Vladimir Gligorov: Sankcije i slobodna trgovina
12.05.2014 Beograd

Vladimir Gligorov: Sankcije i slobodna trgovina

Vladimir Gligorov: Sankcije i slobodna trgovina Medija centar
Ljudi koji zagovaraju zaštitu domaće privrede ne odobravaju nužno uvođenje sankcija drugim zemljama. Recimo, ljudi koji zagovaraju odustajanje od ugovora o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom ne odobravaju, bar neki među njima, uvođenje sankcija Rusiji. U čemu je razlika?

Ovde valja najpre ukazati na nešto što zvuči teorijski, mada je zapravo zdravorazumska stvar. Naime, praktično sve mere privredne politike mogu da zamene jedna drugu. Primera radi, depresijacija kursa ima iste posledice, bar neke od njih, kao i povećanje carine. Opet, subvencije izvoznicima mogu da zamene i promenu kursa, kao i promenu carinske politike. Uopštenije, poreski mehanizmi mogu da zamene monetarne ili mere trgovačke politike. Sve su, dakle, mere privredne politike simetrične bar u odnosu na neki specifičan cilj. Naravno, razlikuju se po nekim drugim efektima, usled čega je bolje činiti jedno, a ne drugo. Ali, opet, ako se uzmu svi instrumenti privredne politike – trgovački, fiskalni, monetarni, regulatorni – postoji mnogo kombinacija tih mera kojima se može postići određeni cilj.

Imajući to u vidu, uvek se može odgovarajućom zamenom videti koji su tačno efekti pojedine privredne mere. Dakle, na primeru carina, mogu li se one videti kao oblik sankcija prema stranim proizvođačima? Odgovor je pozitivan, jer se na taj način postiže isto kao da se, recimo, ograničio uvoz pojedinih proizvoda ili usluga ili nekih konkretnih proizvođača, dakle ako bi se uvele sankcije. Da to drukčije kažem. Šta se postiže, recimo, zabranom uvoza iz neke zemlje, koju ne prati i zabrana izvoza u nju? Isto što i carinama na uvoz iz te zemlje – želi se pristup stranom tržištu, uz otežani pristup stranaca sopstveno tržištu.

To može da izgleda drukčije ako se kaže da će se zabraniti izvoz u neku zemlju, a ne samo uvoz iz nje. Ovo se obično odnosi na trgovinu oružjem ili nekom drugom robom koja se smatra posebno važnom, pa se računa da će se time postići efekat koji opravdava troškove zabrane. Isto se, naravno, može postići patentima i drugim vidovima zaštite intelektualne ili tehnološke svojine. To se može videti kao sankcije na zemlje, jer će one težiti da traže komparativne prednosti u nekim drugim aktivnostima, privrednim ili, ako je reč o oružju, vojnim.

Uzmimo za primer subvencije. Ukoliko se one daju domaćim proizvođačima, to je isto kao da su povećane carine stranim ili kao da su im uvedene sankcije kojima se ograničava uvoz. Slični su efekti ukoliko se odobravaju subvencije pod posebnim uslovima, te su dostupne samo određenim privrednim subjektima. Ukoliko je reč o strancima, to je kao da im je oproštena carina ili neki porez na uvoz, recimo onaj na dodatu vrednost. Pored toga, to je isto kao da su podignuti porezi ili druge dažbine ili, simetrično, kao da su uvedene sankcije njihovim konkurentima, bilo da su domaći ili strani. Isto važi i za takozvane podsticajne mere, recimo one koje se vode kao industrijska politika. One imaju za cilj da se podstakne određena aktivnost, za koju se smatra, po nekom osnovu, da ju je potrebno i korisno dodatno stimulisati. Može da se kaže, kao što je često slučaj, da ti podsticaji ne moraju da budu monetarni, već recimo samo regulatorni, neka vrsta prava da se ide preko reda, da se tako izrazim. Međutim, jasno je da svaka prednost, bilo da je ona politička ili regulatorna, ima novčani izraz. I, što je važnije, predstavlja trošak za druge, dakle može se videti i kao sankcija na aktivnost onih koji se bave neprivilegovanim poslovima.

Ovo je jedan od razloga što se zagovara slobodna trgovina, jer se umanjuje sankcionisanje jednih kako bi se obezbedila korist drugima. Koriste se, najčešće, reči koje nemaju takvo negativno značenje kao što ga ima reč sankcija, ali su to, sa stanovišta privredne politike, u velikoj meri sinonimi. Mada to javnosti ne mora da bude jasno.

Konačno, reći da se uvode sankcije nekoj zemlji zvuči drukčije nego kada se kaže da se uvode carine ili, recimo, ograničenja na kretanje finansijskih sredstava i kapitala. Jer se podrazumeva da se to čini iz političkih razloga pa je velika verovatnoća da će biti neopravdane, dok fiskalne ili trgovačke ili regulatorne mere nisu politički motivisane. To poslednje je, naravno, netačno. Sve mere zaštite ili podsticaja imaju političke ciljeve, budući da su rezultat, kada se usvoje, političkog procesa. Mora se uvek napraviti procena ko nekom merom dobija, a ko gubi, dakle mora se, da se tako izrazim, hteti gubitak jednih, ako se želi dobitak drugih.

Tako da oni koji zagovaraju odustajanje od slobodne trgovine sa Evropskom unijom ili bilo kim drugim, traže dakle da se tim zemljama uvedu sankcije kojima se inače, načelno, u drugom slučaju protive.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

  • Dimitrije Boarov: "Ciljane mere" za velika preduzeća Dimitrije Boarov: "Ciljane mere" za velika preduzeća

    Neko će reći da i u svetu države najavljuju da neće dozvoliti da im propadnu velika preduzeća (od kojih zavise i hiljade malih), ali u većini takvih kompanija upravljanje je odavno profesionalizovano, a kontrolne institucije imaju načina da tačno utvrde koje gubitke su doista izazvale vanredne okolnosti izazvane svetskom pandemijom.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side