Intervju Ivan Medenica: Bitef – provokacija zauvek
07.09.2018 Beograd

VideoIntervju Ivan Medenica: Bitef – provokacija zauvek

Intervju Ivan Medenica: Bitef – provokacija zauvek Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Pod sloganom “Svet bez ljudi”, 52. Bitef održava se od 13. do 22. septembra. Šta stoji iza slogana, kakav je ovogodišnji program i da li je moguća utopijska situacija u kojoj gledaoci nakon odgledane predstave odluče da promene svet u kojem žive, otkriva umetnički direktor Ivan Medenica u razgovoru sa Ivanom Jovanovićem

Ovogodišnji Bitef bavi se svetom uoči apokalipse i opšteg društvenog kolapsa. Na koji način festival iz godine u godinu uspeva da spoji konceptualne linije i predstave vrhunskog umetničkog dometa, objasnio je gospodin Medenica na primeru ovogodišnjeg programa.

 

Kao umetnički direktor objasnili ste slogan ovogodišnjeg, 52. Bitefa, “Svet bez ljudi” sa tri asocijacije: svet bez pravih ljudi, svet uoči apokalipse i fenomen smrti. Program je, uslovno rečeno, podeljen u dva dela: deo sa dramskim predstavama i deo sa instalacijama u kojima bukvalno “nema ljudi”. Šta ste time želeli da postignete?

Slogan “Svet bez ljudi” odnosi se na dve osovine ovogodišnjeg programa: jedna je problemska, a druga je umetnička osovina ili umetnička linija u užem smislu.

Otkad sam došao na Bitef, insistiram da festival, s jedne strane, promišlja svet u kojem nastaje jer je takva vrsta pozorišta oduvek deo Bitefa, a sa druge strane, u bitno promenjenim vremenima, trudi se da uvek prepoznaje polemičke, apartne i subverzivne umetničke forme. Ne može se nešto novo i neviđeno očekivati u savremenoj umetnosti, pa tako i u savremenim izvođačkim umetnostima. Koncept novuma je modernistički i, kao takav, primeren vremenima u kojima je Bitef nastajao, ali festival nikako ne sme da prekine traganje za onim što su subverzivne, eksperimentalne umetničke prakse u određenim kulturnim kontekstima.

Kada tako razjasnimo stvari, a sećamo se da je prošle godine tematski fokus bio na velikim narativima (Biblija, antička tragedija i mitologija, srpska srednjovekovna književnost), a estetski na durational performances, možemo reći da je tematski fokus ove godine svet bez pravih ljudi, svet uoči apokalipse. Drugim rečima, ne predviđamo apokalipsu već želimo da opomenemo na fenomene savremenog sveta, pre svega Evrope i zapadnog sveta, ali ne nužno zapadnog, koje smatramo visokorizičnim, a to su desni populizam koji se odskora naziva “neliberalnim demokratijama”, a time se misli na autokratske režime, jačanje ksenofobije i rasizma, što je sve isti paket. To su tematski fokusi, problemi koje tretira većina predstava u ovogodišnjoj selekciji.

Kulminaciona tačka prvog dela programa je estonska predstava “Prljavština”. To je komička metafora, veoma duhovita, moguće apokalipse. To je niz situacija, manje-više neverbalnih, koje kreću od svakodnevnih, životnih, pa do alegorijskih konotacija na hrišćanstvo. Sve one sugerišu nemogućnost komunikacije i, doslovno, valjanje u blatu izuzetnih estonskih glumaca koji sve vreme igraju u ringu punom blata. Posle apokalipse nastaje svet bez ljudi, i tu idu tri predstave koje spadaju u formu instalacija, nema živih izvođača, a sve se završava Mocartovim rekvijemom, koji, što se tiče muzičke partiture, kombinuje rekvijem i afričke pogrebne pesme. Tako tematska linija ima raspon od političkog angažmana do intimističkog bavljenja fenomenom smrti. Fenomen nestajanja, raspadanje, posmatra se i na društvenom i na egzistencijalnom planu, a tu nam se instalacije savršeno uklapaju. One se u našoj umetničkoj tradiciji više vezuju za likovne nego za izvođačke umetnosti, tako da mislim da imati tri predstave od 10 u glavnom programu koje su instalacije, predstavlja veliku umetničku provokaciju.

