06.04.2017 Beograd

VideoIntervju Tomislav Momirović: Nemoguće je razviti novi biznis u Srbiji

Intervju Tomislav Momirović: Nemoguće je razviti novi biznis u Srbiji Foto: Durađ Šimić
Veliko poreske opterećenje, komplikovane birokratske procedure, pogrešna politika subvencija, to su tri stvari koje najozbiljnije otežavaju poslovanje u Srbiji

Razgovarao: Mijat Lakićević;

 

Tomislav Momirović, direktor Mona hotela i predsednik Udruženja hotelijera Srbije, jedan je od retkih mlađih privrednika koji ne izbegava javnost, koji ne govori samo o najužim profesionalnim pitanjima već se ne ustručava da javno iznosi svoje po pravilu kritičke stavove o privrednim prilikama u Srbiji. Ovaj razgovor, pomalo neočekivano, započeo je kritikom ponašanja samih poslodavaca. “Vlasnik ne sme da ne poštuje radnika. To nema veze s platom. Tu je reč o odnosima. I jedan i drugi su ljudi i kao takvi zaslužuju poštovanje. Plata je tržišna stvar. Znači, ako radnik negde dobije bolju platu otići će tamo, ako ne ostaće tu. Ali, bez obzira na to, odnos vlasnika prema njemu mora da bude korektan. To ovde još uvek ni kapitalisti nisu u dovoljnoj meri shvatili. Jer, takvim odnosom oni štite svoj kapital. Kod nas je još uvek mnogo nasilja, bahatosti”, odgovorio je Momirović na uvodno i sasvim uopšteno pitanje koje se ticalo njegovog generalnog uvida u domaći ekonomski ambijent. Na to se prirodno nadovezalo pitanje o odnosu države prema privrednicima.

 

“Političari nude proizvod kakav građani žele. Naši ljudi i dalje ne prihvataju kapitalizam i zalažu se za neki lažni egalitarizam. Privatna svojina veća od stana i dalje je sumnjiva u Srbiji igrađani to teško ’vare’. A političari se, takav im je posao, bore na tržištu i plasiraju ideje koje su tražene. I onda naravno da se stalno koketira s tim, da tako kažem, polusocijalističkim projektima – da mi nešto pokrećemo, da mi nešto radimo, da ćemo mi nešto stvoriti”.

 

Mislite “mi kao političari”?

Ne, “mi kao narod”. Nije narod napravio ni Apple ni Facebook ni BMW, kao ni neke proizvode u Srbiji, nego su to napravile neke kompanije i znanje koji je u njima razvijeno. Kompanije ovde nisu prepoznate kao institucije koje stvaraju novac, koje generišu nova radna mesta. Kapitalisti se doživljavaju pre svega kao ljudi koji uzimaju. Iz ličnog iskustva mogu da kažem, gde god se mi pojavimo da investiramo, niko ne dođe da kaže: mi ćemo s vama, pa ako za vas bude para i mi ćemo nešto zaraditi. Uglavnom ljudi traže da ti uzmu nešto, a ako im ne daš, onda pokušavaju da ti prave probleme, da te ucenjuju i slično.

 

 

Kažete da su kompanije institucije, država takođe treba da gradi institucije, odnosno država treba da stvori ambijent koji podstiče određeno ponašanje i određeno razumevanje stvari. Radi li to naša država?

Kod nas vlada i dalje, kao i u komunističkom periodu, kontroliše ogroman deo kompanija. To su resursi. Političari se danas bore za javna preduzeća ne za ministarstva jer tu su pare i tu je kontrola labava. I to stvara loš uticaj na tržište jer javna preduzeća ne mogu da propadnu. Svake godine se milijardu evra iz budžeta izdvaja za javna preduzeća. To su pare građana Srbije, od poreza koje mi plaćamo. A javna preduzeća svake godine generišu nove gubitke. To se maskira nekim socijalnim pričama, ali u stvarnosti to nisu ljudi koji su socijalno ugroženi. U svakom gubitaškom javnom preduzeću plate su daleko iznad proseka. U nekim javnim preduzećima radnici imaju tri puta veće plate nego zaposleni u mojoj firmi. Ti moji zaposleni su pošteni ljudi koji teško zarađuju svoj novac, od toga hrane svoje porodice, nije fer da država ima takav odnos prema njima. Mislim da država pre svega treba znatno da smanji meru svog učešća u biznisu. Jer, ona je i u infrastrukturi, gde još možda i ima rezona da bude, ali i u hotelijerstvu, bankarstvu, osiguranju. To je zaista previše ito kreira loše stanje na tržištu. Kad tu dodamo nereformisane institucije, sekretarijate, agencije itd., dobija se zaista ambijent u kojem je teško poslovati.

