Intervju Marina Dokmanović: Posetilac sam pravi kadrove
04.02.2020 Beograd

VideoIntervju Marina Dokmanović: Posetilac sam pravi kadrove

Intervju Marina Dokmanović: Posetilac sam pravi kadrove Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Jedna od autora postavke Čistač govori za Novi magazin o izazovima oblikovanja ove izložbe, prostoru Muzeja savremene umetnosti, saradnji s Marinom Abramović, kustosom Dejanom Sretenovićem...

Razgovarala: Aleksandra Ćuk

 

Najvažnije je bilo da se radovi Marine Abramović predstave na najbolji mogući način i da to odgovara strukturi Muzeja savremene umetnosti – kaže Marina Dokmanović, jedna od autora postavke Čistač, izložbe čija se evropska turneja nedavno završila u Beogradu i o kojoj se još uvek priča. Dokmanović skreće pažnju da je postavku radila zajedno sa Jerunom de Vrisom (Jeroen de Vries), a na poziv kustosa beogradskog izdanja Čistača Dejana Sretenovića. Nisu imali mnogo vremena na raspolaganju za ogroman posao, dodaje, ali su se odmah dobro razumeli i upravo zahvaljujući tome, kao i kooperativnosti same Marine Abramović, brzo i uspešno su obavili složen zadatak. To se možda na prvi pogled ne vidi, ali jeste od ključnog značaja za način na koji su posetioci doživljavali izložbu.

 

Kako se performans smešta u prostor?

U slučaju ove izložbe performans je samo jedan njen deo, ali ono što je vrlo važno reći, budući da svi znaju da je izložba Čistač pre Beograda bila u pet gradova, to je da ona nije preneta, odnosno, postavljena na isti način kao što je bila u drugim muzejima. Ta izložba je, moglo bi se reći, došla na jednom hard disku, odnosno, 80 odsto nje, koji čine projekcije. Hoću da kažem da smo mi u ovom prostoru s materijalom koji nam je tako dostavljen morali da smislimo na koji način ćemo da ga prezentujemo. Reperformarnsi se dešavaju po celom prostoru i to nije bio neki naročit zadatak izuzev reperformansa Impoderabilia, gde su izvođači stajali u vratima, što je iziskivalo određen prolaz koji mora da se dimenzionira tako da vi s jedne strane možete između izvođača da prođete, a da tu nema baš mnogo prostora. Ali to je i jedini reperformans koji je tražio uslove.

 

Šta je bio izazov u oblikovanju postavke?

S jedne strane, predstaviti Marinin rad na najbolji mogući način, odnosno onako kako smo mi mislili da je najbolje, a sa druge, napraviti odnos prema samom prostoru MSU, koji je vrlo komplikovan. On je prelep i divan, ali je uglavnom bez zidova i ima strukturu koja nije ravna. Onda smo De Vris i ja smislili jedan elemenat koji se ponavlja kroz prostor. Želeli smo na taj način da napravimo crvenu nit i povežemo sve. U pitanju je jedna kocka, koja može da služi za projekcije, a jedan njen deo može da posluži kao postolje, pa da se na njega nešto postavi. Upravo ovaj element provukao se kroz svih pet nivoa i mnogo nam je pomogao. Njegove dimenzije izvedene su iz samih dimenzija MSU. Pošto smo bili svesni da ima mnogo Marininih radova koje je trebalo projektovati, a odmah smo znali da to nećemo raditi ni u kakvim zatvorenim kutijama niti ćemo da pravimo pregradne zidove, odlučili smo se za, moglo bi se reći, možda jedan hrabar momenat. Zamislili smo da projekcije budu unutar tih elemenata, ali obostrano. To praktično znači da smo Marinine radove projektovali tako da se vide sa obe strane – sa jedne kao slika u ogledalu. Mnogi misle da je tako bilo i u ostalim gradovima gde je predstavljen Čistač, pa me pitaju šta smo tačno radili. Ali, kako sam svakome objasnila, to nije bilo nigde dosad nego samo ovde u beogradskom MSU. Na ostalim stanicama postavke Čistača radovi bi se projektovali na postojećim galerijskim zidovima, a mi smo probali da uradimo nešto drugo.

 

Kako je Marina Abramović reagovala na te vaše ideje?

Mi smo vrlo brzo stupili u kontakt s Marinom i pokazali joj ideju. Odmah se složila. Iako velika umetnička zvezda, Marina nije cepidlačila ni u jednom trenutku i bila je veoma otvorena i kooperativna. Naravno, nismo sve njene radove izložili po tom principu nego samo one koji su to dozvoljavali. Recimo, tamo gde je postojao tekst, priča, nije bilo moguće pristupiti na isti način jer bi se narušio rad.

 

Koliko vremenski traje oblikovanje postavke, od ideje do realizacije?

Nekad izložba može vrlo brzo da se reši. Dosetim se veoma brzo nekog rešenja. Drugi put, opet, to dugo traje. U Marininom slučaju imali smo kratak rok. Negde prošle godine u maju zvao me je Dejan Sretenović da me pita da li bih to radila. Odgovorila sam da je meni to jako zanimljivo, ali da bismo do 1. jula morali da imamo idejni projekat, pitajući se u sebi “uz pomoć kojeg trika” (smeh). Ali nekako smo ipak uspeli i do zacrtanog datuma imali smo okosnicu kako će izložba izgledati. Predstavili smo to i Marini, a kad se ona složila, počela je razrada. U ovom slučaju, to je podrazumevalo dimenzionisanje svih šipki, koji projektori, koji bimovi će se koristiti, na kojoj visini će biti postavljeni, gomila detalja... To je razrada i ona je trajala godinu dana, ali osnovna ideja da se Marinini radovi pojavljuju unutar pomenutih elemenata na svih pet spratova brzo se pojavila.