Dodatni razlog što smo se odlučili za instalacije, sem što su sve tri vrhunski projekti, konceptualni razlog, jeste što smo želeli da podsetimo kako su značajni umetnički prodori počinjali tokom 60-ih i 70-ih godina u okviru Bitefa. Prateći program Bitefa posvećen likovnoj umetnosti, koji su tada kustoski vodili Biljana Tomić i Ješa Denegri, trajao je 10-15 godina i razni novi oblici, kao što je video-art ili performans, pre su se tu artikulisali nego u kontekstima likovnih manifestacija. U međuvremenu su se stvari promenile, pa su nam teorijski i umetnički vizuelne umetnosti naprednije nego main stream pozorište, te sve ovo postaje i dijalog sa istorijom festivala i činjenicom da je baš u okviru pozorišnog festivala došlo do promocije vizuelnih formi kao što su instalacije.

 

Iz prošlosti (“Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum”) koje otvara, Bitef program dramaturški ide ka opštem stanju sveta pred kataklizmu (predstava “NO43 prljavština”), prolazi kroz intimističko tretiranje pojma smrti (“PA AM”) i festival se završava – rekvijemom (Rekvijem za L.). Čini se da dramaturgija nikada nije igrala veću ulogu u programu Bitefa?

Jeste, to je tačno. Uspeli smo, a pri tome mislim na dramaturga festivala Filipa Vujoševića i mene i na produkcioni tim u kojem su Aleksandra Delić i Jelena Knežević, da dobijemo svaku predstavu onog dana kad smo je hteli. To nekome ko ne zna proces nastajanja jednog festivala deluje kao sitnica, ali je to enormno težak posao. Dobijate trupu u terminu koji njima odgovara, a ne kada je vi želite, tako da su iza dramaturgije festivala višenedeljni, a negde i višemesečni pregovori u kojima smo uspeli da istumbamo njihove programe i revidiramo svoje početne pretpostavke kako bismo dobili ovo što sada imamo.

Na festivalu koji se bavi pitanjima savremene desnice vraćamo se istoriji predstavom Dragana Živadinova koja predstavlja prolog Bitefa “Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum” jer se on, na gotovo egzorcistički način, bavi likom Odila Globočnika, Slovenca i jednog od najbližih Hitlerovih saradnika koji je u savremenoj Sloveniji zaboravljen. Sa druge strane, predstava ukazuje na prošlost samog Bitefa jer je Živadinov jedan od ključnih likova “neue Slowenische Kunsta”, koji je 80-ih bio veoma prisutan na Bitefu s nekim veoma značajnim predstavama.

 

52. Bitef je, u evropskim i svetskim okvirima, najrelevantnija kulturna manifestacija u Srbiji. Koliko je to prepoznato u Srbiji?

To je složeno pitanje, a prati Bitef od samih početaka. Ali takvo nam je kompletno društvo: imate fascinantne modernističke prodore vezane za neke emancipatorske periode ovog društva, pa u Muzeju moderne umetnosti imate izložbu o jugoslovenskom brutalizmu u arhitekturi, a paralelno, ili odmah potom, imate strašne retrogradne procese. Društvo nam je rastrzano između ekstrema, a pozicija Bitefa ne može da ide izvan tog konteksta. Veoma dirljiva, i kada nisam bio, ali i kada ne budem na ovoj poziciji, činjenica da je najveća tradicija ove kulture i ovih prostora festival međunarodnih pozorišnih tendencija. Nešto što je po definiciji međunarodno i nešto što je namenjeno promociji savremenog, radikalnog, progresivnog, u tradiciji društva koje ima istoriju nacionalizma, šovinizma i koje je u svojoj tradiciji tradicionalističko. Kulturni brend te zemlje je nešto potpuno suprotno od onoga što bi se moglo videti kao njegov main stream ili kao dominantna kulturna paradigma. U tom smislu Bitef jeste tradicija i on ima zadovoljavajući tretman u društvu i u smislu medijske pažnje, a i u smislu novca kojeg je sve više, a ove godine je mnogo veće interesovanje komercijalnih sponzora, i to sa programom koji je niti lak, niti zabavan, niti naivan i trebalo bi da po logici stvari odbija sponzore koji nisu baš zainteresovani za nešto neizvesno. Ipak, uz napor našeg marketinga i trudom svakog od nas animiramo i komercijalne sponzore za ovu vrstu. Dakle, Bitef je odraz raspolućenosti ili, ako ćemo biti nežniji, dijalektike našeg društva, s tim što Festival mora više da se trudi kako bi imao veći uticaj na lokalnu pozorišnu sredinu.

 

Kako to mislite?