 

Ali političari stalno govore kako pomažu privrednicima.

Ja čak verujem da oni zaista imaju dobru volju, ali nemaju strpljenja i upornosti. Oni vole instant rešenja, pa pribegavaju nekim direktnim oblicima podrške. A to nije ni dobro ni dovoljno. Nama trebaju dugoročna sistemska rešenja, ali to za političare nije atraktivno.

 

Šta, po vašem mišljenju, predstavlja najveće prepreke za biznis?

Prvo opterećenje koje otežava da bilo šta novo nikne, da se nou-hau razvija, jesu velike dažbine. Šta mi sve danas plaćamo? Prvo, na svaki proizvod koji prodamo plaćamo dvadeset odsto. Na svakog zaposlenog plaćamo 66 odsto poreze i doprinose. Kad zaradimo pare, plaćamo 15 odsto porez na dobit. Ako hoćemo da podignemo te pare, plaćamo još 15 odsto. A povrh toga imate porez na imovinu, firmarine, reklame i gomilu lokalnih taksi koje ne želim ni da računam. Šta vi treba da uradite da zaradite te pare, da li je to realno. Zato vi u praksi nemate nešto novo, nemoguće je da se razvije nešto novo. Država uzima mnogo novca. Neki ljudi kažu: pa takvi su porezi iu okruženju, tako je iu zapadnoj Evropi. Da, ali u zapadnoj Evropi jedno selo kupi više mercedesa nego cela Srbija. Ovde je toliko mala kupovna moć da s tim poreskim opterećenjem ne možemo da se razvijemo. Mi koji dugo imamo kompanije, koji imamo infrastrukturu i brendove, možemo sve to da preguramo, ali neko nov da počne, to je nemoguće. Ja potpisujem, nemoguće je u Srbiji razviti nov biznis.

 

Vi izgleda ne čitate vesti o poboljšanju privrednog ambijenta u Srbiji?

Dobro, ima napretka, ali kad se sve to uzme u celini, mi imamo okoštali, birokratizovan sistem kroz koji da se probijete treba vam mnogo nerava i volje. Jednostavno, tu je toliko komplikovanih procedura da je to nepremostivo. Nisu čak više ni zakonski rokovi problem, oni su relativno kratki, recimo mesec dana za neke dozvole, ali mi ipak čekamo 3-4 meseca. I to uprkos tome što imamo dobar odnos s lokalnim vlasima i što se i one trude i guraju, ali džabe. Mogu samo da zamislim kako je nekome ko nema dobar kontakt, ko je krenuo normalnom opštinskom procedurom, koga ne zanima predsednik opštine, gradonačelnik ili ko god. Kako on uopšte ostvaruje svoja prava, da li je to uopšte moguće...

 

A šta kažete o subvencijama koje dobijaju investitori?

To nije napravljeno za nas. Iako su formalno domaće i strane kompanije izjednačene, mi to ne možemo da koristimo. Velike strane kompanije imaju tu snagu da odjednom instaliraju veliku opremu, da zaposle 200, 300, 500 ljudi, koje će, uzgred, da plate malo, i to se njima isplati, ali one nisu involvirane u domaću ekonomiju i one sutra, kad im privilegije isteknu, mogu i da odu kao što su došli. Mi kao domaća kompanija koja se razvijala polako i na malom tržištu to ne možemo. Najbolji podstrek za privatne investitore bilo bi, s jedne strane, smanjivanje poreskih davanja, pre svega poreza na dodatnu vrednost koji je ključan i, drugo, ova najavljena integracija regiona, carinska unija, bilo kakav vid unije. Jer, mi dobar deo novca zarađujemo poslujući s našim neposrednim okruženjem. A to podrazumeva i neku političku stabilnost, koja je stalno ugrožena. Mi sa Bosnom, Crnom Gorom, Kosovom, Albanijom, Makedonijom brojimo oko 15-16 miliona ljudi, što je mnogo atraktivnije od bilo koje zemlje uzete pojedinačno. Po mom mišljenju smanjivanje poreza i integracija regiona od ključnog su značaja. Kad dođe do problema u odnosima sa Kosovom, mi gubimo novac. Time što pravimo ekonomske prepreke kosovskim Albancima ograničavajući im mogućnost prolaska kroz Srbiju, gubimo novac. Desetine hiljada ljudi danas rade za robu koja se prodaje na Kosovu. Moramo da prihvatimo te ljude, naše firme na tome zarađuju novac, naši radnici od toga primaju plate. Isto je i sa Makedonijom, Bosnom, Crnom Gorom, samo nepromišljena politika stvara tu konflikte. Promišljena politika dovela bi do desetine hiljada novih radnih mesta i dodatnog profita, a preduslov su, naravno, mir i stabilnost.

