26.02.2019 Beograd

VideoIntervju Kosta B. Đorđević: Mi smo nevidljivi za sistem

Intervju Kosta B. Đorđević: Mi smo nevidljivi za sistem Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Vršnjačko nasilje je naša goruća tema, statistike su poražavajuće, možemo da pričamo o Srbiji kao mašini za mlevenje mesa u kojoj su tinejdžeri najugroženiji, kaže režiser filma “Reži”, koji će Festova publika videti premijerno 27. februara, a od 28. i gledaoci u bioskopima širom Srbije

Razgovarala: Jelka Jovanović

 

 

Drugi dugometražni film beogradskog reditelja Koste B. Đorđevića “Reži” imaće premijeru 27. februara na Festu. Priča iz jednog dana života posvećena je, kao i prvi film “S/kidanje” pre pet godina, mladima, tinejdžerima u potrazi za ljubavlju i identitetom. I naslov ovog filma, kao i prvog, nije samo leksička zamka, pa autora pitamo da li je “reži”, taj zapovedni oblik, nastao od glagola rezati ili režati? Nekome možda nevažno, ali nezaobilazno pitanje.

“I jedno i drugo. Rezati se može shvatiti bukvalno, pošto u filmu postoji i rezanje; rezati u smislu prekida nečega, a možemo to posmatrati i kao beskompromisnost. U slengu, ‘kidaj’, u smislu nemoj da podlegneš surovosti sveta i ovoj okolini”, kaže Đorđević za Novi magazin.

 

*A ima li tu i zapovesti “napadaj!”?

Više “brani se” i napadaj u – samoodbrani. Glavne junakinje sve vreme napadaju, i to jeste, narodski rečeno, ne daj na se. “Reži” je i tinejdžerima, kao i mojim junakinjama poruka – ne daj se.

 

*Možda zvuči suvišno, ali mora se pitati – zašto vršnjačko nasilje kao tema?

Vršnjačko nasilje je naša goruća tema, statistike su poražavajuće, možemo da pričamo o Srbiji kao mašini za mlevenje mesa u kojoj su tinejdžeri najugroženiji. Ovo je tema kojom sam se bavio sa mnogo istraživanja, udubili smo se zaista u problem, a kada sam dobio sve informacije, odlučio sam da pravim film, ne edukativni nego bioskopski film. Početna ideja je bila da se više upoznamo sa onim što ćemo da radimo, ali toliko mnogo groznih informacija može da dovede čoveka u opasnost da počne da pravi edukativni film koji pridikuje – poenta je u tome da treba publici prikazati šta se stvarno događa, da se publika koja ide u bioskope identifikuje sa junacima, pričom, da joj je bitan narativ filma, ne da pomisli “jadni mi, šta ćemo sada” već da shvati da se nešto mora raditi.

 

*Sem vas nekoliko, svi akteri filma, ne samo glumci, vrlo su mladi, rođeni devedeset i neke, a vi kažete da su baš zalegli, identifikovali se. Da li ti tako mladi ljudi zaista žive nasilje – kao žrtve, kao nasilnici, kao posmatrači?

To je dobro pitanje, razmišljam o tome znamo li uopšte u kojoj meri deca danas žive nasilje i čini mi se kao da opet preživljavamo te devedesete, samo devedesete 2.0. Iz prvog reda sam devedesetih gledao nasilje, ali kad razmislim, i oni koji su rasli sedamdesetih, osamdesetih, gledali su nasilje i živeli u nasilju, pitanje je samo koliko se pričalo o tome i šta. Recimo, o JNA, o vojničkim danima, govori se na različite načine, često s nostalgijom, ali da li je iko svestan kolika je to bila agresija prema mladim ljudima...

 

*Govorite o vremenu obaveznog vojnog roka ili ratnom dobu?

O obaveznom vojnom roku i tretiranju nasilja kao deo sistema vrednosti, naglašavanju nadređenosti i podređenosti jer se, navodno, tako “pravi čovek”. Nasilje je kontinuitet ovde, doživelo je eksploziju devedesetih, ali i dalje živimo bez ikakve ideje i vizije kako da se s nasiljem nosimo. Petog oktobra smo naivno mislili da će to da “prođe” samo od sebe, da ćemo ući u postmiloševićevsku Srbiju čisti, da će prestati korupcija, nasilje, da će sve to biti samo tragedija koja je prošla. A kad podvučemo crtu, a vreme je da podvučemo, jedino što možemo da kažemo jeste da se sve nastavilo, da i dalje živimo sličan život jer to ne može da se izbriše gumicom kao deo prošlosti, već da i dalje moramo da se nosimo s tim problemima. A naš kapacitet da se nosimo s tim je vrlo sumnjiv, a još sumnjivija je namera da to zaista želimo.

