15.10.2019 Beograd

Intervju Gordana Đerić: Živimo u vremenu teške kulturne traume

Intervju Gordana Đerić: Živimo u vremenu teške kulturne traume Foto: Nebojša Aleksić
U svojoj najnovijoj knjizi Rečnik suvišnih reči, naučna savetnica u Institutu za evropske studije u Beogradu Gordana Đerić bavi se odnosom jezika i društva

 

Razgovarala: Anđelka Cvijić

 

Koliko smo svesni pravih značenja reči kad ih izgovaramo i da li pomišljamo do koje mere i reč može biti zloupotrebljena? Slušajući pak tuđe govore, najčešće razmišljamo o opštem utisku obmane onih kojima su ti govori namenjeni i upućeni, ali analiza samih reči retko da nam pada na pamet. A reč ume, zahvaljujući čoveku, i te kako da bude kvarljiva i takva manipulacija njom ni krivu ni dužnu stavlja je na stub srama.

Odnosom jezika i društva u svojoj najnovijoj knjizi Rečnik suvišnih reči bavi se Gordana Đerić, naučna savetnica u Institutu za evropske studije u Beogradu. Kao diplomirani filolog i doktor nauka u oblasti interdisciplinarne antropologije, predavačica srpskog jezika na Katedri za slavistiku Karlovog univerziteta u Pragu od 1996. do 2000, Gordana Đerić je autorka brojnih radova u domaćoj i stranoj periodici iz oblasti interdisciplinarne antropologije i kulturne kritike, kao i vrlo važnih knjiga za našu kulturu, od kojih izdvajamo Suvišne reči. O intelektualcima i znanju (Zlatno runo, Beograd 2016) i Pisci i pitanja. Antropološki eseji (Clio, Beograd, 2014).

Rečnik suvišnih reči, koji su nedavno objavili Knjižarnica Zlatno runo i Institut za evropske studije iz Beograda, izraz je, kako u uvodu piše Gordana Đerić, sumnje u verodostojnost upotrebe reči i pokušaj svođenja reči, pojava i fenomena koje one označavaju na odgovarajuću meru u okviru referentne stvarnosti. On je podsticaj da se “utvrdi o čemu se izgovorenom rečju zapravo (ne)govori“. Odnosno, kako piše autorka, i podsticaj na odgovornu upotrebu jezika, precizno i jasno izražavanje.

 

Kako ste došli na ideju o pisanju Rečnika suvišnih reči?

Spontano je nastala ta ideja kao posledica ranijih istraživanja i traženja formalno novog načina da savladam razliku između stvarnosti i jezika kojim se opisuje ta stvarnost. U osnovi je stara potreba da bolje razumem odnose jezika i društva, jezika i istine, naročito jezika i mišljenja jer ono i nije ništa drugo do dosledno propitivanje pojmova i reči kojima se služimo. Jedino sam ovog puta odgovore tražila više u najbližem okruženju, a manje u teoriji. Taj zaokret uticao je na promenu i proširenje koncepta, budući da sam od svojih sagovornika dobijala brojne primere pleonazama, poštapalica i drugih nestandardnih izraza kojima nisam imala nameru da se bavim kada sam započinjala istraživanje.

 

Kažete da je u pitanju rečnik koji je i obrazovno nastrojen. Zar nam je jezik toliko iskvaren?

Poražavajuće je stanje jezika, ne samo u medijima, pa i Politici, čiji je jezik smatran uzornim, nego i u obrazovanju, rubrikama iz kulture, u službenoj prepisci, tamo gde bismo to najmanje očekivali. Zato sam u knjizi koja je usmerena na jezičku i društvenu mimikriju zadržala i dobijene primere nestandardnih izraza u javnom govoru iako se pravila njihove upotrebe mogu naći u gramatikama i pravopisima, kao i u Rečniku jezičkih nedoumica prof. Ivana Klajna.

 

Govorite o nelagodnosti u jeziku. O kakvoj nelagodnosti je reč?

Nezavisno od ove, koja se tiče nepoštovanja norme i koja vas prisiljava da neprestano lektorišete ono što slušate ili čitate, imala sam na umu nesaglasnost značenja reči sa zbiljom stvari ili kontekstom u kojem se te reči koriste. Formalno se nelagodnost u jeziku najčešće izražava potrebom da sve više reči i izraza obeležavamo navodnicima ili gestikulacijom i mimikom u govoru, kao u primerima “tolerantnost“, “transparentnost“, “vladavina prava“, “borba protiv nasilja, korupcije“...

Sasvim suprotna iskustva, uz odsustvo primene deklarativnih zahteva, obećanja ili principa proizvela su paralelne realnosti i tu nelagodnost. Nesklad između jezičke oznake i onoga na šta se ona odnosi ostavlja sve teže posledice, truje i razdire elementarno zajedništvo, širi uzajamno nepoverenje. Reč je o nelagodnosti u društvu, njegovom rastakanju i blokiranju, koje je u neraskidivoj vezi s praktičnom neodgovornošću i bahatim načinom na koji koristimo jezik.

