Vlast je pozvala crkvu u politiku, a ne obrnuto
12.12.2011 Beograd

Vlast je pozvala crkvu u politiku, a ne obrnuto

Vlast je pozvala crkvu u politiku, a ne obrnuto
Kosovo, koje je do juče bilo ključno spoljnopolitičko pitanje, sada to prestaje da bude, a crkva je nastavila da se drži ranije definisane opcije.

Potpuno različit politički stav Sinoda Srpske pravoslavne crkve u odnosu na Kosovo i Evropsku uniju od onog koji ima vladajući blok za istoričarku Branku Prpu nije nikakvo iznenađenje. „Slavenofilstvo je nešto što dominira u krugovima srpske i ruske crkve. Slavenofilstvo nosi antievropeizam koji nastaje kao otpor racionalizmu i materijalizmu karakterističnim za Evropu“, kaže ona za portal Novog magazina.

Otkud ovako velika razlika između SPC i vlasti u odnosu na ključna politička pitanja kakva su Kosovo i evrointegracije?

Kroz istoriju je crkva više bila upotrebljavana od politike nego obrnuto. Autokefalna srpska crkva je nastala kada je car Dušan odlučio da se proglasi za cara i kada mu je takva crkva bila potrebna iz političkih razloga. Tako počinje autokefalnost u kojoj crkva uvek stoji iza državnog razloga.

Ali, u proteklih 20 godina ta je granica brisana, opet iz državnog interesa, odnosno voljom političara. Ono što se sa SPC događalo u proteklih 20 godina apsolutna je odgovornost političara koji su joj dali prostor koji sada zauzima i od nje napravili partnera za političke platforme koje su sprovodili. Političari su je uveli u neku vrstu partijskog odnosa jer su tražili društveni konsenzus za svoje ciljeve i smatrali da im SPC u tome može pomoći.

O kakvim političkim platformama je reč?

Kor tih projekata je u vreme režima Slobodana Miloševića bila borba za srpstvo i srpske teritorije. Pošto je u Srbiji nacija na neki način definisana i kao pripadnost religiji a nacionalni identitet izjednačen sa religijskim, SPS je postala jedan od ključnih partnera u tim nacionalnim projektima. Isti princip je primenjen i kada je reč o odnosu prema bivšim jugoslovenskim državama i kada je reč o odnosu prema Kosovu. Sa padom Miloševićevog režima on nije prestao da važi.

Okolnosti i odnosu su sada ipak drugačiji. Kako to da država ne reaguje na mešanje crkve u politiku?

Vlast nije oštro reagovala jer nema jasan stav, neće da se opredeljuje, nema čvrstu političku strategiju i čvrstu organizaciju. Kosovo, koje je  do juče bilo ključno spoljnopolitičko pitanje, sada to prestaje da bude. A crkva je samo nastavila da se drži ranije definisane opcije i da plasira svoje stavove. Vlast je, dakle, ranije legitimisala takvu vrstu nastupa crkve. Ne možete nekog da tretirate kao važnog partnera, a onda kada dobijete disonantne tonove da se začudite što je on reagovao suprotno od stava vaše političke organizacije.

A odnos prema Evropi?

Ni to nije nikakvo iznenađenje. Antievropeizam crkvu prati još od Justina Popovića, odnosno od dvadesetih godina 20. veka. To je ideološka konstanta SPC. Posle Justina ide Nikolaj Velimirović i takozvana svetosavska doktrina koja se zasniva na slavenofilstvu. To  podržava Ruska pravoslavna crkva, a sve se zasniva na stavu da je Evropa izdala hrišćanstvo materijalizmom i racionalizmom. Odbacivanje racionalizma Evrope je doktrinarni stav. Čovek je bogočovek, a Evropa uništava bogočoveka.

Da li je crkva i ranije dolazila u raskorak sa vlašću, osim u vremenu socijalizma?

Da, nakon formiranja Kraljevine Jugoslavije kao sekularne države. Bilo je nekoliko sukoba, a vredi pomenuti sukob Stojadinovića sa vrhom SPC. On je na jednom sastanku u Patrijaršiji, želeći da skrene pažnju da crkva ne treba da se bavi politikom, jednom od učesnika skupa rekao: “Pope, skini mantiju pa onda sa mnom razgovaraj o politici”.

Šta je bio uzrok tadašnjih neslaganja?

SPC je ranije bila dominantna, a po Vidovdanskom ustavu u Kraljevini Jugoslaviji su sve crkve bile ravnopravne. SPC, naravno, nije bila srećna zbog promene. Istorijski posmatrano, Kraljevina Jugoslavija jeste bila sekularna država u kojoj je crkva bila odvojena od politike. U toj državi nijedna državna institucija ni partija nisu imale slavu. DS nije imala slavu, Đurdjevdan su uzeli kao ličnu slavu Ljube Davidivića.

Sada opštine imaju slave, državne institucije imaju slave, partije imaju slave. Skandalozan je način na koji je uvedena veronauka u škole, bez konsenzusa, bez provere društvene volje. To je nepoštovanje koncepta laičke države. I onda se čudimo kada crkva ima političko mišljenje. Naravno da ima kad je uvedena u partnerstvo sa državom.

A kako vi vidite mesto crkve u društvu?

Crkva je nevladin sektor i u koncepciji moderne države od 18. veka pa nadalje je odvojena od države. Crkva se brine o dušama vernika a političari koji imaju legitimitet od naroda kroz izbore sprovode političke odluke.

autor: Branka Prpa izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side