 

*Vi ste petnaestak godina stariji od vaših junakinja i junaka, u tim uzrastima mnogo iako zapravo i nije strašna starosna razlika. Kakva su vaša iskustva, sem tog nasilja ratnog i pratećeg koje ste gledali uživo?

Velika je to razlika kad neko ima 16, 17, 18 godina, a drugi više od trideset. I ima razlike u iskustvu; danas postoje deca nedodirljiva zbog materijalnog statusa roditelja, veće su socijalne razlike i često deca iz bolje situiranih porodica mnogo toga mogu nekažnjeno da rade. Devedesetih nije bilo tako iako smo i tada imali kriminalce, ali oni malobrojni nazovi buržuji nisu bili važni, oni su morali da prilaze nama i na neki način se čak srame svog statusa, težili su da se približe nama sa ulice i na ulici koju smo mi posmatrali kao život.

 

*Vi potičete iz onoga što se zove srednja klasa, bar u obrazovnom i intelektualnom smislu, pa ulica deluje preterano.

U pravu ste za prvo, za drugo ne; mi smo rasli na ulici, ali nismo se delili kao što se danas deli po imovnom stanju, više u smislu da se znalo ko koju muziku sluša, šta voli...

 

*Naveli ste i nekažnjivost kao direktnu posledicu nečijeg bogatstva ili statusa? I to čak i u bezazlenom okruženju, kakvo bi trebalo da bude dečije.

Da, apsolutno smo uveli princip nekažnjivosti i to se desilo čak brzo posle 5. oktobra. Nisam siguran da mogu da pričam o nekoj političkoj volji ili njenom manjku da se suoči s tim jer nisam čak siguran da ti političari mogu da kontrolišu društvena strujanja, oni nemaju ni znanja, ni sposobnosti, ni viziju da analiziraju te društvene pojave. Problem je što ni drugi to ne analiziraju na način koji nije površan; sve što čujete danas su opšta mesta, i o vršnjačkom nasilju, i o socijalnom raslojavanju, o raznim bitnim pojavama. Evo, mogu i ja vas nešto da pitam: zašto je “idemo na Dedinje!” pre dvadeset godina bilo jedna od ključnih parola na protestima, pa odjednom shvatite da se to odavno izgubilo. Zašto? Ko je danas na Dedinju, gde su se izgubili oni koji su bili tamo?

Ili, šta se desilo s ljudima koji su devedesetih za tri marke ot/kupili stavove, pa ih nekoliko godina kasnije prodali za sto, dvesta, trista hiljada maraka ili za isto toliko kasnije evra? Da li se iko bavio vrednošću tog stambenog fonda i količinom novca koja je prati? Ko je te milijarde zaradio? Imamo li uporedne pokazatelje i sistem vrednosti? Svi žele jaku i pravednu državu, ali nema sistema vrednosti, sem da je država “nadležna” za druge. Mi nemamo sistem vrednosti, a mislim da nemamo ni volju da ga napravimo. Niko ne želi da mu se sudi niti da se razmatra njegova uloga u svemu što se dešavalo. I u tom okruženju žive i rastu naša deca. Ona, zapravo, ne shvataju odakle potiču, osećaju samo potrebu za ljubavlju, osećaju bes, ulaze u nasilje ili ga trpe, ali ne razumeju kontekst.

 

*Mala digresija, mada je takođe reč o okruženju; neki istraživači upozoravaju na tehnološki ceh…

To su kafanske priče…

 

*Polako, jedni kažu da je film, što je vaša oblast, pun nasilja, drugi da su novi kanali komunikacije novi izvor ili bar nekontrolisani kanal nasilja. Jesu li to sve kafanske priče, kako kažete?

Kafanske priče zbog načina na koji se o tome govori: pojavile se društvene mreže i to je glavni problem. Nije to tako, to su samo novi kanali za slanje poruka, pa i nasilja, ali nije izgovor da se ne bavimo uzrocima. Kafanska priča je “eto, društvene mreže” i tačka. I to je čitav javni diskurs. Uostalom, danas je više penzionera na Fejsbuku nego tinejdžera, a priča ostaje ista – “kriv” je Fejsbuk.

