08.01.2019 Beograd

Intervju Milutin Petrović: Patrijarhat se pretvorio u ozbiljno odvratnu akciju

Intervju Milutin Petrović: Patrijarhat se pretvorio u ozbiljno odvratnu akciju Foto: Ivan Šepić
Poznati filmski i TV reditelj pred kraj ove kalendarske godine dospeo je u kulturno-političku žižu svojim odbijanjem da služi kao deo oveštalog mizanscena u opštinskoj predstavi o ustanovljavanju kulture. Reklo bi se, međutim, da je ta epizoda sada već veoma daleko iza njega

Razgovarala: Zorica Kojić

 

Ako je film rokenrol, onda je reditelj glavni gitarista. Ako je naše stanje Divlji Zapad, onda je vestern jedino umetničko ishodište. Ali, ako nas mnogo zavitlavate, onda ćemo sići sa platna i pokazati vam uživo kako se puca obema rukama u dostojanstvenom hodu. Zato stvarno nema šale sa rediteljem Milutinom Petrovićem, jer njegova rokerska čast ne trpi šeme i muvanja, a takođe je prilično alergična i na omiljene džabalebaroške sportove i društvene igre. Umetnik sa bogatom prošlošću i neprestanom zagledanošću u budućnost, Petrović za Novi magazin govori o lepotama i kaljugama savremenog čoveka, u ovom najboljem od svih mogućih svetova.

 

Kad danas pomislite na naslov svog filma Zemlja istine, ljubavi i slobode, šta vam prvo padne na pamet? Ove tri reči, tako dirljive, a u isti mah i orvelovske, već su bile predmet analize u vreme kad je film izašao. Kako ih doživljavate danas i sada, u ovom času? Postoje li kao konstantna bilo koja izvorna značenja svake od njih?

Dajem VHS kasetu sa filmom profesoru Vladi Petriću, on pogleda omot i kaže: Zemlja istine ljubavi i slobode!? Šta je ovo!? Neka propaganda? Ja se nasmejem: Pa pobogu profesore zar nije očigledno da je to sarkazam? A on: Zašto? Pa moj predsednik svaka dva dana izgovori ovako nešto na CNN! Profesor Petrić je državljanin SAD, a predsednik im je tada bio Bil Klinton. Sa druge strane, kad sam najavljivao film pred publikom na stranim festivalima uvek sam im govorio da reč zemlja u mom jeziku označava i državu i tlo i planetu, da to u mom jeziku nije odvojeno kao što je na engleskom – country, land, soil, ground, Earth. Zanimljivo je da narod sa tako oskudnim i nepreciznim fondom reči za teritoriju, biva proglašen arhiokupatorima i generatorom nacionalizma. Mislim, mi smo sve ratove izgubili, sa svih teritorija oterani, ali i dalje smo krivci za sve, dok su ovi što su očigledno pomahnitali od neke mladalačke želje za teritorijom, državom i nacijom ispali borci za oslobođenje od nas. U nizu svih tih parodijskih naci ideja o posebnim jezicima, imenima nacija, teorijama o poreklu, najbizarnija mi je Nezavisna država Hrvatska. To mi je čist Frojd. Obaška što je nezavisna a ne neovisna, ali zar po definiciji država nije nezavisna? Kao da kažeš krunisani monarh. I svi ti naslednici Aleksandra Velikog koji govore slovenski jezik, narod koji je potomak Njegoša a ne govori srpskim jezikom, stanovnici Tuzle od kojih svaki ima korene u Anadoliji i to uvek od nekog paše, šešelji na obe krvavo podeljene strane, mislim sve je to zaista parodično smešno. A na stubu srama jedan narod čija bajka u sebi ima pitalicu – šta je najoštrije, šta najjače, a šta najlepše, sa najdirljivijim filozofskim odgovorima u univerzumu – istina, ljubav i sloboda! Strašno. Perverzno. Dakle i sad se osećam kao hospitalizovani montažer u ludnici koja je smeštena u atomsko sklonište dok napolju grad bombarduju multinacionalne snage naprednog sveta. Onog sveta koji na pitanje šta je najvažnije odgovara – istrebiti neprijatelja i slušati naricanja njegovih žena. Eto to je moj Orvelov čvor spleten od te tri reči.

