16.02.2017 Beograd

Intervju Nebojša Petković: Otuđenost preti apokaliptičnim epilogom

Intervju Nebojša Petković: Otuđenost preti apokaliptičnim epilogom
Treća knjiga Izdaja zatvorila je epsku trilogiju Nebojše Petkovića krajem prošle godine, nakon Potrage i Rata, sve u izdanju IK PortaLibris. O tome kako arhitekta, uslovno rečeno graditelj, piše o postapokaliptičnom, razrušenom svetu, autor otkriva Jovani Ristić

Prva domaća postapokaliptična epska trilogija Poslednji grad Nebojše Petkovića pokazala je da za gotovo svaki moderni žanr,popularan u svetu,i Srbija ima svog predstavnika. Ispostavilo se da budućnost ne mora da bude tehnički naprednija, a sopstvenim primerom autor je pokazao da se vrlo često u jednom čoveku krije više talenata – za pisanje, arhitekturu, dizajn, animaciju...

 

Do pojave trilogije Poslednji grad,kod nas nije bilo romana o svetu nakon apokalipse. Da li je teško biti prvi u pisanju na određenu temu?

Nisam siguran da niko pre mene kod nas nije pisao na tu temu. U svakom slučaju, čak i da jeste, ona svakako nije bila preterano eksploatisana ovde. Ipak, univerzalnog je karaktera, a njena popularnost na globalnom nivou decenijama ne jenjava,s povremenom reaktualizacijom u odnosu na realne događaje. Ono što bi moju priču moglo da čini posebnom jeste prenošenje te univerzalne teme na naš teren i unošenje nekih autohtonih, lokalno-specifičnih elemenata u nju. U tom smislu prija biti pionir, a svakako ceo poduhvat čini kreativnim i zanimljivim.

 

Otkud ideja da budućnost izgleda zapravo kao srednji vek?

Ta ideja donekle je dug ljubavi prema epskom elementu u fantastici, koji po pravilu podrazumeva prošlost (često baš srednjovekovnu) kao milje u kojemse priča odigrava. Sadruge strane,potencijalna postapokaliptična budućnost uvek se projektuje kao retrogradna u odnosu na trenutni civilizacijski trenutak. Spajanjem ta dva principa dobijamo zanimljivu teoriju o nekom prinudnom, ali i prirodnom ishodištu za buduću, poslekatastrofalnu Srbiju kao srednjovekovnu.Iako je to srednjovekovlje u mom romanu samo jedna interpretacija onog nekadašnjeg, kao što su i neke druge teme unutar priče.

 

Delovi trilogije imaju simbolične naslove: Potraga, Rat i Izdaja. Da otkrijemo ponešto o svakoj?

Trudio sam se da budu simbolični i upečatljivi. Kao i u svakoj drami, tri dela knjige prate podelu, barem u ona tri osnovna elementa – Uvod, Razrada i Zaključak. Tako i sami naslovi podražavaju taj obrazac i opisuju upravo ono što je glavni tok priče svakog od njih.

Potraga je temelj koji nas uvodi u zamišljeni svet, a u njegalikove uvodikao na pozornicu. Govori o uzročniku priče dečaku Vuku, koji sticajem dramatičnih okolnosti kreće u sudbonosnu potragu. Njegov cilj je mesto iz legendi kojemse pričaju tiho i na rubu njegovog poznatog, a izrazito neveselog sveta. Da li će u tome uspeti, pa čak i da li je ono stvarno, te koga će sve sresti na tom svom sudbonosnom putešestviju,tema je Potrage. Rat je drugi stepen drame. Rat kao konstanta ljudskog postojanja,ma kakva bila civilizacija koja ga okružuje. Dok se u prvom delu upoznajemo sa dva militaristička klana,koja kontrolišu poznate teritorije i koja su zastupnici tog i takvog društva, u drugom delu oni stupaju u otvoreni sukob, samo obnavljajući onaj koji,uz kratke predahe,neprestano vode. Sudbina malog Vuka i dalje je u fokusu, ali se do tada turobno, ali mirno okruženje drastično menja. U Ratu otkrivamo da potrazi zapravo nije kraj jer ono što pronalazi može biti da nije istoonošto je zapravo tražio. Izdaja je finalni deo priče, njen zaključak. I mada bi bilo logično da kraj u svom naslovu otkriva manje zlokobnu referencu, ovo zapravo jeste dominanta trećeg dela knjige. Izdaja govori da se tamo gde je rat uzdižu najbolje i najgore osobine iz taloga prosečnosti. Ima herojstva, ali i izdaje. Ostaje pitanje da li je svakoherojstvo poželjno ili pak da li je svaka izdaja čin dostojan prezira.

