11.08.2017 Beograd

Aleksandar Simić: Nekad i sad

Aleksandar Simić: Nekad i sad Foto: Magazin "Glorija"
Mislim da nisam još pošao ni u osnovnu školu, kada sam prvi put osetio duboku nostalgiju za "dobrim starim vremenima".

Za to je uglavnom bio kriv moj matori, koji me je od najranijih dana trovao pričama o klakeru, kabezi i malini sa sodom, čuvenim "spolja krckavim a iznutra mekim i razlistalim" Gvozdenovim kiflama ili žmurkama koje su se umesto u betonom optočenim parkovima igrale po lagumima i razrovanim grobnicama Tašmajdana. Tako sam postao "nostalgik" mnogo pre nego sto sam došao u situaciju da sâm objektivno prosuđujem i poredim kako je bilo nekad, a kako je sad.

Možda je pomalo i paradoksalna ta naša skonost ka idealizaciji prošlosti, ali se realno gledajući ne može reći i da je sasvim neosnovana.

Paradajz jeste fakat nekada imao i ukus i miris koji opravdavaju etimologiju njegovog imena. Danas bi, da mu ranije nismo dali naziv, mogli mirne duše da ga nazovemo plastikdajzom. Kolači možda nisu kao sada pravljeni od belgijske čokolade i ukrašavani folijicama od 24karatnog zlata, ali su čitave zgrade mirisale kad baba u suterenu ispeče patišpanj sa jabukama i o'zgo natapka vanilin šećer. U to vreme su se, uz sve nestašice i mere stabilizacije, u teglama sa prah šećerom još uvek čuvali štapići prave vanile; vanile, kojoj danas preti ista sudbina koja je sa liste ugroženih u spisak izumrlih vrsta prebacila i pticu dodo i mou i tasmanijskog tigra. Prve asocijacije koju bi svako od nas u to vreme imao na tigrove bili su potpuno prirodno Indija i Šir-Kan a ne Ceca i Vukovar. Vukovar je za mene kao malog bio pre svega ulje na platnu. Slika mesta koja je visila u našoj dnevnoj sobi, a čiji je "portret" sa avetinjski pustim kolonadama proročki oslikao jedan, predratni gradonačelnik ove varoši. Kad kažemo predratni, mislili smo svi naravno na drugi svetski rat. Predratni Beograd je za ono malo građanske srednje klase koja je preživela Sremski front (i njegove različite emanacije koje i dan danas traju) predstavljao utopijsku čaršiju i neku vrstu mesopotamijskog vrta, onakvog kakav pamtimo pre pada u greh prinudnih otkupa, useljavanja u tuđe stanove ili nestajanja u noći po receptu "dvojca bez duše, jedan bez glave". Onda je SPO '97 preuzeo vlast u Beogradu, a nama su se, zajedno sa neočetničkim revizionizmom, smučila i predratna imena ulica koja su tada veštački i na silu vraćena, pa smo neke ulice u inat nastavili da zovemo njihovim pređašnjim "partizanskim" imenima. Vraćanje imena ulica nije vratilo ono što je izgubljeno devedesetih. Ni benignost, ni pitomu neposrednost, ni pristojnost, ni solidarnost, ni empatiju, ni duh vremena, koji je ostao zapečaćen u boci prošlosti i idejama onih koji još uvek misle da se promenama možemo odupirati tako što ćemo se mi sami, ma koliko sâmi u tome bili, ponašati drugačije od većine. Tako što ćemo držati vrata do iznemoglosti na ulazu u samoposlugu, dok "prinčevi i dvorske dame" prolaze bez ideje da se nasmeju, kažu hvala ili klimnu glavom. Tako što ćemo još uvek reći "dobar dan" neznancu na stepeništu ili u liftu. Počistiti led ispred zgrade ili prosuti žito za ptice u parku preko puta. Nekad je bilo najprirodnije zapodetnuti razgovor sa nekim pored koga sedite u autobusu. O pokvarenoj veš mašini ili deci koja Vas sekiraju jer ne uče. Sada, umesto spontanih ljudskih razgovora, možete čuti uglavnom samo sedmake koji zaurlavaju jer su upravo otkrili svoje nove pubertetske glasove, ubeđeni da počašćavaju ostale putnike super interesantnim pričama i vrcavim humorom. A, opet, i to je retko, jer ćete ih mnogo češće videti kako se sa slušalicama u ušima prave da ne vide da neko 60 godina stariji od njih stoji sa prepunim cegerima, dok oni zavaljeni sede i mršte obrvice, gledajući ozbiljno ispred sebe. Nekad su klinci nosili kape sa brojem razreda. Skidali ih u znak poštovanja i bacali pljuge ako prođe neko stariji. Nisu svi bili anđeli, ali su postojali stid i zazor. Zahvaljujući tim osobinama smo decenijama živeli tako što nismo zaključavali ulazna vrata svojih stanova. Komšije bi ih samo gurnule nogom, unoseći tanjir pun prženica. Isti onaj tanjir u kome smo mi njima prethodnog dana odneli ledene kocke. Komšiluk je imao zaista ozbiljnu funkciju. Pomagao nam je da se sačuvamo, odgajamo decu, preguramo gubitak bliskih ili jednostavno zajedno dočekamo novu epizodu Servisne stanice ili Dinastije. Tu istu Servisnu stanicu, ili ona tri filma koja su emitovana tokom nedelje, od Nedeljnog popodneva, preko Kino-oka do petka uveče, gladala je, bez preterivanja cela nacija. Postojale su zajedničke teme, i nisu se ticale isključivo besprizorne vlasti i potpuno neadekvatne opozicije. To je možda drugi način da kažemo "da smo imali živote" koji nisu čekali da počnu, "jednom kad nam se neko skine više sa grbače" nego su tekli - tiho, pitomo i manje više pravolinijski, sa upravo onom količinom crnih i belih polja koju može da podnese jedna prosečna šahovska tabla.