Mislim da Bitef definitivno ima taj uticaj, to se zanemaruje. Koliko ja pratim, poslednjih 20-ak godina, koliko ga pratim kao kritičar, veliki broj reditelja sada već srednje generacije, između 35 i 45 godina, mnogo je više formirao sebe na Bitefu nego na našem repertoarskom pozorištu: Bojan Đorđev, Miloš Lolić, Anđa Nikolić, Ana Tomović, Boris Liješević. Svi su oni gostovali sa svojim predstavama na Bitefu i i te kako su se ovde formirali. Ali kada spomenete sva ova imena, vidite da ih nema toliko na domaćim scenama koliko ih je bilo ranije: Miloš Lolić više režira u inostranstvu nego u zemlji, Bojan Đorđev je jednom nogom tamo, a drugom ovde, što je u redu jer ne mislim da bi svi mladi umetnici morali da ostanu u zemlji, ali mi, kao sredina, ne smemo da ih zaboravimo i moramo se truditi da ih imamo prisutnije na domaćoj sceni. Najmlađa generacija, koja sada osvaja prostor, mogla bi se u smislu društvene misli okarakterisati kao neokonzervativna, pošto će vam i dalje mnogo radikalnije o društvu kroz pozorište misliti pomenuti Đorđev, Maja Pelević, Minja Bogavac, a oni su dramski pisci i više se angažuju kao reditelji i performeri, što je, da se opet vratim na program, njegova paradigma: nemate režiju u klasičnom smislu. Čak je najklasičniji reditelj u dramskom i postdramskom smislu Oliver Frljić.

Imate teatrologe, kritičare kao Marinu Davidovu, koji su autori, koreografe kao Kasel, koji su koautori, dizajnere svetla i muzičare kao Barnea. Konceptom ovogodišnjeg Bitefa dovodi se i pojam profesionalizacije u pitanje, što je u savremenim umetnostima već odavno dekonstruisano. Poziciju reditelja-patrijarha, muškarca, zamenili su rediteljski kolektivi, žene reditelji, umetnici iz drugih oblasti, vizuelni umetnici... Oni postaju autori pozorišnih predstava.

Da se vratim na domaću scenu – ta generacija 35-45 i dalje ima više političke, društvene i umetničke hrabrosti od mlađih ili starijih. Pošto sam ja ta generacija, možda je sve to deo neke moje identifikacije, ali mislim da sam objektivan.

 

Zašto mislite da su mladi konzervativni?

Ne mislim da su svi. Ima različitih pojava, ali mi se čini da je pomenuta srednja generacija bila na većem udaru rata, sankcija, svega što se desilo sa bivšom Jugoslavijom. Pošto su rođeni krajem 70-ih i početkom 80-ih godina, znaju za druga, bolja vremena, zbog nenormalnih okolnosti u kojima smo svi živeli bili su primorani da traže informacije sa strane, interesovalo ih je šta se dešava u svetu iz vizure zemlje koja je bila potpuna parija u odnosu na ostatak Evrope.

Nove generacije rastu u promenjenoj društvenoj paradigmi neokonzervativizma, veronauke u školama, što je, bez protivljenja, konzervativnije u smislu obrazovanja. U svetu su takođe “desni govori” sve prisutniji i u tom smislu dolazi do promene. I u umetničkom i u političkom smislu imamo više konzervativizma.

 

Točak selekcije

Napravili ste odličan odnos društvenog angažmana i umetničke relevantnosti, a sve predstave opet provociraju. Hoće li Bitef ikada odustati od tog principa?

Najkraće moguće rečeno – neće. To je težak zadatak, ali i inspiracija. Ne vidim smisao da skupljam po principu velikih imena, festivalskog tržišta ili velikih autora koje dosad nismo videli. To, po mom mišljenju, nisu relevantni principi za koncipiranje festivala. Ovakvim konceptom i dramaturgijom kolega Vujošević i ja pravimo metanarativ, pošto je sam program Bitefa priča za sebe. Naravno, kada imate te kuratorske pretenzije postoji rizik da vam koncept i dramaturgija budu veći od predstava, pa ako vam neka od njih “vrši posao” za koncept, malo ćete progledati kroz prste ako je nižeg umetničkog dometa. To je glavni rizik i sve predstave moraju prevashodno imati visok umetnički nivo, ma kojoj konceptualnoj ravni selekcije pripadale. Apsolutno se rukovodimo time: ne žrtvujemo kvalitet predstava zarad konzistentnosti koncepta. Ubeđen sam da to ove godine nismo uradili.

