11.01.2019 Beograd

VideoVladimir Čeh: Humor je ozbiljna disciplina

Vladimir Čeh: Humor je ozbiljna disciplina
Robert Majnor (Robert Minor, 1884 – 1952), autor karikature „Konačno, pravi vojnik!“ bio je na kraju prve dekade dvadesetog veka najplaćeniji američki karikaturista. Kada je počeo rat dao je otkaz u listu NewYorkWorld ipočeo da objavljuje antiratne karikature u radikalnom The Masses(Mase). Iako mu je životni vek bio veoma kratak, časopis „Mase“ je ostavio neizbrisiv trag ukulturnoji intelektualnoj istoriji SAD.

„Više štete mi je naneo britanski karikaturista  Džejms Gilrej nego sve evropske vojske zajedno” kažu da je rekao Napoleon. Džejms Gilrej (James Gillray, 1756–1815) bio je britanski karikaturista, otac savremene političke karikature koji se kao satiričar proslavio kritikom britanske aristokratije, a kao patriota ismevanjem francuske revolucije i Napoleona.

Snagu uticaja karikature još bolje ilustruje izjava korumpiranog političara sa kraja 19. veka, česte žrtve poznatog  američkog karikaturiste Tomasa Nasta (Thomas Nast, 1840 - 1902) : „Nije me briga za tekstove u novinama. Moji glasači ionako ne znaju da čitaju. Brinu me karikature, jer ne mogu da ih sprečim da gledaju slike.”

Snagu humora potvrđuje početkom 20. veka i nemački izdavač Maksimiljan Harder (Maximillian Harder), koji je tvrdio da ni jedna publikacija nema takav efekat na javno mnjenje poput ilustrovanog satiričnog časopisa. Karikaturisti su izbijanjem rata stavljeni u poziciju da ne kritikuju više svoje nego da se, kao lojalni građani, orijentišu protiv onih drugih. Oni postaju deo ratnih napora i ratne propagandne mašinerije zaraćenih strana zbog koje je u ratnoj komunikaciji prva stradala  istina.

Izložba „Rat i humor: 1914-1918“ (Narodna biblioteka Srbije, novembar-decembar 2018,) bavi se „umetnošću ubeđivanja karikaturom“, sportskim rečnikom rečeno, u napadu i u odbrani.

U napadu, koristila ga je država u manipulaciji populacijom:

• svojom, animirajući za saradnju na realozaciji postavljenih političkih ciljeva

• tuđom, prikrivajući istinu i šireći strah.

Na drugoj strani, u odbrani su ga koristili:

• vojnici u rovovima, boreći se protiv ratne propagande i braneći se (bez cenzure) od svojih strahova.

• karikaturisti koji nisu pristajali da budu „influenseri“ ili samo „botovi“, demistifikujući manipulaciju kojom se koristila država.

Može se reći da je humor, u suštini, upotrebljavan i zloupotrebljavan. Zloupotrebljavala ga je, kolektivno, država, a upotrebljavali, pojedinačno, vojnici i poneki satiričar. Korišćen je u svim raspoloživim medijima tog doba: letak, plakat, razglednica, časopisi, novine... u štampanom i rukopisnom izdanju.

Prikazane karikature posmatrane su kao istorijski dokumenti, bez vrednovanja ideja koje prenose, iz političkog, vojnog, društvenog ili nacionalnog aspekta. Originalna građa vlasništvo je Narodne Biblioteke Srbije, Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković i Instituta za istoriju oglašavanja. Ostale islustracije i podaci dobijeni su iz Univerzitetske biblioteke u Hajdelbergu, Kongresne biblioteke u Čikagu, Internacionalnog muzeja rata u Londonu, Francuske nacionalne biblioteke, sa sajtova Canadiana.ca, Europeana.eu, anno.onb.ac.at i drugih izvora na internetu.

 

Časopisi

Satiričan, ironičan, sarkastičan, često crn, ratni humor je jedino sredstvo komunikacije koje ljudima omogućava da se smeju i misle u isto vreme. Najveći deo ilustracija i karikatura tog doba radili su školovani umetnici. Dobar primer je Rusija: vrhunski ruski umetnici su za satirične komentare koristili varijante tradicionalnog narodnog „lubok“ formata (ilustracije sa tekstom, na teme iz literature, religioznih priča ili narodnih legendi i bajki). Celu seriju karikatura uradio je tandem Kazimir Maljevič – Vladimir Majakovski.  

Izbijanjem rata najveći deo časopisa promenio je temu i umesto sopstvene napadao neprijateljske države. Jedan broj časopisa i mali broj umetnika (kao što je bio Robert Majnor), ostao je dosledan svojim stavovima. Noseći časopisi (pre, pa i za vreme rata) bili su Punch u Velikoj Britaniji, Le Riere i Baionette u Francuskoj, Simplicissimus,  Kladderadatsch i Kustige Blatter u Nemačkoj, Die Muskete, Kikeriki i Wiener Karikaturen u Austriji, Novi Satirikon u Rusiji, Puck i Judge u SAD, Il Mulo i „420“ u Italiji...