 

*Pominjemo decu, sistem, roditelje, društvene mreže. Šta je s nastavnicima koji su nekada bili jedan od ključnih faktora u sprečavanju nasilja, a danas su i sami često žrtve.

Kod nas vlada atmosfera da obrazovanje i kultura uopšte nisu bitni, pa jasno je da profesori i nastavnici ostaju bez autoriteta, ljudi u nekim krugovima kao što je biznis posprdno kažu “nećemo valjda profesorski da razgovaramo”. Bilo je tog survavanja vrednosti i devedesetih, svojim sam očima gledao kako fizički napadaju moje nastavnike, ali dečko koji je to nekažnjeno uradio kasnije je postao kriminalac. Njemu su brutalnost i nepoštovanje autoriteta obezbedili tu budućnost.

 

*Jesu li se roditelji mešali?

Ne, zapanjujuće je koliko nisu bili svesni šta se dešava ili su mislili da je to nešto što će proći preko noći.

 

*A nije prošlo, naprotiv.

Nije prošlo. Vidite, danas policija čak i ne tuče demonstrante, ali to nije znak poštovanja prava na drugo mišljenje nego znak da – ne postojite, da ste nebitni, da ste nevidljivi. Što je mač sa dve oštrice jer kad ste nebitni i nevidljivi možete da radite šta hoćete. Najvažnije je kako prevazići, pobediti takvu atmosferu, kako dovesti ljude, a time i decu, da se pitaju “šta sam, ko sam, šta želim”.

 

*Ako dobro shvatam, govorite o nekoj vrsti sistemskog poništavanja individualnosti?

Da, a najviše me nervira što se više pažnje posvećuje tome kakvu sliku o sebi – o Srbiji – šaljemo u svet nego što je neko dete pretučeno.

 

*Ali, zahvaljujući onim tehnologijama, slika svakog pretučenog deteta može da stigne u svaki kutak sveta.

Može, ali recite vi meni da li se nešto promenilo što su te slike stigle do neke organizacije koja se bavi zaštitom dece?

 

*Vratimo se na film; šta očekujete od filma, kakvu poruku šaljete ili bar verujete da je šaljete?

Očekujem, naravno, da ćemo svi živeti u jednom pravednijem društvu, gde će nas više uvažavati i u kome ćemo i sami druge više uvažavati. To očekuju i drugi, ali problem je što se čeka da to izvede neka viša sila, a ne mi sami. Film može da ukaže na problem, nudi poruku ljubavi, da je važno pričati o prijateljstvu jer su ljubav i prijateljstvo temelji za kretanje dalje. Ali film ne može da promeni svet.

 

*Film će videti desetine ili čak stotine hiljada ljudi, ali imate li ideju da film ponudite kao posebne projekcije u školama iako kažete da nije edukativan?

Kako mislite da se to radi? Da ja zovem ministra i kažem imam film, prikažite ga? Ili da ministarstvo vidi film i kaže – ovo treba prikazati u školama. Razlika je bitna i šta mislite da će se desiti?

 

*Ovo drugo neće.

Neće. Junaci mog filma su nevidljivi za sistem, pa i ne računaju na sistem i sami pokušavaju da reše probleme. Neko može da ode kod roditelja. Neko ne može ni to, pa sa ekipom vršnjaka rešava probleme. I to je pokazatelj u kakvim katastrofalnim uslovima odrastaju.

 

*Film je proces koji prilično traje, pa reditelj mora da ima viziju. Šta će biti s vašim junacima i junakinjama za pet godina?

Moje junakinje i junake volim zbog toga što otvoreno iskazuju nepoštovanje – njih niko ne poštuje, pa oni uzvraćaju istom merom – ali siguran sam da će jednog dana, ako se pojavi nešto vredno poštovanja, oni to poštovati. To je borba. Znate, oni su danas prepušteni sami sebi i imaju prava da ne poštuju, posebno ako hoće da ostanu ovde. Nemojte pogrešno da me shvatite, oni poštuju jedni druge i svakoga ko zaslužuje poštovanje, ali ne sistem, ne okruženje.

 

Pogledajte intervju ---


izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side