12.10.2018 Beograd

VideoIntervju Dejan Mihailović: Još se nismo izlečili od palanačkog duha

Intervju Dejan Mihailović: Još se nismo izlečili od palanačkog duha Foto: Novi magazin
Pisac romana o Milanu Obrenoviću, kome su istoričari i pisci posvetili nezasluženo malo pažnje, govori za Novi magazin

Razgovarala: Anđelka Cvijić

 

U savremenoj domaćoj književnosti mali je broj stvarnih ličnosti koje su svojim delovanjem dale pečat jednom segmentu srpske istorije i inspirisale pisce. Od tog broja samo je manji onaj koji se odnosi na ličnosti o kojima se i dan-danas razmišlja i govori u stereotipima, iza kojih stoji sve osim argumenata.

Dejan Mihailović, pisac sjajne zbirke priča Kuke i verige (Službeni glasnik, 2013), duhovite knjige koja, prema Jovici Aćinu, “jezikom i stilom oponaša naše davnašnje i prebogato usmeno stvaralaštvo”, jedan je od retkih koji je obratio pažnju baš na jedan takav lik naše istorije. U izdanju Lagune objavio je svoj prvi roman Podvizi i stradanja Grofa od Takova, čiji je glavni junak Milan Obrenović.

Sin Miloša Obrenovića i Marije Katardži, koji je u ranoj mladosti, posle ubistva Mihaila Obrenovića u Topčideru, nasledio teški teret vladavine Srbijom pod Turcima, nesumnjivo je tragična ličnost. Iako je, zapravo, bio državnik koji je Srbiju oslobodio vazalstva i stvorio nezavisnu državu, organizovao njenu vojsku i zemlju približio Evropi, Milan Obrenović gotovo je potpuno uklonjen sa srpske istorijske scene, baš kao i dinastija Obrenović posle divljačkog ubistva Milanovog sina Aleksandra i njegove supruge Drage Mašin, posle čega je na tron Srbije ponovo došla dinastija Karađorđević.

U romanu Dejana Mihailovića oživljeni su ne samo Milan Obrenović i istorijske ličnosti onog vremena već je data bogata politička, društvena i kulturna scena tog doba. Mihailović, naravno, nije istoričar već pisac, pa je dokumentarna građa koju je koristio spisateljski vešto i mudro ukomponovana u višeslojnu značenjsku prozu u kojoj se, kroz prikaz duha i identiteta jednog naroda, sagledava mnogo šira, univerzalna pozornica sveta. A na njoj, baš kao i na onoj malenoj, srpskoj, vladaju najniže strasti, ali se pojavljuju i iskre onih vrednosti koje u konačnom zbiru čine svet ljudskim.

Knjiga Podvizi i stradanja Grofa od Takova, koja prosto mami da se roman dramatizuje, obiluje humorom, ali i satirom, oživljava stari i obogaćuje moderni jezik, inspiriše detaljima i otkriva jedno novo spisateljsko iskustvo nastalo na sveobuhvatnom pronicanju u ono što piscu nude izvori dobre, prave književnosti.

 

Da li vam je Milan Obrenović bio zanimljiviji kao vladar ili kao čovek?

I kao vladar i kao čovek bio je izuzetno zanimljiva pojava. Činilo mi se da su mu i istoričari i pisci posvetili nezasluženo malo pažnje, možda zbog istorijskog trenutka u kojem se pojavio, blesnuo kao meteor, kako bi rekao njegov savremenik Ljubomir Kaljević, političar i predsednik vlade, i onda pomalo potonuo u zaborav gašenjem njegove dinastije 1903. Crnjanski je krajem 1920-ih godina pisao da je vreme Obrenovića već za njegovu generaciju bilo daleka prošlost. Po dolasku Karađorđevića i radikala na vlast, posle balkanskih ratova i Velikog rata, stvaranja države Jugoslavije i početka međunacionalnih trvenja, nije se moglo očekivati ništa drugo nego da zamre i sama srpska stranačka utakmica koja se dotad razgorevala i da Obrenovići prestanu da privlače pažnju. Mislim da je i kao vladar i kao čovek do danas ostao zanemaren i neshvaćen.