 

Kakvi problemi mogu da se dogode u komunikaciji na relaciji kustos – umetnica – autor postavke izložbe?

Mogu i ne moraju da se dogode problemi. U ovom slučaju imala sam fantastičnu saradnju sa Dejanom Sretenovićem. Kad smo se složili oko tog glavnog elementa, onda smo mogli dalje sve da raspoređujemo u prostoru. Osnovna ideja bila je da to ide hronološki i onda smo, period po period, rešavali, ali tako što smo povezivali radove kako bi bili u adekvatnom odnosu, da ističu jedan drugi. Sve vreme smo se lepo razumeli i sarađivali i verovatno je zato tako sve brzo i dobro išlo. Dešavale su mi se i drugačije situacije, kad kustosi ili autori dođu s materijalom koji je potpuno neinteresantan, publici potpuno neatraktivan, a oni objašnjavaju kako je sve to jako važno. Ali šta vredi što je važno ako to niko neće da vidi? Takvu situaciju, srećom, ovog puta nisam imala.

 

Može li se desiti da, uprkos svim dogovorima, dođu umetnica ili umetnik i jednostavno kažu – meni se ovo ništa ne dopada?

Možda je i moguće, ali se vrlo retko radi samo sa umetnikom. U ovom slučaju, kad sam dobila ideju i zamislila kako ta izložba treba da bude postavljena, prvi korak bio je da se Dejan Sretenović složi jer je i njemu kao kustosu pravilo komplikaciju to što se u prostoru na donjem nivou istovremeno svašta vidi. Imam jednu priču koju pokušavam da kažem svim kustosima, a to je da izložba, za razliku od knjige, filma ili pozorišta, nije linearna. Kad čovek čita neku knjigu onda je čita uglavnom od početka do kraja, možda zastane, vraća se, ali je predviđena putanja. Isto važi i za film. On počne, traje, pa se završi, i to je sve neko već iskadrirao, a ovde posetilac sam pravi kadrove. Kad neko uđe na izložbu on sam odlučuje koliko će se zadržati kod određenog dela postavke i kad u nešto gleda uvek istovremeno vidi i sve ono sa strane. Mi smo ovde to još pojačali.

 

Postoji li još neki momenat beogradske postavke Čistača koji ga razlikuje u odnosu na ostale?

Tranzitorne objekte, koji su na drugim izložbama u Evropi bili razbacani u prostoru, mi smo grupisali na jednom mestu. Marina je rekla kako je mislila da će objekti biti raspoređeni kao na prethodnim postavkama, ali je onda prokomentarisala da smo možda u pravu. Predložili smo joj da razmisli do sutradan i da ćemo, ako ne bude zadovoljna, rasturiti taj deo izložbenog materijala po celom prostoru. Međutim, ona se složila s našom idejom i u tom smislu saradnja s Marinom bila je baš glatka.

 

Imate li fidbek od publike, kako je reagovala na to što ste napravili i kako, sada kad se izložba završila, gledate na sve medijske napise o Marini i izložbi Čistač?

Baš sam se šalila s tim u vezi s prijateljicom i rekla joj kako bi trebalo napraviti psiho-sociološku analizu komentara na Marininu izložbu. Recimo, najveći broj njih došao je od ljudi koji izložbu nisu ni videli. Isto tako, mislim, mnogi su pomešali stvari u vezi s tim ko je i kako finansirao izložbu. Na kraju, mislim da neki nisu ni znali šta komentarišu. Posetioci izložbe su uglavnom veoma pozitivno ocenili izložbu i bilo je mnogo njih koji su izlazili sa nje uplakani jer ih je nešto dirnulo. Čula sam i drugačije komentare. Jedna gospođa mi je, recimo, rekla da se njoj izložba ne dopada jer ne voli nasilje, a naročito ne prema drugima. Pitala sam je gde vidi to nasilje, a ona je odgovorila: “Eto, ti jadni ljudi, stoje tu u vratima”.. Objasnila sam joj da to čine dobrovoljno, kao i da su za to plaćeni, a onda je od gospođe stigao pravi komentar: “Pa meni je neprijatno da prolazim između njih”. Dobro. To je, dakle, poenta, zaključila sam.

 

Kako biste vi lično, kao neko ko je učestvovao u pravljenju ove izložbe, sumirali svoje utiske o njoj i samoj Marini Abramović?

Kad sam prošle godine bila u Firenci na izložbi Čistač, sa sinom koji ima dvadeset i nešto i koji je sve to prvi put video, bio mi je veoma zanimljiv njegov komentar. “Ali ovde se ne oseća nikakav bunt”, rekao je. A taj bunt, kakav god da je, postoji u radu Marine Abramović i mi smo to ovde probali da istaknemo. Kad prolazite kroz taj prostor nekako ste stalno okruženi njom i time šta ona radi. Činilo mi se da će na taj način i sama izložba fizički više raditi i da će se možda i taj bunt jače osetiti. Možda ga mnogi neće tako nazvati, ali ja mislim da on izvire iz njenog rada. Ljudi su često spremni da sve olako ocene kao neku manipulaciju. Ja ipak mislim da to nije tako. Kad bi mi neko dao zadatak da pozovem u muzej nekog ekskluzivnog umetnika, možda bi pre ove izložbe moj izbor bio drugačiji, ali sada, posle svega, prvo bih izabrala Marinu.

 

 

Pogledajte razgovor:

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
NASLOVI
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side