18.11.2018 Beograd

Intervju Ivan Brkljačić: Saksofon je definitivno najmoćniji instrument

Intervju Ivan Brkljačić: Saksofon je definitivno najmoćniji instrument Foto: Beogradska filharmonija / Marko Đoković
Beogradska filharmonijauvek s velikom pažnjom bira domaće autorske muzičke snage da budu deo koncertnog menija u okviru njenih zvaničnih sezona. Tako će to, na samom početku ove, biti novo delo kompozitora Ivana Brkljačića, eksplozivnog naziva Ljubav! – Koncert za saksofon i orkestar

Razgovarala: Zorica Kojić

 

Ugledni stvaralac Ivan Brkljačić (1977), kompozitor sada već srednje generacije, doktor umetnosti, profesor i prodekan na FMU u Beogradu, najmlađi dobitnik Mokranjčeve nagrade, dugogodišnji selektor Međunarodne tribine kompozitora i autor više desetina kompozicija za simfonijski i gudački orkestar, hor, kamerne sastave i solo instrumente, te muzike za film Ustanička ulica u režiji Miroslava Terzića i brojne pozorišne predstave – ovim povodom za Novi magazin otkriva detalje inspiracije za svoje najnovije delo, šta zatim misli o poziciji ljubavi danas, miksturi klasike i roka, specijalnim moćima Beogradske filharmonije, svom solisti Milanu Saviću, ali i o tome zašto je po njemu saksofon najmoćniji instrument. Premijera Koncerta za saksofon i orkestar – Ljubav! deo je ciklusa Ašikovanje Beogradske filharmonije i na programu je u petak 16. novembra, u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine.

 

Ljubav je naziv i bazična inspiracija za vaše najnovije delo Ljubav! – Koncert za saksofon i orkestar, kojeje porudžbina Beogradske filharmonije. Danas je ljubav pomalo oveštala reč i ume da poprimi razna podsmevajuća, ironična značenja. Kako ste s tim u vezi razmišljali o ovom osećanju, pripremajući svoje delo za Filharmonijski ciklus Ašikovanje?

Vrlo često se susrećem sa patetičnim prikazima ljubavi, neiskrenim, površnim, materijalnim, ogoljenim, čak imam utisak da je u današnje vreme mnoge ljude sramota kad se pomene ljubav. Kao da je potrebno biti imun na nju. A u suštini je ljubav ono što je jedino pravo, lepo i u svojoj biti životno. Od te lične iskrenosti prema ljubavi pošao sam razmišljajući o Filharmonijskom Ašikovanju i porudžbini.

 

U svom opisu dela napominjete da nije reč o bilo kakvoj ljubavi, već o nekim vrlo specijalnim njenim dimenzijama i pojavnim oblicima. Da li biste nam malo pojasnili koja je to ljubav inspiracija za Love! – saxophone concerto?

Tražeći vrlo precizan ljubavni kontekst za usmeravanje muzičkog toka svoje kompozicije, postavio sam sebi pitanje kakvu ja to ljubav želim da komponujem. Odbacujući ono što je neminovno i podrazumevajuće kad je ljubav u pitanju, a kako bih izbegao da budem isuviše ličan, locirao sam tip ljubavi koji me je najviše zainteresovao. To je, po mom mišljenju, ljubav sa ograničenim dejstvom, to jest trenutna ljubav koja može da bude toliko jaka, intenzivna, uzbudljiva i puna vatre,da stvara energiju kojom bi moglo svašta da se pokrene. Bilo koji vrhunski nastup velike muzičke zvezde na koncertu pred desetinama ili stotinama hiljada ljudi u publici može emitovati ljubavni vatromet sa snagom koju pominjem. Ipak, takvo stanje traje samo onoliko koliko i sam nastup muzičke zvezde. Kad se događaj završi, nestaje i takva ljubav. Ona je ponovo moguća možda već sledećeg dana, ali u nekom drugom gradu, na nekom drugom mestu ili meridijanu, u interakciji sa nekom drugom publikom. Ili sa nekim drugim muzičarem na sceni. Konkretno, u nastupu grupe Kvin na Lajv ejdu, po mom mišljenju, desila se jedna takva ljubav.

 

Već izvestan broj decenija nije neuobičajeno mešanje klasike i roka – primera ima odista mnogo, neki su bili baš i veoma upečatljivi u istoriji popularne kulture. Koji od njih je možda snažno uticao na vas?

Iskreno, o međusobnim uticajima različitih muzičkih žanrova ne razmišljam mnogo. Sebe smatram klasičarem i po obrazovanju i po vokaciji. Takođe, mislim da sva moja muzika koju sam dosad komponovao bazično pripada klasičnom žanru. Međutim, ne mogu da ignorišem vreme u kojem živim, gde je preplitanje različitih muzika potpuno normalna, možda i poželjna stvar. Otuda u mojoj muzici – nesvesni i nenamerni – uticaji roka, ali i folklora, a najviše, rekao bih, svakodnevice koju živim. Jer, upravo iz nje crpim teme koje zatim prenosim u muzičke materijale, a kojima – jezikom muzike – pravim lične komentare i odnos prema onome što mi je u okviru svakodnevnog života interesantno ili važno.