 

Zašto dosad ne postoji nijedan rečnik poput ovog vašeg? Da li je reč obrazovanih i intelektualaca, pre svega, toliko autocenzurisana u ovom vremenu?

Postojale su slične ideje, nijedna nije ostvarena. Najsličniju je imao Pol Valeri početkom prošlog veka. Izneo ju je u svojim Sveskama, razmatrajući mogućnost nastanka rečnika koji bi sabirao nekorisne reči u razmišljanjima i koji bi otkrivao protivrečnosti svakog izraza.

Moj utisak je da se ne radi o autocenzuri, pa ni intelektualcima, te kategorije su se, dok su imale smisla, uzajamno isključivale – ukoliko neko pribegava autocenzuri, svakako nije intelektualac, bar ne u strogom smislu reči. On je nameštenik, službenik. Presudno je ima li mišljenja jer bez mišljenja nema ni cenzure i obratno, ima cenzure ako ima mišljenja. U tom slučaju, cenzura bi bila ignorisanje mišljenja, njegovo strateško zataškavanje i zatiranje uz pomoć mediokritetskih, drugorazrednih i još nižih sadržaja: oni se nagomilavaju, ističu u prvi plan, nagrađuju i sve nesmetano ide dalje. Kako živimo u vremenu poraza mišljenja i teške kulturne traume, na snazi je stvaranje bez dela, kritika bez kritike, predstava bez sadržine, istraživanje bez rezultata. Formalno obrazovanim stručnjacima u humanističkim i društvenim disciplinama ostalo je da se usavršavaju u praznom govoru, da mute plitku vodu i slave samo ono što ih pokorava. Prazan govor uslov je opstanka i najviše dostignuće našeg vremena. Ovaj Rečnik pokazuje da tom zamenskom ili praznom govoru nisu baš svi dorasli. Naročito su mu neskloni ljudi vaspitani na klasičnoj literaturi, koja vrednost dela i duha autora meri preciznošću njegovog jezičkog izraza.

 

Kakav je odnos jezika i istine?

Sudeći prema Rečniku, jezik je u funkciji skrivanja istine. On nas laže i zamajava, zbog toga u njega gubimo poverenje. Ali to je samo jedan, vrlo uzak aspekt istraživački neiscrpnih fenomena koji su ostajali tajna i za njihove najubedljivije proučavaoce. U vremenu u kojem smo prećutno pristali da zanemarimo istinu, da se čak i ne pitamo o njoj, osnažena je jedna sasvim nova praksa ili disciplina, suprotna epistemiologiji – možemo je nazvati antiepistemiologijom. Ona princip hijerarhijske pokornosti i interesa pretpostavlja svemu, zdravom razumu i neposrednoj opažajnosti. I munjevito se raširila, poput poroka ili zaraze ušla u sve domene. Ako je epistemiologiji bilo stalo do znanja i traženja istine, antiepistemiologija sada se iscrpljuje u odbrani neznanja, isključivo tome služi. Ako je epistemiologija neutralna u odnosu na svrhu, interes i ciljeve, ova suprotna praksa ili disciplina uvažava isključivo interes i ciljeve, brinući jedino da svom interesu ili cilju obezbedi većinsko mnjenje. Ako se epistemiologija drži utvrđivanja činjenica i vere u snagu činjenica, antiepistemiologija je u najboljem slučaju nezainteresovana za činjenice, a obično usmerena na njihovo potiranje. I tako možemo dugo da nabrajamo.

 

Ko najviše manipuliše jezikom: vlast, nauka, mediji ili njihova sprega? Koja je pogubnost njihovog dejstva?

Uvek je u pitanju sprega, saodnos svega što ste naveli, mehanizam različitih industrija, tako da ni akteri obično nisu svesni sopstvene izmanipulisanosti; ako i postanu svesni, već bude dockan za ispravke. Suviše kasno, otuda pogubnost o kojoj govorite.

 

Kako da se brani čovek koji u jednom trenutku postane svestan takve manipulacije?

Ne znam. Odluke i strategije treba da ostanu individualne jer čovek ionako sve uradi prema svojoj meri. Neko se brani humorom i ironijom ili postane cinik, drugi se posvećuje životinjama, prirodi, ona ne laže. Neko se udružuje, neko se sam bori. Pobuni se, poput Snoudena, traži spasenje na drugoj strani sveta ili azil. I nastavlja, prema savesti, svojoj meri.

 

Kažete da je jezik najosetljiviji pokazatelj društvenih promena. Na koje promene ste mislili?

