Aleksandra Bosnić Đurić: Pogodi ko si
31.03.2020 Beograd

Aleksandra Bosnić Đurić: Pogodi ko si

Aleksandra Bosnić Đurić: Pogodi ko si
Ostaćemo živi jer jedni drugima, baš kao i samima sebi dugujemo odgovor na pitanje – pogodi ko sam... I ono drugo koje glasi: šta ću učiniti da taj novi Neko zaista i budem? I ono treće koje ide odmah zatim: zar je zaista bilo verovatno da će iluzije i falšizmi trajati zauvek?

Ne tako davno, zapravo, tokom minulih osam godina često sam s prijateljima i kolegama pričala o tome kako se u vremenu trajanja autoritarnih režima i diktatura teško čita i teško piše. Jer svakodnevica, baš kao i to vreme, imaju sasvim drugačiji i uvek nepredvidljiv tok, ispresecan prilično zahtevnim i, najčešće, mučnim digresijama. Bio je to sasvim lični osećaj, gotovo u potpunosti demantovan, nežno, ali kategorično, jednim dobrim i, nesrazmerno situaciji, kratkim razgovorom sa J.J. Tada još nisam imala ni u intuiciji, a ni u iskustvu ono što zovemo multipliciranom nevoljom u čijoj je jednačini jedna (ne)poznata, prirodna stihija. I evo nas, upravo sada i ovde, dok pokušavamo da pišemo ili mislimo još zarobljeni stegama autoritarnosti, suočeni sa “dobom korone”.

Naime, “doba korone”, kao sintagma kojom se meri vreme u vremenu, postala je nezaobilazna formulacija, iskaz unutar iskaza, ona arhetipski uznemirena lingvističko-semantička ograda pre i posle svakog stava i svakog mišljenja. Pri svemu tome, epidemija je globalna, a utisci i “prolaženja” uvek su sasvim lične prirode. Drugačije je nemoguće.

TESKOBA: U danu dok ovo pišem krivulje hinjene lakoće i teskobe ukrštene sa brojem dosad umrlih na neki nepovratan način stabilizovale su se i umirile. Ostala je samo teskoba ili niz malih individualnih teskoba kao izazov koji strpljivo traži i zahteva odgovor. I odgovori pristižu, iz različitih smerova i različitih su označitelja – od humanosti i altruizma do laži i egoizma, sa svim zamislivim i teže zamislivim mutacijama i laviranjima.

Svi zajedno, prošli smo čitav jedan mali maraton, od prvih ležernih vesti o “najsmešnijem virusu u istoriji”, koji “postoji samo na Fejsbuku”, do imperativa izolacije, više od tri stotine identifikovanih obolelih u Srbiji, vesti o stotinama ljudi koji dnevno umiru u Italiji, vesti o sličnom ishodu i u Španiji, kao i onih koje govore o desetinama registrovanih slučajeva u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. I stigli smo, tako, do vanrednog stanja, policijskog časa i najave onoga što nas očekuje u bliskoj budućnosti – kolektivnih bolnica na beogradskom Sajmu i novosadskom Spensu... Humanost je jedna od kategorija o kojoj najčešće, i onda kada je sve u redu i kada se ono nešto događa nekom drugom, mislimo prilično apstraktno i uzgredno. Ipak, u periodima u kojima snažno osećamo ličnu, egzistencijalnu nesigurnost i ugroženost, u periodima kataklizmi i pošasti, postajemo svesni svojih majušnosti, bez obzira na to koliko smo u vremenu “pre” bili moćni, politički omnipotentni, blistavi, bogati i naizgled ili sasvim srećni.

Scene u kojima smo bili protagonisti i posmatrači preko društvenih mreža poslednjih nedelja ovu apstraktnu i pomalo arhaičnu kategoriju humanosti učinile su dostupnijom našim emotivnim konstitucijama, jednako kao i našim introspektivnim kapacitetima. Jer smo najpre videli prave male bitke u prodavnicama, uglavnom za dezinfekciona sredstva i toalet-papir (oni koji su imali više novca, logično, kupili su više, neki najviše, onoliko koliko je moglo da se pohrani u lične ostave i male magacine za slučaj nezgode). Kupovala se i konzervirana hrana, suhomesnati proizvodi, grickalice i slatkiši, sve ono što, dakle, može da pruži iluziju da smo mi, neki, eto bili u prilici i moći da obezbedimo da nam tokom trajanja vanrednog stanja baš ništa ne zafali. Bilo je mnogo onih koji to nisu mogli. Bilo je i onih koji to tako nisu hteli. Potom smo, nekako paralelno s video-klipovima užasnutih Italijana koji se bore sa sopstvenim agonijama i strahovima tako što jedni drugima pevaju sa terasa, balkona i prozora, baš, dakle, tih dana, u nekim našim gradovima viđali gusto zbijene grupe šetača koji su u euforičnom susretu s prvim danima proleća na šetalištima uz reke ličili na skupine razdraganih, gusto zbijenih pingvina. Jer, daleko je Italija...