U narodnoj  biblioteci Srbije čuvaju se primerci srpskih satiričnih listiova zanimljivih naslova: Brka, Vic, Spadalo, Koprive, Razbibriga Djavo,  Straža...

Kada je Srbija prestala da bude tema domaćih novina, u njima je u prvi plan stigao neprijatelj, a Srbija se preselila na naslovne strane u svetu. Sa simpatijom u Francuskoj i Velikoj Britaniji, ili izvrgnuta ruglu u propagandnim napadima u nemačkim i (mnogo češće) austrijskim i bugarskim izdanjima.

Na velikom broju naslovnih i redakcijskih strana čuvenih satiričnih časopisa moguće je videti kako je korišćen humor, od antiratnih poruka, preko osećanja nacionalne pripadnosti i ratnog pokliča na početku, do susreta sa realnošću na kraju rata.



Lujs Remerkers (1869-1956)

Nemci su ga optuživali da ugrožava neutralnost Holandije iz koje potiče, pa je morao da prebegne u Veliku Britaniju, s obzirom da je za njim bila raspisana poternica i ponuđena novčana nagrada za hvatanje, živog ili mrtvog, u iznosu od 12.000 guldena.


 

U periodu Velikog rata njegove su karikature štampane u časopisima širom sveta, objavljivane na izložbama ili u knjigama i umnožavane na milionima razglednica. Krajem 1915. godine Zavod za ratnu propagandu Ministarstva inostranih poslova Velike Britanije objavio je albume Lujsa Remekersa na osamnaest jezika. Smatra se najuticajnijim umetnikom tog vremena, čovekom koji se po svom značaju, bez pomoći titule ili zvanja, uvrstio među svega desetak careva, kraljeva, državnika i komandanata vojski, osoba koje su uticale na tok rata i sudbinu života mnogih ljudi s obe strane Atlantika. Nosilac je ordena francuske Legije Časti, a pripisuju mu se i zasluge za uticaj na Ameriku da uđu u rat.

Na izložbi su prikazane dve originalne knjige sa radovima Lujsa Remekersa. Luksuzno izdanje sa opisima priređivača štampano je u Njujorku 1917. godine u ograničenom broja od 1050 kopija. Dve knjige koje se vode pod brojem 200 štampane su za Mihajla Idvorskog Pupina, potvrđuje u knjizi sekretar izdavačke kuće Century. U predgovoru koji je napisao Teodor Ruzvelt piše: „Ostavio je trag koji će trajati mnogo vekova, koji će možda trajati i onoliko dugo koliko i pisani trag zločina koji ilustruje.”

Mihajlo Pupin je svojim potpisom potvrdio da je 1932. godine u Njujorku knjige poklonio Beogradskom univerzitetu. Artefakti neprocenjive vrednosti su za izložbu pozajmljene iz Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković”.

 

 

Rovovske novine

Štampane, ili rukom pisane i ilustrovane na priručnom materijalu, zbog svog neposrednog izraza, improvizacije, „neispeglanog” govora rovova, zaobilaženja cenzure ili tema kojima su se bavili, novine iz rovova su bile dragoceni svedoci vitalnosti i želje da se vojnički grubim, ponekad nespretnim humorom, brani zdrav duh. Prve je napravio vodnik Bavarske vojske Edmajer: ručno je izradio četiri primerka pamfleta i zakačio ih za drvo nedaleko od linije fronta. Kasnije su ove „novine“ dostigle tiraž od 2.000 primeraka.

 

U vreme Velikog rata objavljeno je preko sto britanskih, više od četiri stotine francuskih, mnoštvo nemačkih i austrijskih i ozbiljan broj kanadskih i američkih „rovovskih novina“.

 

 

Najčuveniji takav satirični list The Wiper Times napravila je grupica britanskih vojnika, koji su se borili u Francuskoj. Osposobili su staru štamparsku presu pronađenu u blizini Ipresa u Francuskoj, odakle potiče i ime novina: pogrešan britanski izgovor imena gradića.

 

The Wipers Times je imitirao Punch, služeći se specifičnom vrstom komedije koja se odnosila isključivo na vojnike na frontu. Objavljivane su lažne novinske priče napisane pod smešnim pseudonimima, zajedno sa poezijom, šaljivim pismima uredniku i čak duhovitim reklamama.

Vodeća uloga među evropskim rovoskim novinama i zaista duhoviti prilozi koji su objavljivani tokom dve godine izlaska, od 1916. do kraja rata, inspirisali su BBC da povodom obeležavanja stogodišnjice Velikog rata snimi i premijerno prikaže film o ovoj „rovovskoj novini”.

Na izložbi su prikazane i kopije srpskih rukopisnih rovovskih novina: Antena (list za zabavu i za šalu i za intrigu i pohvalu, u Solunu), Makar šta (Šaljivi list za žalosne prilike, skuvan za vreme kuvanja evropejske kajgane na afričkom suncu, u Tunisu) i jedinstvenog rukopisnog lista Rovovac, pisanog i umnožavanog u neposrednom ratnom okruženju, na prvoj liniji fronta na Rovovskoj Kosi.