Kada počnemo da radimo selekciju, ja nacrtam točak. Imamo horizontalnu i vertikalnu osovinu. To su tema, problematika, estetski fenomen na koji ukazujemo. Onda imamo dve dijagonale: jedna je promovisanje i prepoznavanje, ma koliko to bilo teško na savremenom tržištu, novih imena. To je važno za samosvest ne samo festivala nego i naše pozorišne sredine jer znamo da je, istorijski gledano, Bitef 60-ih i 70-ih lansirao mnoge umetnike sa Istoka i Zapada. Mi više nemamo takvu geostratešku poziciju, ali moramo dati maksimalan trud i uložiti napor da svake godine imamo barem jedno takvo ime, bilo iz domaće, regionalne ili svetske produkcije. Prošle godine je to bio nemački reditelj Ersan Montag, a ove godine njegov vršnjak Nadav Barnea, izraelski umetnik. Muzičar, dizajner, pisac koji je priznat u Izraelu, a ovo će mu biti prvi međunarodni festival na kojem učestvuje.

Druga dijagonala je svetsko pozorište. Bitef nije regionalni, nije evropski već svetski. Sticajem okolnosti, možda ove godine ima manje svetskih produkcija nego poslednjih godina, pa je najmultikulturalniji “Rekvijem za L.”, pošto su izvođači Afrikanci i što je muzička partitura aranžman Mocarta i afričke popularne muzike, pogrebnih pesama, a komponovao ju je savremeni kompozitor Fabricio Kasol.

Kružnica, ono što povezuje osovine i dijagonale i čini točak, jeste najviši umetnički kvalitet. Ili bar kvalitet kako ga mi vidimo. Nekada pogrešimo, ali ne smemo praviti kompromise zarad konceptualnih osovina, pa da u program svesno uđe neka umetnički manje relevantna predstava.

 

Čovek sam evolucije, ali me stvarnost demantuje

Mislite li da ovogodišnja selekcija može nešto promeniti u širem socijalnom kontekstu? Neka delimična varijanta Brehtovog epskog pozorišta u kojoj gledaoci izlaze iz sale i imaju potrebu da promene svet oko sebe.

Pošto otprilike pet odsto građanstva čini pozorišnu publiku, čak i da svi počnu da menjaju svet, teško da će ga promeniti. Sa druge strane, verujem u slogan “elitne kulture za svakog čoveka” Antoana Viteza i Žana Vilara, a na njega je posle referisao i francuski filozof Alen Badju. Vi, zapravo, visoku, ozbiljnu umetnost koja postavlja neka ozbiljna, izazovna pitanja možete učiniti komunikativnijom različitim strategijama i taktikama. Važni su nam prateći programi, debate, razgovori, imaćemo Filozofski teatar, gde će vodeći regionalni filozof Srećko Horvat o svemu ovome razgovarati sa Oliverom Frljićem. Dakle, tom debatnom, teorijskom kontekstualizacijom publici približavamo teme i probleme koji im nisu bliski ili nisu spremni da se suoče s njima jer možda očekuju nešto drugo, zaborav ili zabavu.

Verujem u emancipatorsko pozorište. Čovek sam koji veruje u evolutivne, a ne revolucionarne procese, ali me stvarnost demantuje i kao kada grudva pada niz brdo, pa postaje sve veća i veća, društveni retrogradni procesi dobijaju sve više zamaha. Ne znam da li ćemo evolutivnim procesima moći da ih usporimo. Ovim ne prizivam neku globalnu revoluciju ili lom. Plašim se i pitam mogu li evolutivni i emancipatorski procesi da zaustave opštu društvenu dekadenciju u koju srljamo.

Ne želim da budem ludački optimista, da budem neodgovoran i kažem: “Da, dođite na Bitef. Gledajte predstave. Promeniće vam život. Izaći ćete i shvatiti razloge svoje nesreće i izborićete se s njima”, ali mislim da mi koji se ovim bavimo moramo dati maksimum i započeti procese osvešćivanja građanstva. Ljudi će se zamisliti nad onim što budu videli, gorko se osmehnuti na predstave koje su komične i duhovite, imati snažno emotivno iskustvo dok gledaju rekvijem i dve instalacije, doživeti neku vrstu katarze, i to najviše u domenu smrti. U srednjem veku postojala je veština umiranja “ars moriendi”, a savremena civilizacija pokušava da potisne fenomen smrti, što to nam se prodaje na svakom koraku: od telefona preko fitnes programa do sredstava za mršavljenje i podmlađivanje. Patrijarhalno društvo je, pored svih loših stvari, imalo ideju o inkorporiranju smrti u normalne tokove života, dok konzumerizmu bolest, smrt i nemoć iz dobro poznatih razloga smeta. E upravo ovim predstavama, pogotovo “Rekvijemom za L.”, vraćamo lepotu i dostojanstvo činu biološkog nestanka.

 

 

Pogledajte intervju:

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
NASLOVI
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side