 

Vknez je daleko od stereotipa koji o njemu i danas postoje. Koje ste njegove glavne osobine smatrali važnim da istaknete?

Stereotipi nastaju kad se jedne karakteristike ističu nauštrb drugih. Milan je bio pravi gospodin, izuzetno inteligentan, dalekovid kao državnik, darežljiv, čovek koji je umeo da sasluša i popusti, ali to ne znači da nije bio hirovit i neurasteničan, da nije voleo žene, karte i lov, da nije često rasipao novac ili da nije bio autokrata, što je za Srbiju onoga vremena bilo sasvim razumljivo. To je slučaj sa Milanom, ali i sa kraljem Petrom Prvim Karađorđevićem, koji je bio omiljen kao liberalan i skroman vladar, hrabar i uzoran kao vojnik, ali je i popularni Čika Pera bio bonvivan dok je živeo u Ženevi i Parizu, a osim toga, srušio je prvi srpski dvor na kojem su ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga da ga ne podseća na to kako je došao na presto, i prodavao imanja svoga oca u Vlaškoj za finansiranje zavera protiv Obrenovića, između ostalog. Ukratko, i jedan i drugi, kao antipodi na razboju naših stereotipa, bili su ljudi od krvi i mesa, samo što je jedan pretvoren u demona, a drugi u ikonu. Zanimljivo je u tom smislu podsetiti se kako se pre nekoliko godina došlo na ideju da se spomenik kralju Petru podigne na mestu zločina, između dva dvora, gde se nalazio Konak i gde su bestijali ubijeni Aleksandar i Draga, ali se od toga odustalo zahvaljujući jednom pravovremenom tekstu u Politici istoričarke Ane Stolić.

 

Postoji li dovoljno dokumenata iz vremena kojim se u romanu bavite?

Svakako, mada je deo lične arhive kralja Milana i Kralja Aleksandra uništen posle Majskog prevrata 1903. Koliko je meni poznato, sprema se i jedna velika istorijska studija o kralju Milanu, kakvu dosad nismo imali. Uvid u period poslednjih Obrenovića danas je daleko objektivniji i širi nego što je bio u čitavom prošlom veku, zahvaljujući, između ostalih, istoričarki Suzani Rajić i njenim istraživanjima u ruskim arhivima.

 

Koliko ste dugo i gde istraživali? Odakle ste crpili najviše podataka?

Teško je odrediti koliko dugo jer sam radio svoj redovan urednički posao. Građu sam crpio iz arhiva, dnevnika, memoara, prepiske Milanovih savremenika, a danas je to olakšano i posredstvom interneta. Osim neizbežnim sintezama Slobodana Jovanovića i Živana Živanovića i međuratnom publicistikom, služio sam se i novijim istorijskim studijama, a ponajviše višetomnim dnevnicima Nikole Krstića, dragocenim za istoriju privatnog života, ali i sasvim nepoznatom građom, kao što su Milanovi adespotni pseudomemoari objavljeni na nemačkom 1902. u Cirihu ili rukopisom Đorđa S. Simića Propast dinastije Obrenovića iz 1905/6. godine, koji sam dobio na uvid ljubaznošću porodice Ranka Petrovića iz Beograda.

 

Od kakve vam je pomoći bila ondašnja štampa?

Od možda najveće pomoći za upoznavanje sa ondašnjim govorom, načinom izražavanja i uopšte životom i običajima u Srbiji druge polovine 19. veka. Tu pre svega mislim na Srpske novine i na izvore periodične štampe koje je sabrao i podrobno opisao Žarko Rošulj u višetomnoj studiji Čas opisa časopisa.

 

Roman sadrži nekoliko slojeva, a jedan je priča o srpskom mentalitetu i već tradicionalnoj neslozi. Očigledno nam nisu potrebni neprijatelji sa strane?

I te kako su nam potrebni. Bez njih naš život ne bi imao smisla. I roman je prepun đavolovih namesnika prerušenih u različita imena i odela, uglavnom stranaca.

