Auto klasici: U službi komfora
03.06.2012 Beograd

Auto klasici: U službi komfora

Auto klasici: U službi komfora
Čuveni londonski crni taksi je tokom pola veka koliko traje na ulicama britanske prestonice postao jedna od najprepoznativljijih ikona grada. Hiljade crnih vozila koja dnevno prevoze žitelje Londona i mnogobrojne turiste postali su zaštitni znak Londona skoro isto koliko i čuveni most, Pikadili, Big Ben ili katadrala st. Paul.

Istorija taksi prevoza (doduše u nešto drugačijem obliku nego što je to danas) u prestonici nekada najmoćnije svetske imperije počinje davne 1396. kada je Ričard II svojim ukazom odredio cene iznajmljivanja kočija (Hackney) za određene relacije. Tokom vladavine kraljice Elizabete prve “taksi kočije” postaju uobičajeni način prevoza ljudi sa prtljagom, a masovna primena počinje u 17. veku.

Potreba za kočijama “za iznajmljivanje” je stalno rasla tako da je 1883. godine vojvoda od Velingtona morao preko parlamenta da promeni zakon po kome je bilo dozvoljeno “samo” 1.200 kočija na ulicama Londona. Tako su ulice Londona postale dostupne svakom kome bi “Corporation of London” izdao licencu.

Kasnije je ovlašćenje za izdavanje licenci preneto na Metropolitan policiju koja je ovaj posao obavljala oko 150 godina. Kočije koje su se koristile za prevoz putnika uglavnom su bile one koje su aristokratske porodice iz nekih svojih razloga odbacivale, tako da je komfor putnika bio zagarantovan, a same kočije su se zadržale na londonskim ulicama i dobrim delom XX veka, kada su ih u potpunosti zamenila vozila na motorni pogon.

Mada je Engleska tog vremena bila jedna od najbogatijih i tehnološki najrazvijenijih zemalja na svetu prelazak na “kočije bez konja” je kasnio u odnosu na ostale evropske gradove u prvom redu zbog propisa o ograničenju brzine na 12 mph, koji je važio sve do 1903. kada je ograničenje podignuto na 20 mph, a u to vreme Londonom je putnike prevozilo preko 11.000 kočija.

Interesantno je da je poslednja kočija dobila licencu za rad kao taksi vozilo 1947, a da se do danas iz tih vremena zadržao zakon po kome svako taksi vozilo mora sa sobom imati dovoljnu količinu sena da se konji ne bi izgladnjivali tokom rada. Količina sena koja je potrebna za ergelu konja savremenog dizel motora od 2.500 kubika koji danas pokreće londonski taksi, ipak nije propisana.

Prve “kočije bez konja” za prevoz putnika koje su se pojavile 1897. bili su Bersey električni automobili.

Njih su zbog nepouzdanosti već 1903. zamenili automobili sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem. Prve londonske “taksiste” marke “Unic” konstruisali su Francuzi, a elegantni automobil, sa motorom od 14 KS i brzinom od 25 mph, je brzo ostvario uspeh tako da ih je posle samo tri godine bilo skoro 100, a do početka I svetskog rata oko 8500 na ulicama.

Unic je koštao 295 funti (nove gume su se posebno plaćale), a cena vožnje u to vreme je bila 8 penija po milji. Nakon rata proizvodnju taksi vozila preuzima fabrika Carbodies iz Koventrija koja je ime i slavu stekla saradnjom sa firmama kao što su Rolls Royce, Jaguar, Ford i dr.

Nakon završetka II svetskog rata britanski dizajneri su počeli sa razvojem novog automobila specijalizovanog za taksi prevoz. Britanske vlaste su striktno propisale zahtevane karakteristike kao što su visina poda, širina otvaranja vrata, raspored sedišta…

Prvi prototipovi FX1 i FX2 su se pojavili nakon nekoliko meseci, a serijska proizvodnja usvojenog modela FX3 počinje 1948.