Voleo bih da se cela ova priča, a posebno njen poslednji deo, pored zanimljivosti, uzbudljivosti i žanrovske određenosti vidi i kao tragedija ljudske uzvišenosti i nesavršenstva u isto vreme, s večnim potencijalom iskupljenja.

 

Otkud ljubav prema pisanju kod osobe koja je po struci arhitekta – vizuelac i tehnički tip?

Mislim da izbor konkretne profesije ne isključuje ljubav prema drugim vidovima umetnosti. I jedno i drugo bavi se kreacijom, kao što to svaka umetnost podrazumeva. Istina je da u arhitekturi, ma koliko uzvišeno to zvanje neki kotirali (ponekad i s pravom), čovek ima mnogo manje slobode da se izrazinego što je to u pisanju. Pisac arhitekta ima daleko veće mogućnosti da gradi (svetove) od običnog arhitekte, pritom noseći daleko manje odgovornosti. Naravno, nijedan nas posao ne oslobađa odgovornosti u potpunosti.

Za mene je pisanje poput neočekivano pronađenog blaga. Nešto u čemu neizmerno uživam u svakom trenutku dok to činim. Arhitekturu volim, ali ne mogu da se pohvalim da mi prija sve vreme dokse njome profesionalno bavim.

 

Kako to da arhitekta, uslovno rečeno graditelj, piše o postapokaliptičnom, razrušenom svetu?

Estetika dekonstrukcije – Ruševine,i to je neka kompozicija. Šalim se. Moja zainteresovanost za postapokaliptično vezana je više za ljudski duh, a materijalne posledice toga su samo činjenice, slagali se s njima ili ne. Kad je budućnost izražena u fantastici u pitanju, nekako sam uvek više mogao da se opkladim na propast postojeće civilizacije nego na njeno neprestano tehnološko usavršavanje. To je verovatno filozofski pogled, koji prevazilazi moj tehnicistički izbor profesije. Ipak, u moju odbranu, opredelio sam se za arhitekturu kao stvaralaštvo koje bi trebalo da prevazilazi okvire same tehne.

Ne nalazim da je napredak, onako kako ga danas glorifikuje globalna civilizacija, neko bezuslovno dobro. Mi živimo u svetu u kojem70 odsto stanovništva živi ili gravitira oko gradova, a to je stanje koje mnoge od njih stavlja u poziciju unutrašnjeg kolapsa. I ma koliko se naučna i tehnološka svest trudila da to prevaziđe, praveći nove iskorake na tim poljima, stvarajući tzv. Pametne gradove, poboljšavajući osnovne infrastrukturne uslove, glavna bitka ostaje na polju ljudskog duha. Otuđenost kako od prirode tako i čoveka od čoveka preti apokaliptičnim epilogom. Megalopolisi su samo materijalna poprištate bitke.

 

Prostor u romanu sadrži opise uništene civilizacije, gradova... Koliko stručna i arhitektonska znanja pomažu pri opisivanju?

Pisci kojima to nije osnovna profesija (a kod nas po pravilu nije) uveliko se služe svojimosnovnimznanjima kad stvaraju pisana dela. U tom smislu,i u mojim knjigama je to prisutno. Ponekad čak i previše, što primećuju iskusni čitaoci ili oni koji se i sami bave pisanjem. Koliko je korisno, kad je rečo konkretnim paralelama (srušenim ili pak zidanim objektima i elementima od kojih su sačinjeni, opisima organizacije urbanih ili ruralnih sredina, infrastrukturom),toliko ponekad predstavlja smetnju jer se suviše primećuje prisutnost sveznajućeg naratora u tim specifičnostima.

 

Ono po čemu te je javnost primetila jestei rad sa 3D efektima,vidljivim u sjajnom trejleru za trilogiju koji si sam napravio. Kakva znanja i veštine podrazumeva 3D majstorstvo?