 

Ovo vas pitam iz razloga što se trenutno nalazite u zbilja interesantnom životnom i profesionalnom periodu. Gotovo filmskom, rekli bismo. Stvarno, šta se dešava kada umetnik u društvu reši da se lati vođenja nekog posla u jednoj ustanove kulture?

Joj, ne bih da budem čovek sa problemom koji ide ulicom noseći fasciklu ispod miške i onda kad sretne prijatelja koji ga pita kako si, počne da vadi dokumenta i objašnjava svoju muku. Dosadno mi je da pričam o Parobrodu. Uradili me mangupi, svaka čast muvarama i prevarantima, naučio sam nešto iz toga i još ću dugo procesuirati šta je to sve značilo i šta mi je doviknuo kosmos ovim događajem. Rekao sam Goranu Markoviću: Ono što me nervira je da mi se nameće zaključak – svi su isti, a mrzim da tako razmišljam, mrzim tu vrstu logike. A Goran mi kaže: Nisu svi isti, sve gnjide su iste. To je već moguće naravoučenije. Sigurno je dobro što se sve to desilo. Moj posao je tako odvratno elitan da ja realno nemam kontakt sa ljudima koji nisu fensi i neke kao face. I sada me je ovih godinu dana dovelo u situaciju da upoznam i zgotivim se sa nekim divnim ljudima iz malog kolektiva. Marija, Dragana i Stefko su mi sada drugari i mnogo mi je drago da sam se tukao na istoj strani sa njima. Onda saznao sam da je kliše o kukavici koji se dere na žene biblijski tačan. Da je neophodno za profesiju političar da si autentični džabalebaroš. Mada, nekako, to sam sve znao i bez ovog iskustva. I da, možda je to imalo filmske elemente, ali znaš ja ne volim takve filmove. Volim Merlin Monro, to je za mene film, a ne to mrsomuđenje stvarnog života. Moj omiljeni Hičkokov citat je: Kažu da su filmovi parčići života. E pa dobro, moji filmovi su parčići torte.


Foto: Ivan Šepić

 

 

Šta je to ono kako vi prepoznajete sebe u stvarnosti – biti reditelj, profesor, alternativni muzičar, slobodan duh? Postoji li ikakav redosled u vašem ličnom razmatranju svih tih uloga?

Kad sad pogledam iza vidim da meni realno nikad nisu bile jasne razlike između tih stvari. Specijalno između filma i muzike. Ili između pameti i akcije. Karijere i avanture. Plana i čergarenja. Kad su Savu Šumanovića pitali kojim stilom slika, on je odgovorio: Moj stil se zove kako znam i umem. Ja sve nekako tako mrljam na sve strane, dajem sve od sebe, a na svetu je da bude galerista i da vidi šta će sa mnom. U umetnosti su mi uvek najodvratniji bili oni koji planiraju svoje korake, oni što iznad svog imena na plakatima sami pišu maestro.

 

Kako danas napraviti film u Srbiji? Radite li aktuelno na nekoj ideji s tim u vezi i sa čime se sve suočavate?

Uh koliko su se promenila vremena od kad sam ja u ovom poslu. Prvo je bilo – da bi snimio film tvoji roditelji moraju da poznaju Tita. Onda su bile radne zajednice, pa pakao 1990-ih, SPS šeme plus šticovanje. Pa posle Slobe – sad ćemo da uredimo kinematografiju po uzoru na Evropu, evo samo što nismo, al’samo da meni prođe još ova šema... U isto vreme se dešava najveća tehnološka revolucija u istoriji čovečanstva. E sad, rekao bih da sam ja dosta loše stajao sa Titom, radnim zajednicama, šticovanjem i uređenom kinematografijom, ali da sam plivao kao riba u vodi sa promenama u tehnologiji. Neka sam sorta antiludista, obožavam nove izmišljotine i nisam ni najmanje nostalgičan prema prethodnoj tehnologiji – pisaćoj mašini ili kameri u koju se šniraju filmovi. Baš sam se nauživao i prošao kroz TV tehnologiju i sve ove digitalne formate i montaže. Sve sam to pipnuo i naučio da radim svojim rukama sa tim igračkama. Tako da sam ja snimio filmove uglavnom zahvaljujući demokratizaciji tehnologije, a ne razumevanjem tokova novca. E sad u svojim zrelim godinama (smeh) može biti okusim veliku produkciju, pa da vidimo da li možda i ja znam da režiram kad postoji novac da se ljudi plate a ne da mi čine uslugu. Sad mi se sve vraća na tu Zemlju istine... Tamo se priča oslanja na inserte iz filma Voje Nanovića Čudotvorni mač. Pre par godina sam iskopao Vojin genijalni scenario za seriju gde je sva dela Bore Stankovića sastavio u jednu porodičnu sagu. I to je sad nešto što se uveliko kuva i priprema već više od godinu dana. Velika kostimirana serija i film. Vestern, drama, mjuzikl. Stvar se razvija u minimalnom dodiru sa mojim avangardnim nervnim sistemom i karmom, pa se nadam da ću uskoro imati neke konkretnije informacije.