Nema promena u društvu bez jezičkih promena, one su simultane ili, češće, promene u jeziku prethode društvenim promenama, to jest onome što kasnije percipiramo kao značajnu promenu. Čim se pojavi šum u značenju reči izvesno je da su ideje koje su njima predstavljene zrele za preispitivanje. I da je to početak kraja tih ideja. Najbolji nama poznati primeri su godina 1989. i uništenje Jugoslavije, koje je počelo mnogo ranije, pražnjenjem i obesmišljavanjem ključnih reči sistema na kojem je Jugoslavija opstajala. Nakon pada komunizma u Istočnoj Evropi ostala su groblja suvišnih, novom sistemu nepotrebnih reči. Na umu sam imala smene diskursnih režima i velike društvene promene koje jezik nepogrešivo nagoveštava, a koje su ostajale i ostaju bez analitičke tematizacije. U ovo vreme dešava se nešto slično, u najširem kontekstu, i o tome sam mislila kada sam sastavljala ovaj Rečnik, budući da se krune i u sumnju dovode značenja ključnih reči doskorašnjeg diskursnog režima. Za pažljivog slušaoca poredak stvari već je promenjen, jedino što naše zaključivanje o promenama kasni.

 

Ulični rečnik ušao je u sve pore našeg društva, a poražavajuće je to da njegova implementacija kreće s najviših instanci – političkih, kulturnih, pa i naučnih. Može li se rečima posle takve zloupotrebe vratiti ponos?

Jezik je uvek o društvu i o onome koji govori. Lako bi bilo reći da je uspostavljanje dostojanstva jezika, profesija ili institucija prvi zadatak. Odlučujuće je u našem razumevanju ko to izgovara, imamo li poverenja u njega, šta je on uradio za svoj jezik, svoju profesiju ili instituciju, prepoznajemo li ga po radu u skladu sa svojim najboljim znanjem ili po radu u svom najboljem interesu. Bez karaktera, saglasnosti reči i dela, sve je nemoguće jer zamenski govor i zamenski ljudi više ne prolaze. Ono malo što je moguće uraditi jeste vraćanje dostojanstva lektorskom pozivu, nastavnicima i prevodiocima, i opet će biti teško da očistimo makar deo onoga što smo nepovratno zagadili.

 

Vaš Rečnik… pažljivom čitaocu otkriva alarmantnu situaciju u kojoj se naše društvo nalazi. U njemu sagovornici izražavaju ironiju, ogorčenost, pronicljivost; oni jasno prepoznaju manipulaciju i vrlo su svesni realnosti koju bi rado menjali. Kako sa suvišnih reči preći na dela?

Moji sagovornici ne predstavljaju reprezentativni uzorak iako pripadaju tihoj većini. Ako se osmelimo i uopštimo njihove stavove, onda bi nepoverenje u partijski sistem, političare uopšte, bilo ono što većinu njih povezuje. Čini mi se da oni ne bi menjali realnost na poznate načine – partijskim organizovanjem ili revolucijom. A neki je ne bi ni menjali. Više od toga teško mogu da zaključim.

 

Koja je reč najgore prošla u vašem istraživanju?

Loše su prošle reči koje se odnose na medijski i politički sistem, na obrazovanje i kulturu, na estradu, inteligenciju... U ova poslednja dva domena značenja su se preplela, poistovetila, na skoro isti način percipirane su starlete i analitičari. Rijaliti šou je reč s najviše negativnih određenja, ima više od dvadeset negativnih i jedno pozitivno određenje.

 

Koju ste suvišnu reč vi izabrali?

Sve sam ih izabrala. Čim sam ih zapisala saglasila sam se da se u sumnju može dovoditi ispravnost njihove upotrebe ili značenjska ispražnjenost, da su zamenski ili mimikrijski izrazi. Stavovi o njima, kao i nekonvencionalna značenja koja im moji sagovornici pripisuju, neretko su sasvim suprotstavljeni, a s nekima se uopšte ne slažem. Nezavisno od mog stava o konkretnim pitanjima, bilo mi je važno da ova mišljenja uvrstim u Rečnik jer približno ilustruju društvenu intimnost, dakle ono što tinja u društvu, što je prisutno, a o čemu se uglavnom ne razgovara javno.

 

Koja najnovija reč nedostaje vašem Rečniku? Imate li komentar na reč bojkot?

Format je ta najnovija reč. Vest o tome pročitala sam neposredno nakon čitanja teksta o mrdanju mrtvaca – prema nekim istraživanjima, i mrtvi se pomeraju – i od tada o bojkotu i formatima ne razmišljam drugačije do u slikama pogrebne simbolike, sa glavnom mrtvačkom stanicom i pogrebnicima koji zvanično proglašavaju nemuštost, sopstvenu i našu mutavost.

 

autor: MIM izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side