Da budem iskren, to iz pozicije onih koji su zaista majstori u 3D tehnikama i nije neko preterano majstorstvo. U pitanju je korišćenje jednostavnih 3D programa koji omogućavaju pristojne animacije i samim tim efektne prezentacije sopstvenih projekata. Naravno, bavljenje arhitekturom podrazumeva temeljno poznavanje rada na računaru i kombinovanje nekolicine programa kako bi se potencijalnim korisnicima naših usluga što vernije predstavilo ono što radimo. Tako je,pored projektovanja, za mene neophodno poznavanje i osnovnih pravila grafičkog dizajna, 3D vizualizacije, animacije... Mogu da kažem da sam iskoristio to znanje kombinujući ga s postojećim templejtima i jednostavnijim varijantama tzv. muvimejkera da bih uradio neke trejlere za knjigu. U ovom poslednjem, koji je i privukao najviše pažnje, poenta je bila predstaviti kompletnu trilogiju u neka dva minuta,koliko trejler traje. Uklopio sam šumske pejzaže prekrivene snegom kao asocijacije na mesta po kojima Vuk luta, 3D vizuelizaciju napuštenog i ruiniranog grada, kroz koji kamera prolazi sažimajući jednako devastirane prostore eksterijera i enterijera i,na kraju,scene iz nekolicine poznatih viteških, kompjuterskih igara da prikažu rat. Ove scene ispresecane su mojom ličnom animacijom putovanja po mapi sveta,kojeromani opisuju. Sve to ide u pratnji efektne muzike.

 

Pored posla i pisanja,stižeš i da čitaš. Ko su ti omiljeni autori?

Bez čitanja ne bih mogao. U poslednje vreme sam se odrekao gledanja filmova,koje takođe volim, kako bih stizao da pored svih obaveza (porodice, posla, pisanja) ponekad nešto i pročitam. Imam mnogo omiljenih autora, čije bi kompletno nabrajanje bilo predugačko, ali navešću samo neke.

Iz oblasti omiljenog žanra to je na prvom mestu, naravno, Tolkin, ali i savremeni autori kao što su Džo Aberkrombi i Stiven Erikson (posebno poslednji). Na polju strave i užasa veteran Stiven King, ali i noviji i sve zapaženiji Adam Nevil, kao i svestrani Den Simons (mada su mi diskutabilni neki njegovi lični stavovi). Daglas Adams, sa jednom od najduhovitijih SF knjiga, ali i Frenk Herbert sa epom o kojem ljudi i dalje vode polemike kom podžanru fantastike pripada. U poslednje vreme Rusi,i to iz najrazličitijihuglova – Viktor Peljevin sa svojim originalnim pisanjem i Zahar Prilepin, klasičan, a opet neverovatno autentičan. U stvari,na Rusima za mene sve i počinje. Kada je drugima bilo dosadno da čitaju Dostojevskog u srednjoj školi, ja sam u njemu pronašao uzdanicu koja me je godinama potom vodila i otvorila mi određenu percepciju,koje se i danas pridržavam.

 

Za kraj – kad bi se snimao film prema vašem delu,u koji biste deo Srbije locirali snimanje i ko bi mogao da igra glavnogjunaka,dečaka Vuka?

Radnja knjige odvija se na području koje se prostire od Beograda na severu pa do Prokletija na granicama Crne Gore sa Albanijom. Bitne lokacije su Kosmaj i Avala, ali i Stara planina i Rtanj. U priču su uključene teritorije istočne i zapadne Srbije, obale reke Morave, ali i dobar deo toka Dunava i onih starih tvrđava duž njega. Pominje se i Gradac i Golubac i Koznik i Maglič. Film koji bi obrađivao knjigu morao bi da se snima na svim tim lokacijama.

Što se tiče glavnog glumca, moram da priznam da o tome nisam razmišljao. Verovatno zato što od Slavka Štimca naovamo ne znam da smo imali neko tako izvanredno dete-glumca (oprostite mi ako grešim zaboravljajući nekoga). Tako da, ako bi Slavko, kojim slučajem,mogao da se podmladi na nivo godina iz njegovog Vuka samotnjaka, mislim da bi bio bi idealan za ulogu mog Vuka.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
Martovski festival
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS Side Sajam