 

A koliko pedagoški rad iscrpljuje ili nadahnjuje? Čemu se vi trudite da podučite svoje studente, a čemu oni stvarno uspevaju da poduče vas?

Seljaci kažu ne raste ono što čovek sadi, nego raste ono što Bog sadi. E tako sam ja postao profesor, protivno bilo kakvim planovima. Bio sam užasno loš student i baš nikad nisam voleo školu. Pre dvadeset godina me verovatno nekom greškom zvali da budem profesor, ja nisam imao drugog posla, pristao i ispostavilo se da sam veoma dobar u tome. Možda baš zbog toga što nemam nikakvo poštovanje prema tradiciji akademskog školovanja. Radim sve kako mislim da treba raditi, a ne kako mudre knjige kažu. Učim mlade tačno ono što znam i ništa ih ne foliram, ništa se ne pravim pametan, ne bavim se pozom profesora, već samo time kako mogu da budem koristan i omogućim ljudima da što pre krenu da rade posao. Učiti nekoga umetničkim veštinama kojima se i sam baviš i uživaš u njima, to je stvarno predivno. Najveći benefit od činjenice da imaš decu je to što su tvoja deca najbolji korektivni faktor na svetu. Ono kad prevrću očima za vreme ručka, kad se okrenu na peti, to nije samo pokazatelj da su u pubertetu, to je takođe pokazatelj da si dosadan. Ne pratiš šta se dešava oko tebe, pričaš jedno te isto, da si preopširan... E kad imaš studente imaš desetine pubertetlija da te koriguju. Neprocenjivo. Tačno znaš kakav si.


Foto: Ivan Šepić

 

Muzička karijera? Veoma duga u vašem slučaju i, pretpostavljamo, za vas veoma važna? Čist rokenrol, ali ipak i temeljna klasikaviđamo vas i na rok, ali i na koncertima ozbiljne muzike?

U stvari ja sam u Džuboksu čitao da je Brajan Feri studirao art koledž. I Kit Ričards isto. Hteo sam da budem kao Brajan Feri. Izašla je i knjiga Rožea Vadima Memoari đavola i dosta su mi se dopale fotografije BB, Džejn Fonde, Katrin Denev, a najviše Anite Ekberg... I tako, kad sam se raspitivao šta je to art koledž, pogrešno sam shvatio da je filmska režija na FDU najsličnija tome. Onda sam pročitao knjigu Bore Ćosića Miks medija, išao u Kinoteku i tamo video neke čudne ljude poput Toma Gotovca,posećivao SKC i tu prisustvovao otvaranjima izložbi konceptualaca, pa promocijama Izgleda, svirkama Pola Pinjona i postao zaljubljen u sve to nešto. Mislio sam da je film ono što je u središtu svega toga. Ali, opsedali su me i Bunjuel i Džimi Pejdž. Socijalno okruženje je bilo veoma grubo prema ideji da držiš Les Pol nisko, a prilično ok sa idejom da budeš reditelj. I tako sam nekako uspeo protivno svakoj logici da upišem taj famozni FDU. I ozbiljno smo se razočarali jedan u drugog. I ja u FDU i on u mene. Meni je sve to tamo bila jedna prilična danguba sa ogromnom količinom svega i svačega što baš nema nikakve veze sa onim iz knjige Bore Ćosića. Film se učio iz knjiga sovjetskih teoretičara. Ježi Plaževski!? 1956. godina. Recite mi koje vrste mizanscena postoje? Užas, da nije bilo divnih drugara u istom sosu kao i ja, a zatim Kinoteke i SKC-a, baš bih se smorio... I onda sam se vratio u celu stvar kroz posao. Moj prvi posao je bio Hit Meseca. To je muzika, zar ne. Za neki prvi intervju rekao sam: Kad si gitarista Stounsa onda si više Stouns nego gitarista, tako i režiser kad režira spotove mora da je više deo benda nego režiser. A to me nisu naučili ovi sa Plaževskim, nego moj kolega sa art koledža Ričards. Eto, tako da ja to sve ništa ne razlikujem, meni je sve to Miks medija, Pol Pinjon i Hičkok, Gotovac i Cepelini. A što se ozbiljne muzike tiče to je isto miks moje generacije. Mi smo sasvim prirodno slušali Rahmanjinova, Sinatru, Pistolse, Dorse i Mingusa. I Dilana i Bovija. Stvarno nikad nisam mogao da razlikujem bilo šta od toga ili ne daj bože da se nečega odreknem u ime drugoga. I najviše, ali najviše mrzim ove ortake što govore o muzici kroz te fioke, dip haus, daun bit, nojz pop i sve to. Bljak.