 

Od likova istaknutih srpskih političara, posebno Milanovih namesnika, stvorili ste hor ljudi koji se međusobno ne trpe, jedan drugom podmeću, koji su licemeri, pa čak i rade o glavi knezu. Kada se sve to pogleda, onda ipak ima osnova za ružna mišljenja koja su diplomate imale o nama?

Treba imati u vidu da ovo nije istoriografska studija nego fikcija. Ako mogu tako da kažem, za moju zbirku priča Kuke i verige predložak su bile srpske narodne pripovetke, a za roman Podvizi i stradanja Grofa od Takova istorija, tačnije – srpska istorija u poslednja dva veka. U oba slučaja glavni junak je naš mentalitet, a likovi, stvarni i izmišljeni, u njega su se manje ili više uklapali.

Posebna su priča ružna mišljenja stranih diplomata o nama. Zvanično, strane diplomate su nas videle kroz prizmu političkih interesa svojih zemalja, koliko Austrije ili Engleske toliko Rusije ili Turske. Nezvanično, na Srbe su gledali kao na mali balkanski narod koji se bori za nezavisnost, emancipaciju i ravnopravnost sa ostalim evropskim narodima. Pa i u tom smislu često su bili rukovođeni čudnim predrasudama i pogrešnim predstavama. Karakteristična je jedna anegdota koju je izneo Čedomilj Mijatović: neki engleski bankar i diplomata izjavio je da je zadivljen srpskim narodom jer se oslobodio verskog sujeverja i kao razlog naveo da u Beogradu imamo samo jednu crkvu.Kad se ovakve predrasude stranaca uzmu zdravo za gotovo, nastaju teorije zavere. Moglo bi se reći da je ceo roman nastao iz ugla hroničara okruženog teorijama zavere, koji se, sa manje ili više uspeha, preganja sa svojim zdravim razumom.

 

U vašem romanu veoma su važni ženski likovi. Koji vam je bio najzanimljiviji?

Milanova majka, rumunska kontesa Marija Katardži, o kojoj se takođe malo zna. Bila je prelepa žena, dvorska dama koja se lako zaljubljivala. Inače je imala još tri vanbračna sina. Posle smrti Milanovog oca Miloša Jevremovog Obrenovića, postala je ljubaznica rumunskog kneza domnitora Aleksandra Kuze, koji je ujedinio Vlašku i Moldaviju i stvorio današnju Rumuniju. Njegova žena Elena nije mogla da ima dece, pa je prihvatila Marijina dva sina, koja je ova dobila sa domnitorom, i odgajala ih kao svoje, dopuštajući da Marija živi sa celom porodicom najpre na dvoru, a kasnije i u izgnanstvu. Posle Kuzine smrti živela je u Drezdenu i Vircburgu, ostavivši sinove kod Elene, ali su oni tragično završili kao mladići od dvadesetak godina (jedan od tuberkuloze, a drugi samoubistvom). Najzad, sa jednim plemićem, čiji su identitet Habzburzi držali u tajnosti, rodila je još jednog sina Rudolfa Katardžija, iste godine kad se i njenom sinu knezu Milanu rodio prestolonaslednik Aleksandar, njen unuk. Na porođaju je umrla u svojoj 44. godini. Do danas se, međutim, i na engleskoj, srpskoj ili rumunskoj Vikipediji, kao i u istoriografskim studijama, pogrešno navode godine njenog rođenja i smrti, premda je njen sin Rudolf Katardži na njenoj nadgrobnoj ploči postavio natpis sa tačnim datumima: 3. avgust 1832. – 4. juli 1876. Rudolf je inače obožavao svog brata po majci i za Milanom je, posle njegove smrti, celog života, naredne 33 godine, nosio crninu. I pored života po dvorovima i plemićkog porekla, Martija Katardži je zapravo bila nesrećna žena.

 

Neminovno je poređenje onog vremena sa današnjim – neverovatna je sličnost onoga što se zbivalo pre vek i po i danas. Izgleda da teško pamtimo, ali brzo zaboravljamo. Ili je nas istorija zaboravila, kao u nekoj velikoj rasejanosti, kako je napisao Radomir Konstantinović, a vi tu misao uzeli za moto drugog dela romana?