Model FX3 je bio zajedničko delo stručnjaka iz Austina i Carbodiesa koji su ga i proizvodili sve do 1958, u početku sa 4-cilindričnim benzinskim, a kasnije sa pogodnijim i pouzdanijim dizel motorima. Pouzdanost je bila jedna od glavnih karakteristika modela FX3, koja je postignuta vrlo jednostavnom konstrukcijom, a i u slučaju kvara sve je bilo podre|eno brzoj popravci, tako da npr. zamena točka nije zahtevala mnogo vremena ni truda jer je hidraulički sistem sa dizalicom ispod haube koja je podizala zadnji ili prednji kraj, bio integrisan u automobil. Više nego uspešnu karijeru FX3 završava 1958, kada je promovisan naslednik- model FX4, napravljen na istim polaznim osnovama.

Novi model koji je, zajedno sa modelima nastalim iz njega, postao jedno od najprepoznatljivijih lica Londona zadržao je sve dobre osobine koje su krasile prethodnika. Pouzdanost je potvRĐena, pa čak i poboljšana, a potreba za održavanjem svedena na minimum. U slučaju retkih kvarova i najneiskusniji mehaničar bez problema može da obavi neophodne popravke, a uz sve to Metropolitan policija sprovodi svake godine generalne popravke svih automobila, tako da nisu retka taksi vozila starija od 20 godina, sa pređenih 750.000 milja, koja savršeno funkcionišu.

Model FX4 je jedan od retkih modela koji se u to vreme proizvodio po tehnologiji spajanja školjke i šasije vijcima koja se, mada zastarela, pokazala kao pravo rešenje koje je omogućavalo laku i jednostavnu zamenu panela i brze popravke. Mada je spoljni izgled vozila ostao praktično nepromenjen, tokom vremena vršene su potrebne modifikacije koje su omogućavale Austinu da ostane konkurentan sve većem broju “mini cab-ova” koji se pojavljuju na ulicama Londona. Prve modele FX4 pokretao je Austinov motor od 2.5 litre (za koje i danas mnogi tvrde da su bili najbolji u paleti), da bi ih kasnije zamenili nešto slabiji Land Rover motori od 2,2 l, potom Nissan dizel motori zapremine 2,7 l. Izmene su vršene i u unutrašnjosti vozila tako da je u početku vrlo jednostavan i nekomforan vozački prostor poboljšan uvo|enjem modernog sistema za grejanje, ugradnjom radio kasetofona, elektronskih podizača stakala, centralnog zaključavanja, servo pojačivača volana…

Posle Austina FX 4, od 1997. godine smenjivali su se TX1, TX2 i TX4, ali je FX4 ostao prepoznatljivi simbol Londona.

Austin FX je bio i ostao veliki uspeh proizvo|ača i jedini taksi na svetu koga će svako prepoznati. Formula uspeha je jednostavna, ali i teško ostvarljiva, maksimalna udobnost i komfor putnika, izuzetna pouzdanost i neprevazi|en stil čine ovaj taksi posebnim. Austin FX4 zasigurno nije samo obično vozilo sa znakom “taxi” na krovu (kao što su to mini cab-ovi), već vozilo stvoreno za uživanje u vožnji. Lak ulazak i izlazak iz vozila, širok pogled koji se pruža dok sedite na visoko postavljenim sedištima sa nonšalantno ispruženim nogama čine vožnju crnim taksijem nezaobilaznim ritualom svakog posetioca Londona. Kakav je osećaj voziti se pored kraljevskog dvorca ili preko pokretnog mosta u londonskom taksiju? Sjajan, ako se u brzom sportskom automobilu osećate kao Fanđo, u Austinu FX4 se osećate kao pravi engleski gospodin sa štapom i polucilindrom - uzvišeno i ponosno.

autor: Jakov Peković izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
enovina
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
NASLOVI
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side