Prekjuče, kada me je Nadežda Gaće zamolila da napišem nešto za ovu rubriku, seo sam da odigram ritualnu nedeljnu partiju šaha sa svojim starim. Rekao sam mu da imam ideju da možda pišem o nostalgiji i o tome kako je bilo nekad, a kako je sad. Zaćutao je, zamislio se i rekao "Mova da su svi otišli negde na move, u pičku matevinu, ako je Nada movala tebe da zove". Taj komentar zvučao je gotovo isto kao kada sam ga pre 36 godina, kada smo počeli da cepamo šah, pitao da li više voli lovčevo otvaranje ili francusku odbranu.

Odgovorio mi je "Manje sevi, više igvaj!".

 

 

*Aleksandar Simić je poznat široj javnosti kao kompozitor, koji je kroz nekoliko prehodnih decenija nizao uspeh za uspehom, stvarajući muziku i sarađujući sa institucijama kao što su Ujedinjene Nacije, NASA, Vatikan, Jad Vašem, Ruska Federacija ili Stejt Dipartment. Po sopstvenom priznanju, redovno je koristio je svoj kompozitorski rad kao priliku da pošalje neke za društvo važne poruke a veoma često i da otvori vrata za pokretanje različitih inicijativa u domenu ljudskih prava, međureligijskog dijaloga i mirovnog aktivizma. Simićev humanitarni angažman se takođe meri decenijama i obuhvata stotine akcija za pomoć ugroženim grupama stanovništva i pokušaje sistemskog rešavanja njihovih problema.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Novo razmatranje o Jugoslaviji Dimitrije Boarov: Novo razmatranje o Jugoslaviji

    Iako je praktično nestala još pre 27 godina, Jugoslavija očigledno ponovo provocira istraživanja i izjašnjavanja u Srbiji.

  • Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra" Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra"

    Kao i u samoj Rusiji, tako i u Srbiji stogodišnjica Velike oktobarske revolucije (7. novembra 1917) oficijelno praktično nije ni spomenuta iako je poredak “socijalizma”, zasnovan na tekovinama ovog epohalnog događaja 20. stoleća, i kod nas trajao skoro pola veka.

  • Dimitrije Boarov: Kako iskoristiti svetski oporavak Dimitrije Boarov: Kako iskoristiti svetski oporavak

    U poslednjem, novembarskom broju MAT-a (Makroekonomske analize i trendovi) skreće se pažnja na činjenicu da najnoviji MMF-ov pregled svetskih ekonomskih kretanja donosi za iduću godinu niz optimističnih poruka i pozitivnih iznenađenja – to jest, da globalna ekonomija hvata zalet i da oporavak ide željenim pravcem i intenzitetom, stimulisan investicijama, trgovinom i industrijskom proizvodnjom.

  • Nenad Živković: O nelagodi u kulturi Nenad Živković: O nelagodi u kulturi

    Srbija je na svom putu u slavu, večnost i Evropsku uniju zaglavljena ne samo u političkom i emotivnom glibu nerešenog statusa svoje kolevke već i u patetičnim izlučevinama droba severno od svog srca – šta je kome bliže, predmet ili organ; ona je još više, čini se beznadežno, potonula u sopstvenu nesposobnost da se suoči s neophodnošću da se menja zaistinski, temeljno i iznutra, kako bi uopšte postojala.

  • Dimitrije Boarov: Koliko je nastradala poljoprivreda Dimitrije Boarov: Koliko je nastradala poljoprivreda

    Nakon ovogodišnje strahovite suše bilo je jesenas različitih procena o visini štete koju je pretrpela naša poljoprivreda.

  • Jelka Jovanović: Roditelji ili krvnici Jelka Jovanović: Roditelji ili krvnici

    Teška optužba? Možda, posebno što nije reč o psihopatama koje zlostavljaju svoju decu na sve zamislive i nezamislive načine.

  • Vladimir Gligorov: Kineska i ruska ulaganja Vladimir Gligorov: Kineska i ruska ulaganja

    Zemlje koje imaju suficite u razmeni sa svetom moraju da ih ulože u inostranstvu. Zašto ne kod kuće? To nije pitanje lišeno smisla, ali onda naravno ne bi bilo tih suficita.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije festival nauke bmw