 

Razglednice

Često potcenjen „učesnik Velikog rata“, razglednice su štampane u milionskim tiražima i bile su jedan od glavnih komunikacionih kanala između fronta i pozadine, vojnika i njihovih porodica i prijatelja, ali i vrhunska propagandna alatka.  Sadržavale su kombinaciju patriotskog i edukativnog, uz pomoć humorističke slike i pamtljivog slogana. Vizuelna propaganda izazivala je snažne emocije i bila je lakše prihvatljiva od pisane ratne retorike. Konstantno ponavljanje slogana, zajedno sa karikaturama koje ilustruju priču, imalo je veliki komunikacijski efekat: „Jeder Schuss ein Russ“ (Svaki hitac jedan Rus),  „Jeder Stoss ein Franzos“ (Svaki udarac jedan Francuz) ili čuvena austrijska „Serbien muss sterbien“ (Srbija mora umreti).

Primarni cilj izdavača razglednica bio je da profitiraju od prodaje. Tržište su snabdevali onim što su verovali da ljudi žele: koristili su osećanja, sentimentalnost i – humor.

Na jednoj francuskoj razglednici vojnik govori drugom vojniku u rovu o ratnim nedaćama: „Nadajmo se da će oni izdržati!“ „Ko?“ „Naravno, civili...“

Poznato i je da Britanci mogu da se smeju sebi samima i jedan drugom, zajedljivim iskazima kao što je dijalog: „Draga mama, ovde strava. Prodaj svinju. Iskupi me odavde“. „Dragi Džone, svinja otišla. Vojnik ostaje.“

Imitirajući na početku veoma popularne praznične čestitke, razglednice koje su crtali vrhunski umetnici tog doba postale su u vreme Velikog rata ono što su danas u digitalnoj komunikaciji „emotikoni“, simpatični humorni dodaci ličnoj poruci.

 

Kontrola štampe

Od početka rata cenzura je bila važan deo nadgledanja (i zabrane) protoka ali i plasiranja vesti, pisanja štampe, poštanske komunikacije, pozorišta, kabarea, itd. U nekim državama je bila regulisana aktima koje je odobrilo lokalno predstavničko telo.

Kontrola štampe kao glavnog i najvažnijeg medija nalazila se u središtu cenzorske pažnje. Preplitanje cenzure i propagande, uz snažan uticaj vojnih vlasti, pojava je koja je u svim zaraćenim državama ostavila za sobom vidljive tragove i u satiričnoj i humorističkoj štampi.

Prestanak vojnih dejstava u poznu jesen 1918. nije u potpunosti sklonio sa scene satirično, karikaturalno, stereotipno raspravljanje o ratu i njegovim rezultatima. Za takvom „slikom drugog”  korištenom u ratu povremeno je posezano u novim sukobima evropskih država i tokom međuratnih perioda.

 

 

U pregledu istorijskih podataka o časopisima korišćene su informacije iz priloga koautora prof. dr Milana Ristovića i dr Nataše Jovanović. 

 

Izložbu su realizovali Institut za istoriju oglašavanja i Narodna biblioteka Srbije.

 

Projekat su pomogle ambasade SAD, Velike Britanije, Austrije i Kanade.

 

RAT I HUMOR

Umesto kataloga, ekipa izložbe izdala je novine: „Rat i humor 1914-1918“, Prvi i poslednji broj, povodom 11. 11. 1918. u 11 sati. Pored osnovnih informacija o artefaktima na izložbi, u novinama je na poslednjoj strani opisana vremenska mašina, konstruisana specijalno za ovu priliku, sa namerom da posetioce izložbe vrati iz digitalne u Gutembergovu galaksiju. Na kompjuterskom ekranu osetljivom na dodir posetioci su mogli da se upišu u „Knjigu  utisaka” birajući razglednicu sa jednim od nagrađenih radova na Međunarodnom Salonu antiratne karikature, koji se već 40 godina bijenalno održava u Kragujevcu.

Posle upisivanja kućne adrese onoga kome se antiratna razglednica šalje, moguće je bilo ostaviti poruku ispisanu rukom, tastaturom ili stavljanjem selfija sa kamere na ekranu. Jednim klikom na „marku” adresirana razglednica je nestajala sa ekrana. Kao i u svakoj bajci, u ponoć je čarolija prestajala i digitalna razglednica pretvarala se u kartonsku, sa nalepljenom prigodnom („privatnom”) markom koju je povodom izložbe izdala Pošta Srbije, i kretala na svoj put ka poštanskom sandučetu. Zaglavlje novina i nagradjena karikatura na poštanskoj marki delo su Jugoslava Vlahovića. Pokrovitelj ovog dela izložbe bila je Alma Quatro.

 

 

Pogledajte intervju sa autorom teksta:

 

 

 

 

Posteri koje je Remekers nacrtao  za Century Magazine (1881 – 1930) deo su  "Baron Kolijer“ serije patriotskih stripova (klik na fotografiju za uvećanje):

 

 

Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side