 

Znači, mislite da povlašćeni položaj stranih investitora nije dobra stvar za srpsku ekonomiju?

De jure oni imaju isti tretman kao i mi, ali de facto te subvencije su koncipirane za njih. Dugoročno, to je vrlo loše. Mislim da će najegzaktniji primer biti situacija sa Fijatom. Malo se o tome govori, ali Fijatu sledeće godine ističu garantovani uslovi po kojima on ne plaća nikakve poreze i doprinose. To će podići cenu njihovog rada 70-80 odsto. Koja fabrika može to da izdrži. Ja uopšte ne mogu da zamislim kakve će okolnosti biti da Fijat ostane u Srbiji, uz svu dobru volju, govorim realno. Stotine miliona evra datu je Fijatu da napravi ovde svoju fabriku. Ali, nije napravljen nou-hau koji bi sutra mogao da preuzme fabriku i nastavi proizvodnju. Znači, ako ode Fijat opet ćemo dobiti Zastavu na budžetu, u sadašnjoj konstelaciji odnosa nema ko to da vodi. A kako će da se spreči da Fijat ode. Ti ljudi su racionalni, povećaće će im se troškovi rada sedamdeset odsto, moraće da plaćaju poreze i doprinose po isteku 10 godina.

 

Kao svoj najveći uspeh Vlade ističe fiskalnu konsolidaciju, šta ona za vas zaista znači?

Mislim da je fiskalna konsolidacija smanjila cenu kapitala koji se investira. Kamate su pale i mi investitori zaista nikad povoljnije nismo mogli da se zadužujemo. I s te strane Vladi treba odati priznanje. Sa druge strane, održava se sistem u kojem javna preduzeća dominiraju, koji je prilično opasan, mnogo sumnjivih ljudi naslonjeno je na njega, ljudi iz Vlade to ne kontrolišu. Kome to ide naruku, zašto ne mogu da se reše ta javna preduzeća, meni je potpuno nejasno. Smanjene su plate i penzije iako su svi mislili da je to nemoguće, ali ne može da se dotakne nijedno javno preduzeće, da se malo pretrese njihov rad. Mnogo veći problem od subvencija stranim kompanijama predstavljaju subvencije državnim firmama koje opstaju zahvaljujući našim parama iz poreza, zbog čega su porezi veliki. I onda se kao čudimo što vrhunski hirurg ima manju platu nego čistačica u nekom javnom preduzeću.

 

Mislite li da je realno da se smanje porezi na plate, što je premijer Vučić više puta u poslednje vreme najavio?

Pre svega mislim da je realno da se pod hitno likvidira, proda, kako god, dobar deo javnih preduzeća koja su gubitaši. Onda te pare treba iskoristiti da se smanje porezi. To zvuči ekstremno, ali zašto bi bilo teško. Ko je spasao Nokiju, ko je spasao Kodak? Kakva je to ambicija da država spasava neko preduzeće. Država treba da daje socijalnu pomoć siromašnima, to nije sporno, ali da ti plaćaš firmama da rade, ko se toga setio. I mi zato imamo visoke poreze jer treba da plaćamo opstanak gomile preduzeća. To je stvarno neverovatno. Ato je nekako postalo normalno, to je postalo socijalno pitanje. Nije to pitanje socijalno, to je pitanje kompanijske strukture ove zemlje. Hoćemo li mi da budemo tržišna privreda ili ćemo da budemo zemlja korporativnih invalida. S kojom logikom mi moramo da ih spasemo, kaže se “tu rade neki ljudi”, pa neka ljudi nađu neki drugi posao. Šta će svi drugi ljudi? Zašto baš Bor, zašto ne Kuršumlija, zašto da tamo pet hiljada ljudi ne dobije po 500 evra prosečnu platu, zašto ne Negotin? I u drugim mestima ljudi teško žive, šta ćemo s njima? Ja to ne mogu da shvatim i ne mogu da prihvatim da je to normalno.

 

Pogledajte intervju ---->>>

Play

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 12.04.2017, 10:11h Predrag Rackov

    Bravo, sjajan i poučan tekst. Manimo se politike i bavimo se ekonomijom, kako i sama grčka reč kaže-oikos nomos, nauka u kući. Nama treba domaćinsko upravljanje a ne kupovina socijalnog mira na kratak rok od izbora da izbora... Jer na dugi rok smo mrtvi... Eto 20 godina pseudo deomkratije iza nas je to pokazalo!

Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
DUNAV BANER
NASLOVI
Biznis plus
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side