To i nije čudno. Isti narod, isto podneblje, isti geopolitički položaj, nepromenjen mentalitet. Radomir Konstantinović je tu ironično preuzeo glas našeg palanačkog vapaja za priznavanjem, koje nam istorija stalno uskraćuje. Ali taj vapaj može postati opasan i nije samo neka naša, lokalna karakteristika, setimo se samo pojave nacizma u Nemačkoj ili raspirivanja mržnje na tlu bivše Jugoslavije, sve su to posledice, u krajnjoj liniji, manje ili veće epidemije palanačkog duha, od kojeg se još nismo izlečili.

 

Grof od Takova...mogla bi biti odlična pozorišna predstava. Jeste li razmišljali o tome?

Verujem da bi od zabavnih epizoda iz njegovog života mogla da se napravi pozorišna predstava, ali o tome nisam razmišljao kad sam u roman umetao dijaloge u formi dramskog teksta. To je već oproban postupak u proznom tekstu kakav srećemo, recimo, u putopisima 19. veka, ali i u nekim našim savremenim romanima, kao što je Lebovićev Semper idem. Smatrao sam da je u ovako obimnom romanu potrebno često menjati formu i ritam pripovedanja da bi se čitaocu omogućilo da se odmori i istovremeno održi pažnju.

 

Roman je štampan ćirilicom. Je li to danak najnovijim raspravama o odbrani ćirilice?

Izbor ćirilice za ovaj roman bio je svestan izbor jer se zahvaljujući brojnim navodima, pismima, pa i razgovorima i frazama na stranim jezicima, francuskom, engleskom, nemačkom ili latinskom, očituje, po mom mišljenju, sposobnost naše ćirilice da u narativno tkivo lako apsorbuje latinično pismo. Osim toga, stalno prenebregavamo činjenicu da ni ćirilica ni latinica nisu ekskluzivno srpska pisma, mada imamo i srpsku ćirilicu (pored ruske, bugarske ili mongolske, između ostalih) i srpsku latinicu (pored, recimo, engleske, norveške ili poljske), sa svojim specifičnim slovima i dijakritičkim znacima. Sklonost da se na ovim prostorima opredelimo za samo jedno od ova dva pisma, u Srbiji za ćirilicu, u Hrvatskoj za latinicu, ili u Crnoj Gori dodavanjem ćirilici dva posebna, crnogorska slova, takođe je relikt palanačkog duha začinjenog političkim potrebama jer nam se svima trenutno oba ova pisma ni u čemu ne razlikuju. Postoji u engleskom jeziku fraza to make difference, što znači učiniti nešto značajno, nešto što ljudima pomaže ili što ovaj svet čini lepšim mestom. U pomenutom slučaju to je postojanje dva pisma, što je retko bogatstvo, ali kao da se ta engleska fraza ovde pretvara u izraz patološke potrebe da se bude različit po svaku cenu, pod izgovorom da se vraćamo sopstvenim korenima.

 

U našoj javnosti, dalekoj od istorijske struke, i danas postoji podela na obrenovićevce i karađorđevićevce. Dok ste pisali roman o knezu Milanu, jeste li pomislili da će vas neko svrstati u nekog ko revalorizuje vrednost i značaj dinastije Obrenović?

Potreba da se neko svrsta u jedan ili drugi tabor, u naše ili njihove, u prvu ili drugu Srbiju, znak je nespremnosti da se drukčije objasne složene pojave, bez mistifikacija i simplifikovanja.Naš filozof Milorad Belančić svojevremeno je ovaj fenomen lepo formulisao: “Oko nas šetaju mnogi pojedinci koji nikada ne bi priznali da nešto ne razumeju već bi uvek tvrdili da to i nije vredno razumevanja”. Pritom, nijedan roman ne može pretendovati da revalorizuje istorijske pojave ili ličnosti, možda samo može pomoći da se one bolje razumeju.

 

 

Pogledajte intervju ---

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
NASLOVI
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side