje kulture straha je, gotovo bez izuzetka, delotvoran koncept koji podrazumeva da centri moći vešto i namerno koriste jednu od osnovnih ljudskih emocija zarad osnaživanja ili povećanja uticaja i kontrole nad nekim društvenim grupama.

Najčešće ih proizvode državni aparati uz pomoć medija, a ljudskoj prirodi je, upozoravaju sociolozi i politikolozi, svojstvena jaka podložnost takvom delovanju. I zaista, u iskustvima već godinama unazad imamo taj osećaj pritisnutosti strahom, koji kao da se ugrađuje u slutnju da neko veliko zlo preti dobrobiti svih nas i da će se apokaliptični scenario, ukoliko ne budemo lojalni građani (koji kao takvi zaslužuju da budu i štićeni) preliti na naše male, pojedinačne egzistencije i zdrobiti ih do neprepoznavanja. Oni skloniji metafizičkim tumačenjima mogli bi zaključiti kako je ravnodušnost gotovo pasivno-aktivni princip koji se tako često i cinično vrati onima koji su ga jednom imali kao izbor. Ali u obrnutim ulogama. Možda do trenutka u kojem shvatimo da je aristotelovski tumačena i toliko puta dozivana katarza nemoguća bez osećanja jedne druge vrste straha i jednog jednostavnog sažaljenja: “Dok pati (strada) neko nedužan i neko sličan nama.”

Nekoliko stotina neravnodušnih ljudi ispred stana Aleksandra Obradovića ovih dana je uzvikivalo: “Nisi sam!” Mi koji smo sve gledali preko društvenih mreža mogli smo da vidimo i njegovu reakciju. I makar samo u naslovu, makar samo kao parafraza prilagođena stvarnosti, moja asocijacija bila je “suze i sveci”... Nešto kasnije, kako je veče odmicalo, i jedna Van Gogova rečenica zabeležena u pauzama između egzistencijalnih agonija i ozarenja: “Kakav bi nam život bio da nemamo hrabrosti da nešto pokušamo?” Uprkos strahovima, sebičnostima, malim ljudskim slabostima, praznicima i dobro glumljenim bezbrižnim privatnostima...

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Mijat Lakićević: Avioni, milioni Mijat Lakićević: Avioni, milioni

    Para ima, ima li pameti? Tako je glasio naslov teksta od pre nekoliko brojeva (NM 481) nakon što je Aleksandar Vučić izjavio kako država nema “ćup s parama” i “ne može da obezbedi još novca za pomoć privredi”.

  • Nadežda Gaće: Izbori – od izvesnosti do neizvesnost Nadežda Gaće: Izbori – od izvesnosti do neizvesnost

    Završeni su izbori. Prema očekivanju, SNS je dobio dvotrećinsku većinu, a u parlament su se plasirali “manjinci” i samo još dve liste: SPS-JS i ona oko Šapića. Zamerke koje se čuju nisu dovele u pitanje rezultat već izborne uslove. Protesti koji su buknuli i nestali pominjali su i izborne rezultate, ali čini se marginalno, naspram drugih veoma raznorodnih primedbi koje su se čule na račun vlasti.

  • Dimitrije Boarov: Plan pre vlade Dimitrije Boarov: Plan pre vlade

    Bizarno je što se mnogi otimaju da uđu u novu vladu Srbije, kad im samo prete “krv, znoj i suze”. Ili znaju da je odgovornost na nekom drugom, a privilegije su tu gde u Srbiji večito jesu.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side