 

Pozorište, film ili televizija?

Film i televizija su postali jedno. A pozorište zna prilično da smori. Mene samo film zanima, čak me film zanima baš na način da smatram da ga je potrebno zaštititi od današnjeg pozorišta. Baš sam smoren od te glumačke, pozorišne žvake o svim tim traganjima u dubinama njihovih duša, to sve da li me mama dojila, ima li Boga, a ovamo tekst se uči dva meseca... Ne kažem da sam ja u pravu, ali prosto tako mislim i baš hoću tako da mislim, sa sve dubinama moje duše (smeh). Od jednog blesavog i čarobnog posla kao što je gluma, napravio se neki neslani bućkuriš oko koga obleću muve. Film i muzika to je važno. Slike i knjige. A glumci malo da se iskuliraju, nauče da žongliraju, voze motore, jašu konje, skijaju, kreću se, trče, a traganje za sobom i svu tu kvazi psihologiju da ostave u prašini dasaka koje život znače.

 

Ovekovečili ste mnoge bitne žene u svojim ostvarenjima. Možete li da pomenete one za vas najfascinantnije?

O, hvala, to baš volim i držim do toga. Žene su baš važne. U stvari, zaista mislim da je žensko pitanje i emancipacija žena najvažnija tema kojom se možemo baviti kao civilizacija. Patrijarhat se pretvorio u ozbiljno odvratnu akciju. Svim silama sam protiv atavizama kao što su država, vojska, granice, parade, oružje, ratovi, zastave. Fuj. Tako da sam vrlo ponosan na sve te žene u mojim filmovima, iako to ništa nije planirano. Sonja Savić, Milena Dravić, Mira Karanović i Petlja kao spomenik Šimetu, koji je opet pa celog života dizao spomenik ženama...

 

U novoj 2019. poželeli biste sebi i umetnostima kojima se bavite...?

Ma ja sam u fazonu samo da rata ne bude. Kad vidiš sve te užasne ljude kako raspolažu moćima da izazovu krvoproliće miliona ljudi. I svo to oružje i mehanizme kojima se izaziva mržnja jednih protiv drugih. Koliko je sumnjivo to što se najviše mrze oni koji izgledaju isto. Ukrajinci i Rusi. Pa svakome van njihovih zemalja to izgleda apsurdno, oni su očigledno braća. Zapadna Hercegovina i Istočna Hercegovina. Turci i Kurdi. Ona dva plemena u Ruandi. Ili tri? Šiiti i Suniti? Pa nije li to prilično sumnjivo i ne govori li to da postoje bukvalno alati kojima se ta mržnja stvori kao čarobnim štapićem kada neko hoće? I toliko dugo svi sedimo na tom ogromnom buretu nuklearnih bombi da po svim pravilima dramaturgije to mora jednom da eksplodira. Ajde recite, sada da pogledate kroz prozor i ugledate talas nuklearne apokalipse kako se valja sa horizonta ka vama i vašoj deci, ko bi od vas mogao da kaže – ju, otkud sad ovo? Svako bi pomislio – evo ga, to je to, jbg, znali smo da će ovi odvratni ljudi da do ovoga dovedu. E nasuprot tom talasu nuklearne eksplozije jedino stoji Miks medija. Nije nam neka uteha, ali samo nas pametno komuniciranje i poboljšanje jezika u kojima je sklad i lepota može izvući iz gliba ratova i manipulacije.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 14.01.2019, 12:33h dragan

    kao jako opušten, ne može mu niko ništa...a žešći je gitarista i muzičar...i za kraj samo jedna skraćenica - LDP

Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side