27.07.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE
Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

To već i vrapci znaju, glavni ulazni trošak je cena prirodnog gasa, zbog čega je samo u poslednjih deset godina “sa računa Srbijagasa”, kako se vrlo precizno izrazio Dušan Bajatović, za isporuke gasa Azotari potrošeno 450 miliona evra.

Bajatović, naime, s razlogom nije rekao da je spomenutih 450 miliona evra trošak javnog preduzeća u kojem je šef nego da je to zapravo uvek bio budžetski trošak države Srbije, kojim se odlagao odgovor na pitanje – šta učiniti sa pančevačkom Azotarom i kakvu perspektivu ponuditi njenim zaposlenima (oko 900 radnika). U međuvremenu, Srbijagas je konvertovala svoja nenaplativa potraživanja u kapital HIP Azotare, a država Srbija je, s vremena na vreme, isplaćivala dugove Srbijagasa za gas Gaspromu (to jest uvoznom posredniku ove firme). Sada su neregulisani dugovi HIP Azotare, pretežno Srbijagasu, navodno oko 220 miliona evra, a vrednost imovine preduzeća je oko 108 miliona evra. Zbog toliko visokog “negativnog kapitala”, kako je saopštilo Ministarstvo privrede, nemoguće je naći strateškog partnera pre stečaja, što se pokazalo i tokom trajanja “unapred pripremljenog plana reorganizacije” (famozni UPPR) koji je odobrio sud.

Nema danas mnogo smisla raspredati o tome zašto Azotara nije tehnološki unapređena još krajem 20. veka, kada se primetilo da nikad neće izaći na finansijsku zelenu granu, niti je za analizu poslovnih perspektiva mnogo bitno da su upravo državne kompanije u teškoćama, od političkih elita na vlasti, najčešće korišćene kao “protočni bojleri” za finansijske špekulacije u korist političkih prijatelja, a navodno je bila reč o dotacijama za “spasavanje radnih mesta”. Ima, međutim, potrebe da Ministarstvo privrede doista obznani da li ima neki ozbiljan plan o očuvanju nekog dela proizvodnje HIP Azotare posle stečaja i da li doista ima nekih zainteresovanih partnera za takvu operaciju ili će doći do potpune promene delatnosti na prostoru HIP Azotare.

Da nekog plana ili interesa ima da se i posle stečaja nastavi neka privredna aktivnost, možda bi se moglo zaključiti po novinskim izveštajima o Bajatovićevom govoru radnicima HIP Azotare (16. jula), ali je on u ovom slučaju bio krajnje neodređen i više je nagovarao radnike da prihvate socijalni program nego što je govorio o budućnosti smanjenog broja zaposlenih. Inače, Gaspromu, to jest vlasniku NIS-a Gaspromnjeftu, mnogo puta je nuđeno da postane “strateški partner” cele “gasne linije” u Banatu (Petrohemija, MSK, HIP Azotara), ali su Rusi takve ponude glatko odbijali. Kad je Pančevo u pitanju, više su se raspitivali za lokaciju neke buduće gasne elektrane na tlu Srbije nego što su pokazivali interes za oporavak spomenutih fabrika čija ekonomska kalkulacija zavisi najviše od cene gasa.

Ministar energetike Aleksandar Antić je pre izvesnog vremena, najavljujući zapravo stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, rekao da bi prodaja ove firme “iz stečaja” mogla eventualnim novim vlasnicima omogućiti da ponovo organizuju proizvodnju na efikasniji način i bez opterećenja starim dugovima. Da li je to samo uteha radnicima HIP Azotare ili je na vidiku neki plan, to ne znamo.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 27.07.2018, 16:00h Dijana (1)

    Konacno jedan realan tekst! Steta za gradjane sto su decenijama unistavali ovog giganta!

Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu? Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu?

    Velika tema Evrope danas je – ruska propaganda. Ona, ta propaganda, ne bi trebalo nikoga da iznenađuje – značajna su iskustva i ruskih tajnih službi i raznih “agitpropova”, i o tome se i mnogo zna i mnogo se pisalo.

  • Vladimir Gligorov: Strana ulaganja Vladimir Gligorov: Strana ulaganja

    Ulaganjima stranci zarađuju, što je gore nego ista ta ulaganja, ali od domaćih preduzetnika. To nije tačno. Zašto?

  • Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt

    Vaša mila devojčica je umorna, podočnjaci su joj do pola lica, naprasita je, naglo menja raspoloženje, ne interesuje je ništa više u kući... Eh, tinejdžeri, a do juče je bila med i mleko. Dečkić se vuče kao prebijen, a onda skakuće, ma skače, pa sikće, pun je snage, pa se zatvori u sobu, sam ili s najboljim drugarom, simpatijom...

  • Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska

    Ali za to je potrebno, kao što stoji u naslovu ovog teksta, da Francuska ponovo bude Francuska; zemlja sa vizijom i misijom.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

  • Vladimir Gligorov: Ruski problem Vladimir Gligorov: Ruski problem

    Ima, zapravo, dva dela. Jedan je u neravnoteži između relativno ograničenih privrednih mogućnosti i vojne moći. Drugi je u prisustvu u svim ključnim svetskim kriznim područjima, uz odlučujuću ulogu praktično samo u malom broju onih u bliskom susedstvu, koji su uglavnom posledica upravo ruske politike.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side