Potom su se neki od nas osećali zaista nelagodno i, ukoliko je to moglo da bude još “brže, bolje i jače”, sasvim ugroženo u svojim građanskim dostojanstvima, još jednom nakon svih ovih osam godina, ali ovoga puta mnogo više nas jer su maske kojih uveliko nije bilo u apotekama imali volonteri vladajuće stranke. Potom smo se nekako sabrali i organizovali i počeli sami da šijemo maske, prema uputstvima sa Interneta. Mogu se sašiti od pelena za bebe, onih pamučnih, dvoslojno, saznajemo.

STRUKA: Za svo to vreme čekali smo i pratili pres konferencije i zvanična obraćanja javnosti predsednika, premijerke i “struke”. Reč “struka” ovih dana je postala gotovo šifrirana skraćenica novogovora u uslovima pandemije, a odnosi se, naravno, na lekare specijaliste, virusologe, pulmologe i druge. Potom smo se, sve više nas, osećali još malo više poniženo i još malo više uplašeno jer bili smo suočavani s valerom tonova i njihovih implikacija: od pokušaja da se sve saopštava i konstruktivno i racionalno, onako kako kolektivna nevolja i nalaže, do eksklamacija, upozoravajućih i pretećih tonova, bacakanja priručnog mobilijara, indikativnih lapsusa, patetike i artificijelne empatije širokog raspona.

Potom smo počeli da aplaudiramo u osam svim onim lekarima, medicinskim sestrama i medicinskom osoblju za koje su maske tih dana već bile obezbeđene, pojačane isporukama volontera-krojača, a kojima će, izvesno, aplauz građana biti jedan od motiva da izdrže i ovu bitku. Nakon svih dosadašnjih... onih s malim platama, lošim uslovima rada, umorom i osećanjem anomije, koje oni koji su ostali ovde već osmu godinu dele sa svima nama koji živimo u Srbiji. Aplaudiramo i onima koji ne mogu da “rade od kuće”, apotekarima/kama, kasirkama, onima koji rade u prodavnicama i u poštama, u bankama i fabričkim postrojenjima, peračima ulica i beskućnicima. A onda smo jedne večeri, nakon što se u Zagrebu dogodila serija zemljotresa, aplaudirali našim zagrebačkim prijateljima i Zagrebu...

I baš te večeri možda se dogodio jedan čudesan preokret, posle kojeg, najverovatnije, i kada sve prođe, više ništa neće biti isto. Jer smo dobili iscrpljujuću pokaznu vežbu, suočeni sa zajedničkim biološkim invazorom i uveliko razumeli da mu je dijabolički svejedno kakvu i čiju člansku kartu imamo, koje smo nacionalnosti ili konfesije, rase i godišta, jesmo li ateisti ili vernici... Jedan tamni, veliki talas, poput onog za koji kažu da “kada ga primetite – postaje već kasno”, naučiće nas, nedvosmisleno i bez pedagoškog sentimenta, tome ko smo zapravo. Ko smo kao građani, ko smo kao političari, ko smo kada smo vlast, ko kao poslušnici, kao oponenti ili kao kolaboracionisti, ko smo kao profesionalci, kao prijatelji, kao neprijatelji, kao poznanici, kao majke i očevi, kao deca, kao oni koji se vole, kao oni koji se ne vole, kao ljudi... I imaćemo sasvim dovoljno vremena za učenje.

CVET I PAHULJE: Slika i osećaj dok ih iz soba gledamo kako se ovog nezaboravnog marta ukrštaju procvetalost i pahulje mogli bi biti bliski jednom Bodrijarovom odlomku: “Zapljuskuje nas podvodni talas visine deset metara, drugi mu dolazi u susret, dva talasa se stiču i odnose nas. Ipak ostajemo živi, na brežuljku, u šipražju. Dobro poznajemo ovaj noćni val, u ovom ili nekom drugom obliku”.

Ostaćemo živi jer jedni drugima, baš kao i samima sebi dugujemo odgovor na pitanje – pogodi ko sam... I ono drugo koje glasi: šta ću učiniti da taj novi Neko zaista i budem? I ono treće koje ide odmah zatim: zar je zaista bilo verovatno da će iluzije i falšizmi trajati zauvek?

Dok čekamo neke nove prolećne antinomije, rascvetale japanske trešnje na koje pada sneg, nova dostojanstva, nove prilike, nove solidarnosti, nove iskrenosti, nove ljubavi i bliskosti i ostvarenje onog starog sna koji zovemo slobodom. Uprkos talasu ili baš zbog njega.

autor: IG izvor: Beta
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Mijat Lakićević: Avioni, milioni Mijat Lakićević: Avioni, milioni

    Para ima, ima li pameti? Tako je glasio naslov teksta od pre nekoliko brojeva (NM 481) nakon što je Aleksandar Vučić izjavio kako država nema “ćup s parama” i “ne može da obezbedi još novca za pomoć privredi”.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side