 

Kako je zapravo sve to krenulo sa vama i rokenrolom? Koje bendove i umetničke ličnosti iz tog žanra smatrate jednako presudnim za to što ste danas kompozitor, koliko su to bili i oni iz sveta ozbiljne muzike?

Uvek prvo krećem iz klasike i na kraju se klasici vraćam. Razmišljajući koga bih prvo mogao da pomenem od velikih zvezda koje su uticale na mene, a utiču i dan-danas, odmah mi je na pamet pao Mocart. Ubeđen sam da bi – da je živeo u današnje vreme – sigurno bio velika muzička zvezda, i to sasvim moguće baš rok star. Dalje kada razmišljam... još uvek sam u klasici i pominjem Musorgskog, pa Skrjabina, Stravinskog... pa svakako dolazim do Lenona i Stinga. Ali, ova lista se svakodnevno dopunjava, koriguje, itd. Tim pre što je za mene još važnije kad pomislim na listu pojedinačnih dela koja bi obuhvatala na stotine ili hiljade izuzetnih kompozicija iz literature, kako klasične tako i popularne.

 

Koja ste svoja konkretna iskustva sa rokom kao kompozitor i izvođač imali dosad?

Ne mnogo. Veoma sam ponosan na kompoziciju Gde je DLM? koja je pisana za Belef 2005. kad je i izvedena. Kao i sve ostale kompozicije koje sam napisao i ova ima zabeležen trag u originalnoj partituri, u kojoj pored deonice glasa mogu da se prate sledeći instrumenti – truba, trombon, električna gitara, bas gitara, klavijatura i bubnjevi. Takav zapis, inače, nije praksa u popularnoj muzici, tako da je i u ovom slučaju klasika uradila svoje. Uz nekoliko džemovanja sa prijateljima, tu se moj kompozitorsko-izvođački kontakt sa rokom završava i ostaje isključivo na nivou slušnog užitka, odnosno na nivou publike.

 

A šta je sa saksofonom i solistom Milanom Savićem? Delo je nastalo svakako i zbog vaše snažne povezanosti sa ovim instrumentom i baš ovim umetnikom?

Love! – saxophone concertoje šesta kompozicija u kojoj koristim ovaj instrument i saksofon je za mene definitivno najmoćniji instrument. A tako malo prostora mu je dato u našoj sredini. Bar kad je klasični okvir u pitanju, jer sa džezom je već bolja situacija. Milan Savić je puno toga u jednom čoveku. Izuzetan solista i virtuoz na saksofonu, posvećenik i borac za prostor koji zasigurno pripada ovom instrumentu, čovek koji već godinama izgara za Festival saksofona, ulaže ogroman pedagoški napor u stasavanje budućih saksofonista i iznad svega – on je sjajan muzičar. Razumeli smo se odavno i shvatili da funkcionišemo na istoj muzičkoj frekvenciji. Trenutna saradnja na Koncertu za saksofon sa Beogradskom filharmonijom je vrhunac do koga je potpuno prirodno i, rekao bih, očekivano došlo. Ja sam komponujući specijalno za njega imao mnogo toga da kažem, znajući da je ispred mene muzičar bez limita, koji zaista može sve. On mi sa druge strane, svirajući moj Koncert, uzvraća na najbolji način. Sve je to jednom rečju – sjajno!

 

Konačno, izuzetan orkestar kakav je Beogradska filharmonija, inspiracija je za sebe.Ovo nije vaša prva saradnja sa BF, ali su čast i oduševljenje pretpostavljamo uvek veliki? Koje ste sve stvari imali na umu kad je o samom orkestru i njegovim izvanrednim interpretativnim moćima reč?

Beogradska filharmonijaje veliki orkestar, sa izuzetnim muzičarima koji profesionalno mogu sve. Poseduju iskustvo, tradiciju i najsvetliju moguću budućnost ispred sebe. Imam to zadovoljstvo da sam jedine dve orkestarske porudžbine dosad dobio upravo od Beogradske filharmonije. Najpre 2006. godine za kompoziciju Otkucaji davno zaboravljenog sata i evo sada za Love! – saxophone concerto. Sa takvim izvrsnim orkestrom svoju kreaciju možete brusiti do krajnjih granica lične mašte. I uživati u tome.

 

A kako stoje stvari sa vašom klasičnom karijerom? Na čemu planirate da radite kad prođe ovo uzbuđenje u vezi sa Beogradskom filharmonijom i aktuelnom porudžbinom? Možda nešto vezano za vašu ljubav prema klasičnim kamernim ansamblima, kao što su gudački kvartet, duvački kvintet, gudački orkestar...?

Svoju ljubav prema klasičnim kamernim sastavima sam utkao u Love! – saxophone concerto. Nadam se da će se to u kratkim fragmentima i čuti. Ono što bi do kraja godine trebalo da uradim jesu fragmenti za solo klavir, jedna pesma na poeziju Vaska Pope, duo za kontrabas i rhodes klavijaturu, a od naredne godine će se sasvim sigurno nametnuti i nove muzičke teme.

 

Konačno, kad biste mogli da komponujete za neke velike rok ili klasične muzičke zvezde – ko bi to bio? I zašto?

U ovom trenutku zaista verujem da sam komponovao kompoziciju za velike zvezde: Milana Savića i Beogradsku filharmoniju. Za mene, trenutno, nema većih!

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
NASLOVI
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side